Povratak postkomunizma

Kolaps komunizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi pre 15 godina doneo je velike i pozitivne demokratske promene. Ali, posle više od decenije nastojanja zemalja tog regiona da ih Zapad prihvati, prošle se godine u punoj meri pokazao moralni i politički vakuum koji je ostavio komunizam. Može li se pronaći nova ravnoteža između demokratskog etosa i podvodnih struja političke istorije i kulture koje vuku unazad?
U Poljskoj je, na primer, preovlađujuća mešavina katolicizma i nacionalizma učinila društvo izrazito otpornim prema komunizmu (u svakom slučaju, u poređenju s egalitarnijim, socijaldemokratskim etosom predratne Čehoslovačke). Ali, ova antikomunistička antitela takođe su delovala protiv univerzalnog prihvatanja liberalne demokratije među Poljacima.
I zaista, desničarski populisti u Poljskoj i levičarski populisti u Slovačkoj sada su u vladama udruženi s ekstremnim nacionalističkim partijama. U Mađarskoj, glavna opoziciona partija Fides organizuje demonstracije ispred parlamenta tražeći ostavku vlade, iako je vlada pre toga dobila poverenje prilikom glasanja. Ulazak Bugarske u Evropsku uniju najavila je predsednička trka između jednog bivšeg komuniste (pobednika, koji je tvrdio da voli EU) i jednog iskonskog fašiste (koji kaže da mrzi Turke, Cigane i Jevreje).
Politička nestabilnost i nepredvidivo ponašanje izabranih lidera karakteristični su za zbivanja širom regiona. Još više zabrinjava erozija poverenja u demokratske institucije. Prema jednom nedavnom istraživanju Galup internešenela, građani Centralne i Istočne Evrope su najskeptičniji prema demokratiji, u koju veruje samo oko trećina ljudi. Suprotno većini zapadnih Evropljana, istočni Evropljani ne smatraju da su njihovi izbori slobodni i pošteni. Samo 22 odsto njih odgovorilo je potvrdno na pitanje „Smatrate li da vaš glas nešto znači?“ Demokratija danas nema protivnika, ali gubi podršku.
Populistički pokreti beru plodove te ambivalentnosti i nezadovoljstva. Oni nisu antidemokratski; naprotiv, oni tvrde da su „pravi glas naroda“ i stalno zahtevaju nove izbore ili referendume. Ali oni su antiliberalni; oni prihvataju zahtev demokratije da postoji narodni legitimitet, ali odbacuju njen zahtev za ustavnost (podelu vlasti).
„Politika vrednosti“ u Poljskoj bazirana je na pretpostavci da „moralni poredak“ zasnovan na religiji treba da prevlada nad slobodama što ih garantuje slobodoumni liberalizam o pitanjima kao što su abortus, prava homoseksualaca i smrtna kazna. U Slovačkoj se antiliberalne reakcije pojavljuju i u odnosima prema nacionalnim manjinama. Iako dosad nije bilo znatnih promena u praksi, legitimizacija ksenofobije je glavna odlika ovog napada na politički liberalizam: lider Slovačke nacionalne partije Jan Slota rekao je da zavidi Česima što su proterali Nemce nakon Drugog svetskog rata i redovno optužuje mađarsku manjinu da „ugnjetava većinsku naciju“.
Akutna polarizacija pojavljuje se i na drugim stranama i upravo tu se najviše oseća nasleđe komunističke političke kulture: protivnik nije neko s kim raspravljate ili pregovarate, već neprijatelj koga morate uništiti.
Nakon 15 godina programa slobodnog tržišta, populisti u Varšavi, Bratislavi i Budimpešti žele da vrate državu. A pošto su čak i socijalističke partije forsirale liberalne ekonomske programe, nije iznenađujuće što je ekstremna desnica, s njenim nacionalističkim i protekcionističkim parolama, preotela socijalna pitanja.
Populistički izazov protržišnom, prozapadnom konsenzusu elita, koji je preovladao u regionu nakon 1990, ima dva oblika: to su hajka protiv korupcije i „dekomunizacija“.
U Poljskoj su ova dva oblika spojena u žigosanje „izvornog greha“, to jest kompromisa između umerenih disidentskih elita i umerenih komunističkih elita iz 1989, koji je omogućio nenasilni izlazak iz komunizma, ali je bivšim komunistima navodno dopustio da svoju političku moć pretvore u ekonomsku. Otud i potreba da se napada u dva kraka: kroz antikorupciju i dekomunizaciju, što je i lajtmotiv Fidesa u Mađarskoj i donekle desničarske Građanske demokratske partije u Pragu.
Pored toga, ovi populisti napadaju EU kao projekt koji je nametnula elita, dok proevropske koalicije nakon ulaska u EU 2004. postaju sve iscrpljenije i doživljavaju dezintegraciju. Značajno je da su premijeri Poljske, Češke i Mađarske podneli ostavke u roku od nekoliko dana ili nedelja nakon što su ispunili „istorijski“ zadatak „povratka u Evropu“.
Populistički nacionalisti sebe predstavljaju kao jedine branioce nacionalnog identiteta i suvereniteta protiv „spoljnih pretnji“, kako je to rekao poljski premijer Jaroslav Kačinski. Njihova vizija je „hrišćanska Evropa“, Evropa „suverenih nacija-država“ koja se protivi sadašnjem materijalističkom, dekadentnom, slobodoumnom i nadnacionalnom modelu.
Evropska unija verovatno može naučiti da živi s ovim populistima, jer to mora. U suštini, populizam se kreće u ciklusima. Populisti dolaze na vlast obećavajući da će „počistiti kuću“, ali kad se usele i identifikuju s kućom i svim njenim nedostacima, radije naginju klijentelizmu i zauzimanju državnih pozicija umesto da postanu radikalniji.
Mnogi tvrde da je proevropski konsenzus u poslednjoj deceniji lišio politiku njene suštine, pruživši priliku sadašnjem populističkom protivnapadu. Ali EU može i da obuzda populizam. Uostalom, populistički nacionalisti ulazili su (a potom izlazili) iz vladinih koalicija u Austriji, Italiji, Holandiji i Danskoj. I mada je nacionalistički populizam transevropski fenomen, današnji populizam, za razliku od onog iz 1930-ih, sebe ne predstavlja kao alternativu demokratiji.
Autor je direktor za istraživanje Centra za studije i međunarodna istraživanja (CERI) iz Pariza i honorarni profesor