Predrag Kočović: Građanin može biti i vernik, i rodoljub, i komunista... 1

Čitanje iziskuje veliki kreativni napor, jedno angažovano rekreiranje sveta koji pisac pokušava da nam predstavi, ali to ne može bez nas.

Valja iz njegovih natuknica pokrenuti sav svoj imaginativni kapacitet da bi se prepoznao predeo, mizanscen, grad, zvučna kulisa… Jedna hard to swallow pilula, takoreći, da citiram lidera benda Quasarborn – kaže za Danas, povodom svoje zbirke priča Pregled proizvoda za kontrolu buva, Predrag Kočović. Odabir izdavača – novosadske Akademske knjige već svedoči da nije o ma kakvom piscu reč. A pisac je po obrazovanju akademski slikar, a po sopstvenom priznanju, i muzičar koji to nije i profesionalno postao. Sve to važno je za ovu knjigu prepunu junaka upravo iz sveta umetnosti – kako onih stvarnih, (nekad) postojećih, mahom umetnika – muzičara, pisaca, filmadžija, tako i onih izmaštanih, ali uvek u bliskom dodiru sa umetnošću poput istoričara umetnosti, filozofa ili neostvarenih a naširoko i do tančina obrazovanih i obaveštenih, koji umetnici nisu postali, ali su zato ništa manje pitoreskni pripadnici službi bezbednosti, Jer, da, valja i to reći, nije ova knjiga zbirka kakvih umetničkih sma(t)ranja već uzbudljivo štivo sa dramatičnim nabojem i trilerskim zapletima, obrtima i raspletima. Nešto zaista vredno pažnje i pažljivog čitanja, napisano, kako je primećeno na koricama knjige, kao ono što bi onaj ko ga je napisao voleo da čita.

* Da li se ono što je u vašim pričama opričano zaista zbilo? Je li, recimo, Hendriks rastao pored jedne predratne beogradske glumice i pevačice i u svoje rifove uključio i one iz poznate kafanske pesme „Cojle, Manojle“?

– Stvarnost je loš pisac, ali može da pomogne, čak u kvintesencijalno estetskom smislu ako je pripovedač dobro poznaje, a pogotovo ako je vešt u rukovanju njenim ponudama. Znam iz prakse komponovanja koliko je malo verovatno bupiti iz glave, slučajno, nešto što je već odsvirano a toliko je drugačije od vašeg muzičkog senzibiliteta i obrazovanja. Rado bih pitao Mocarta otkud mu Lele, dunje ranke u jednoj ranoj kompoziciji: da li s bečke ulice ili iz „muzičke biblioteke nesvesnog“? Dakle, priličnije je pitanje „kolika je verovatnoća da Hendriks nije ‘ukrao’ ovaj muzički motiv?“ Konačno – a to je, naglašavam, jedino bitno za književnost – dok čitate priču, ova nedoumica jeste-nije preobražava se u estetski doživljaj sličan onom treperavom laviranju između druge i treće dimenzije Degaovih crteža, jednu kvantnu poetiku, ako se tako može reći – „mačka može biti i živa i mrtva“.

* Za naslov zbirke odabrali ste jedan nepoetski, gotovo birokratski, ali ne bez duhovitosti naziv, koji je se provlači i kao naziv „dela“ jednog od vaših junaka – „Pregled proizvoda za kontrolu buva“?

– Pre više od 20 godina preveo sam sa engleskog priručnik za vlasnike kućnih ljubimaca istog naslova. Odmah mi se dopala njegova metrika na srpskom, a odmah sam i prepoznao njegovu potencijalnu višesmislenost. Čekao je dve decenije svoje priče. Svakom je protagonisti mojih priča jedini pravi antagonista kontrolni činilac u svim svojim ipostasima, bilo da je spoljašnji ili unutrašnji, gdekad autentičan, češće inplantiran. Negde je to Cezar koji poništava jedan prelep život i mikrouniverzum, decenijama minuciozno harmonizovan, radi talenta poreza; negde frustracija osećanjem incesta nastalog iz bliskosti u detinjstvu dvoje zaljubljenih, iako bi po svemu verovatno bili savršen par; negde lažna predstava o sebi koja vodi u ludilo; negde su to prividno lutajući agensi, zapravo njima zasenčeni zakonomerni uzroci, zakonomerni kao uzusi hronotopa; zatim vojna hunta u Grčkoj, a, u stvari, nikad nije samo jedan, već ih ima baš kao buva. Pregled proizvoda za kontrolu buva je i, kako rekoste, naslov poslednje pesme Jovana Javorskog, profesora istorije umetnosti. Sadržaj čini doslovno prepisan prvi pasus priručnika koji sam preveo. Da li je to nekakva redimejd poezija? Konačni iskorak Jovana u avangardno i ujedno kraj poezije? Ili predaja otpavšeg čoveka, koji ne nalazeći svog Drugog, svoju zajednicu, oseća da gubi supstancijalno ljudsko i svestan je svoje konačne idiotizacije u izvornom značenju te reči? Prepustićemo zaključke čitaocima.

* Po osnovnoj profesiji vi ste likovni umetnik. Jezik vaše knjige međutim otkriva jednog knjiškog moljca, široko i sistematično obrazovanog čoveka, reklo bi se, renesansnog iliti multimedijalnog. Je li to potreba, poriv ili uvid da se do današnje publike može doći samo na razne načine, ako se zapravo uopšte može doći – ko još posećuje izložbe, ko više uopšte čita?

– Počeću s kraja: ko više uopšte čita? Čitanje iziskuje veliki kreativni napor, jedno angažovano rekreiranje sveta koji pisac pokušava da nam predstavi, ali to ne može bez nas. Valja iz njegovih natuknica pokrenuti sav svoj imaginativni kapacitet da bi se prepoznao predeo, mizanscen, grad, zvučna kulisa… Jedna hard to swallow pilula, takoreći, da citiram lidera benda Quasarborn. Čitalac je uvek koautor književnog dela ili to nije uopšte, makar pročitao svako slovo Don Kihota. Previše je danas na javnoj sceni pojavnih oblika života koji kao da su čitali bez razumevanja. U vremenima fast mood civilizacije (davnašnja formulacija Nebojše Milikića), i stari i mladi nalaze se pred tragičkom dilemom „da li duboko oranje, čitanje, ili s multimedijom milovanje“? Ipak ću odigrati neku igricu, pustiti svoju listu urnebesnih muzičkih klipova, neki rijaliti – simulaciju života, radije nego da sam živim – Got Talent – jer ga ja nemam ili, još pre, nikad se ni u čemu nisam oprobao da bih znao da li ga imam – film koji podražava digitalnu multimediju, poput kompjuterske igre Mortal Kombat i stotina, hiljada drugih, ili Grand paradu, sve su to višemedijski sadržaji ekranske kulture spektakla sa zastrašujućim protokom senzacija u jedinici vremena. Teško je odoleti izazovima tako atraktivnih instant-zadovoljstava čoveku koji jeste po svojoj biološkoj, animalnoj prirodi, konformista, kao i lavovi ili jednoćelijske životinje, svejedno. Tek nije li naše pozvanje ipak nešto drugo, odviše, možda previše ljudsko da bismo danas, ovakvi kakvi postajemo, imali snage čak i za tako mali podvig kao što je čitanje? Da ne govorim o mogućnosti promene sveta, barem ovog naokolo, ili kvarta u kojem živimo, samog sebe… Kognitivno-senzitivna i socijalna idiotizacija oštetiće naredne generacije do te mere, da ja već sada jasno vidim jednu distopijsku sliku apatičnog čoveka budućnosti, za koga je stanje stvari briga drugih, svet bez ikakvog damara aktivizma. Kome to odgovara? Onome ko već zarađuje na tome, a tek će zarađivati kad ti novi dečaci, nikad izrasli u ličnosti, budu sraženi do homunkulusa, koji će bez otpora i uz pesmu silaziti u rudnike Vrlog novog sveta ultradesnice kapitala.

* Kako gledate na i kako se borite sa realnošću u kojoj su i umetnost i umetnici suvišni, a sve je samo spektakl, senzacija, buka i bes?

– Krajem 1990-ih učestvovao sam u osnivanju i kasnije u radu Sindikata samostalnih umetnika članova ULUS. Inicijatori su bili Dragoslav Krnajski, Nikola Džafo i još nekolicina umetnika. Praktično su svi samostalci bili članovi tog sindikata. Imali smo veoma precizno formulisan projekat reforme sistema umetnosti i kulture, koji bi sačuvao i umetnike i umetničku scenu u periodu tranzicije. Uz jednu upristojenu državu, bio bi to dobar osnov za konačno rešenje. Naišli smo na strahovit otpor tamo gde smo ga najmanje očekivali: kod onih koji će preuzeti apsolutnu kontrolu nad kulturom posle 5. oktobra. Na panelu koji smo organizovali tokom Prve godišnje izložbe samostalnih, jedan od njih mi je u lice rekao: „U doba trijumfa neoliberalnog kapitalizma osnivati sindikate!? Mislim, stvaaaaarno…“ Drugim rečima: mi komunjarimo kao da ne znamo da je Fukujama oglasio kraj istorije. Danas se ceo taj blok izdaje za bogzna kakvu levicu. Nismo imali nikakve šanse! S njima je započeo sunovrat u suvišnost umetnosti i umetnika; dovršavaju ga njihovi naslednici, i danas smo socijalno dno.

* A kako gledate na svet u kome je svako levičarenje prestup ili bar budalaština dok nas istovremeno proždire kapitalistička mašina koja na spektaklu počiva?

– Sve češće obaram pogled (na svet). Već sam dobrim delom odgovorio na ovo pitanje. Aktuelni politički pojmovnik opasno je ispražnjen od smisla i značenja. Ne vidim da se današnja levica bavi socijalnim pitanjima, pravom na rad i humane uslove rada, a pogotovo klasnim pitanjem. Legitimiše se na identitetskim pitanjima, odeva antifa majice (iako nežuta boja ne postoji), zato što je projektuje, finansira i apropriše upravo njen najveći neprijatelj. Ponekad iskrsne nekakva, na primer, Radnička partija, a onda se ispuca u nekoj dnevnopolitičkoj operaciji i ugine, kao leptirica jednodnevka. Rekao sam da još uvek verujem u „dane slave i slobode koji tek dolaze“, ali sam duboko svestan da ih neću doživeti. Ovde se može pružiti dostojan otpor ako naši aktivisti shvate da građanin može biti i vernik, i rodoljub, i komunista (komuna – zajednica), jer jedino će tako mobilisati ljude („sličnost između levih hrišćana i levih ateista je mnogo veća nego između desnih hrišćana i desnih ateista“, Davor Džalto). Nama je potrebna solidarnost koja ne može izrasti na zakrvljenim paradigmama Miloševićeve ere. Ja više ne mogu mnogo da doprinesem kao aktivista, činio sam to devedesetih – i pisanje je valjda nekakav javni doprinos – moj depresivni optimizam i dalje čeka na obrt koji nije nemoguć…

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Predrag Kočović: Građanin može biti i vernik, i rodoljub, i komunista…”

  1. Sjajan intervju! Ovakvi ljudi su pravi intelektualci i umetnici, ali nekako su skriveni.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.