Povratak na pogrešno mesto 1

Petak, 9. jul; Drastične razlike, Sarajevo uoči šestog Bookstana deluje kao normalan grad; fakat, u odnosu na prošlogodišnji pandemijski mrak, svakog dana je na ulicama gomila sveta, stiče se utisak da su u nekakvom poslu.

Razgovori sa kolegom Borom Kontićem i njegovim vezama, o monografiji posvećenoj Draganu Nikitoviću, priprema sagovornika za intervjue (dokumentarac o Beogradskom krugu), tekst za Danas o srebreničkom genocidu, rezolucijama i reakcijama. Razgovor sa Senadom Pećaninom, koji me obaveštava o stanju u Beogradu, te o prekomponovanju medijske scene Zapadnog Balkana i naizgled neverovatnim dilovima.

Uz sve to, naravno, ritualni obredni doručak u Oklagiji, kljukuša i zeljanik. Ne jedu mi se ćevapi i sudžukice, ionako su kod Ćolpe (Sarajlija kod Kalenića) bolji. Pride uživanje u dnevnoj štampi na istom astalu (nije valjda da ne čitate novine dok jedete).

Susret sa koleginicom Tamarom Nikčević, opanjkavanje crnogorskih četnika i srbijanskih krvoločnih revizionista u kafeu Terra. Izjava za sarajevsku N1, kaže meni poznato gledateljstvo da je bila dobra, govorio sam o negiranju genocida kao o nastavku rata drugim sredstvima.

Dobro je preko dana ispred Buybooka, sedimo i divanimo, zabeležene su i prve iskre duhovitosti na tuđ račun. Za mene nema Bookstana bez Faruka Šehića – promoviše se njegov novi roman Greta – Dragana Markovine, Mileta Stojića, Vlade Arsenića…

Doček i ispraćaj tabuta pred Predsedništvom, dvojica momaka imala su po 17 godina u vreme kad su ubijeni, srebrenički gimnazijski profesor imao je 63.

Posle smo Haris i ja išli da jedemo; ovde se namnožili italijanski restorani, valjda još u vreme kad je Sarajevo bilo na mapi međunarodne zajednice. Onda smo silazili niz jednu uzanu uličicu u kojoj su uređaji za slušanje sarajevskih muzičkih legendi, kažu da su nekad i radili, sad na tom mestu mogu samo da se prisluškuju porodični razgovori pred ručak, što neizostavno činim (samo u Sarajevu, da se razumemo). Čujem im samo melodiju, ritmove, slutim da imaju gomile problema i radosti, ali, nekako, na trenutak me to vrati u ’92. i srećan sam što su živi.

Nije baš normalno? Nije, uopšte.

Veče i sjajan razgovor književnika Velibora Čolića i Ahmeda Burića na Bookstanu, o Čolićevom romanu Knjiga odlazaka. Najviše o Čolićevom izbeglištvu u tuđi jezik (piše na francuskom, dobitnik je Nagrade za širenje francuskog jezika i kulture, koju dodeljuje Francuska akademija), o preživljavanju pisca – emigranta.

Subota, 10. jul

Odlazak u Srebrenicu, put nas vodi i pored Kravice, hangara Zemljoradničke zadruge, toponima streljanja 1.313 civila za koje se u Beogradu već tri godine sudi osmorici pripadnika Vojske RS.

Susret sa Memorijalnim centrom Potočari u krugu Fabrike akumulatora registrujem obaveštenje da je u blizini voda i krećem u tom pravcu. Nema vode baš tu, ali su otvorena vrata jedne hale prema kojima polazim. Možda nije trebalo. U njoj su izloženi tabuti, nekompletni posmrtni ostaci iz sekundarnih grobnica. Muk. U hali jedan čovek, ne vidim da li snima, ili uči. Gledam ispred sebe. Definitivno sam na mestu na kojem nema mesta za brojke i komentare, informacije i presude. Na mestu sa kojeg se niko ne vraća isti.

Tek kasnije saznajem da je monstrum koji stoluje u Banjaluci kazao da je reč o praznim tabutima. I da su to njemu slični ponavljali u Beogradu.

Susret sa dugogodišnjim drugom Emirom Suljagićem, sada direktorom Centra, priča o tome da je 16.000 kvadrata fabrike stavljeno pod krov i da je počela druga faza izgradnje Muzeja genocida, u kojem će biti i dokumenti iz logora u Prijedoru, Omarskoj, Keratermu, o opsadi Sarajeva. Posao deluje impresivno, kao i projekat Muzeja sa bibliotekom, arhivom, zbirkom predmeta koji su pripadali žrtvama.

Od aktivistkinja i Majki Srebrenice saznajemo da je, dok su istovarani tabuti na ulazu u fabriku, iz pravca inat-crkve, pravoslavne bogomolje iznad mezarja, treštala kafanska muzika i dernjava. Nije to samo mržnja, teži je to problem.

U pres-centru nalazim dragu koleginicu Nenu Koljenović, sa kojom obično, nećete verovati, pričam o ratnim zločinima.

Veče i povratak u Sarajevo, u Buybooku sedeljka nakon poslednjeg programa, predstavljanja romana Damira Uzunovića Ja sam, uz pomoć Selvedina Avdića. Upoznajem Hanu Stojić i njenu mlađu sestru Ivanu Stojić. Nisam više tamo odakle sam došao, sve je drugačije, odlazimo na večeru kod Buretove tetke Faide, penzionerke beogradskog Centar filma. Čudesna večera, Hanina griža savesti („Mi ovo nismo zaslužili“), tetka koja nam u neko doba noći priča doživljaje sa glumcima, rediteljima, scenaristima. To mi je trebalo.

Nedelja, 11. jul

Pravo vreme da se vidim sa Markom Vešovićem, odmah priča o politici i ratu. Presuđuje: Ogromne su količine energije Srbi uložili u dokazivanje svoje nevinosti i toga da nisu krivi za genocid. Moraće još i više, ako hoće da se upišu u normalne narode – da prestanu da negiraju genocid i veličaju one koji su to uradili.

Poziva se na Konstantinovića i svoje razgovore s njim, koristeći sintagmu dubinski fašistoidan narod. „Znao sam već na početku da Radovan hoće da nastavi ono što su radili Draža i Pavle Đurišić, 62.000 Muslimana su pobili, samo u jednom naletu njih 13 hiljada.“ Odgovara i na moje podsećanje na to da „ubija Crnogorca u sebi“: „Možeš se odreći dobra u svojoj naciji, ali ne i zla.“ Piše Marko o novim crnogorskim četnicima i vladici Amfilohiju, Ristu Antihristu, za koga tvrdi da je utemeljitelj crnogorskog fašizma. Knjiga nastaje od napisa na portalu aktuelno.me, a radni naslov je Donjomorački prdonja.

Ponedeljak, 12. jul

Buybook, pred polazak kući, razgovor sa Damirom Uzunovićem, suvlasnikom, na ovom festivalu autorom, o njegovom bildungsromanu, o specifičnoj deskripciji koja otkriva dobrog stilistu. Buybook sprema o Marku Vešoviću svoju knjigu, u okviru koje će se naći izmenjeno i dopunjeno izdanje istorijski vredne zbirke pesama Poljska konjica.

Ispraća me svakodnevna postava, kažu mi da se pripazim, Sead tvrdi da je u Beogradu lako, jer se „zna krivac za sve – Đilas“.

Dosta je, ljudi, odoh.

To sam pomislio, ali, nije dosta, taksista Dino ka Butmiru poče priču o katarzi. Mojne, jaro, Tita ti.

Javljam se majci koja hvali moj tekst u Danasu. Uvek primetim kad ne kaže „moraš li baš sve ti“. Tako je i sada.

Utorak, 13. jul

Overavanje dolaska, Sava brica na Čuburi redovno tvrdi da je novinarima teško, temperatura previsoka za ozbiljne teme.

Reditelj Zoran Amar je u Beogradu, razgovaramo o realizaciji našeg scenarija za dugometražni igrani film Rupa u ogradi. Veče u restoranu Coffie&Wine, saznajemo, njegova prijateljica Zorica i ja, od Zorana nešto novo i glasno se smejemo: veliki problem Kalifornije je to što nema paprike šilje, a druge nisu dobre za sataraš. Ozbiljno razmatramo mogućnost šverca semenki, valja pomoći.

Sreda, 14. jul

U Galeriji samo zaverenici: Filip David i Amar. Nisu pričali protiv vlasti.

Posle njih dolaze Janjić i Banjac. Nisu ni oni.

Svi imaju utisak da je pretoplo.

Potaž od kopriva i kobasice u pravoj, klimatizovanoj, aščinici, u jednom muzeju, da ne reklamiram.

Mala Slavija, onako, nešto pričali.

Četvrtak, 15. jul

Dnevna štampa, jutarnji program i uznemirujući video. Država podstiče vakcinisanje a predsednik koji je više puta delom iskazao prezir prema Ustavu poziva se na njega dva puta u istoj rečenici.

Uznemirujući video po prepoznatljivoj matrici, vlasnik biračkog prava koji besplatno deli paradajz u Leskovcu kaža da je na gubitku petnaestak hiljada evra. Kaže i to da veruje u predsednika Vučića. Ali, krivi su „ovi oko njega“. Zar i posle 30 godina – ne pitam se.

Srbija stvarno nije dobro mesto za vratiti se.

Autor je novinar XXZ magazina