Preobraženje - na bolje ili na gore? 1

Supruga mi zvoca: “Kupi, bre, tu klimu već jednom.“ Ja navijam za ventilator. Odem i kupim “Iskrin“. Ono sutradan zahladni. Opet, znači, promašena investicija. Supruga opet gunđa. Trpim, šta ću. Kako bi se tek jeo da sam kupio klimu.

Razmišljam o predstojećem, 28. Žičkom duhovnom saboru Preobraženje. Jedan sam od njegovih osnivača. Primećujem da među nama nema nekadašnjeg poleta i zanosa. Valjda su godine učinile svoje. Ali dobro, ide nekako. Na iskustvo i rutinu.

Pre toga, u dvorištu čuvene Adžića kuće u centru Kraljeva, na moj predlog, Kulturni centar organizuje program “Filmske priče, lica… i Mica“. Predstavljamo filmsko stvaralaštvo Vrnjčanina Milana Nikodijevića, profesora na novosadskoj Akademiji umetnosti, dugogodišnjeg urednika Radio Vrnjačke Banje, kasnije direktora Festivala filmskog scenarija. O Milanovim dokumentarcima govorićemo Nišlija Dejan Dabić i ja. Predviđena je i projekcija Milanovog filma “Mica i okolne priče“, o čuvenoj pevačici novokomponovanog andergraunda iz sedamdesetih godina prošlog veka, Milici Ostojić, poznatijoj po (umetničkim) nadimcima Mica Trofrtaljka i Mica Davorika. Mi stariji sećamo se njenih ranih radova: “Guram, guram pa neće da uđe, moja noga u cipele tuđe“ ili “Uteraj mi, uteraj mi… kola u garažu… “

U travnatom dvorištu Adžića kuće nakupilo se finog sveta. Sedimo pod stoletnim brezama, sa kojih, kao sneg, neprestano veje seme. Priča se lepo razvija. Milan i Dabić raspoloženi, ja nešto pridodam. Nikodijević izvodi zaključak kako je Mica umela da peva i nije varala publiku. Bilo je to vreme kada foleri nisu mogli lako da prođu, dok sada, zaključuje on, folk scenom vlada “pet nakaza“. Ne sviđa mi se kvalifikacija. Što da vređamo nakaze. Za ovo što je danas na sceni još nije smišljen odgovarajući naziv.

Privodimo priču kraju i kreće projekcija filma. Milica Ostojić, onim zapevajućim čačanskom govorom i naglaskom, priča o svojoj karijeri, mužu, kafanama, gostima… Onda se Trofrtaljka pojavljuje u spotu snimljenom krajem šezdesetih godina prošlog veka. Drži u rukama neko mlitavo baštensko crevo iz kojeg curka voda, a ona, s naglašenim vibratom, peva:

“I labavi može da zabavi…“

Razmišljam, u tom pogledu, o sebi. Slaba ti je to uteha, moj Milošu. Jednom mi je, dok smo se kucali vinskim čašama, rekla iskusna dama, otežući – ništa bez kuuuca.

Doznajem da Davorika još uvek živi u selu Milićevci kod Čačka. Za kafanskim stolom, kasnije, pričam vic iz tog kraja.

Idu tri Čačanke putem i vide čoveka koji potrbuške, bez svesti, leži u jarku. Čiii li je ovo čovek? Prva se sagne, opipa ga (dole). “Niije mooj.“ Druga uradi isto: “Niije ni moooj“. Treća ga pipa, pipa: “Pa, ovaj čovek nije iz Čaaačka!“

17. avgust/ subota

Žički duhovni sabor Preobraženje, po tradiciji, započinjemo u Galeriji kraljevačkog Narodnog muzeja. Nanovo krenula vrućina. Ipak, u muzeju je prijatno rashlađeno. Na desetine ljudi prisustvuje otvaranju izložbe, pomalo profanom naziva “Dakle, Vi ste taj Uroš Predić“. Autorka izložbe, viši kustos Narodnog muzeja Zrenjanin, Olivera Skoko, objašnjava da se Predićev legat nalazi u ovoj ustanovi, a da je priređena povodom 160 godina od rođena jednog od najčuvenijih srpskih slikara. Između ostalog, objašnjava naziv izložbe. Predić je bio veoma visok i mršav čovek. Kada ga je tako usukanog prvi put video arhimandrit Manastira Grgeteg, čuveni Ilarion Ruvarac, dobro ga je odmerio: “ Dakle, Vi ste taj Uroš Predić. Ja sam Vas zamišljao kao nekog bucova, a Vi se otegli ko gladna godina“, promrsio je arhimandrit Ruvarac. Izložbu je u Zrenjaninu i Beogradu videlo preko pedeset hiljada ljudi. Nema sumnje da će i u Kraljevu izazvati veliko interesovanje.

U umetničkom delu programu učestvuje trio Art dellest. Uz klavirsku pratnju izvode pesme Laze Kostića. Priča se da su Laza i Predić imali običaj da se zajedno zarakijaju, pa, eto zašto baš ova poezija.

Na kraju, dr Predrag Terzić, gradonačelnik Kraljeva, proglašava Sabor otvorenim. To je najstarija preobraženjska manifestacija u Srbiji. Godinu dana kasnije osnivaju sličnu u Despotovcu, zatim i Raščani kreću sa svojom. Iako s početka nije zamišljena tako, ova kraljevačka se opredelila za književnost. Žička hrisovulja, saborsko priznanje, postala je jedna od najuglednijih pesničkih nagrada u nas. Ove godine ona je pripala Vladimiru Jagličiću, pesniku iz Kragujevca.

“Šomi, je l’ neko zvao ove iz ‘Čistoće’, da pograbe dvorište?“, pita me moj kolega, čuveni pesnik Dejan Aleksić koji u dvorištu Adžića kuće vodi program “Preobraženje, pesnici“ Sa breza neprestano pada sprženo lišće, pa ga do večeri treba ukloniti. “Nije“, odgovaram mu, “pograbićemo ja i ti, neće nam ruke otpasti.“

Uzmemo grabuljice i očas pograbimo. Lišće trpamo u crne plastične vreće, pa u kontejner. Kad smo završili, primetim da su mi iz džepa na košulji ispale naočare. Nigde ih nema. Sigurno su među lišćem, u kontejneru. Odem do kontejnera koji je postavljen u prometnoj ulici Cara Dušana. Prevrćem kese i nađem naočare. Bez lažne skromnosti, poznat sam u rodnom gradu. Decenijama sam u javnosti kao novinar, pisac, a i odbornik sam u Skupštini Grada. Nije mi bilo prijatno dok sam prevrtao po kontejneru. Ma, neće niko videti. Zaboravio sam na Marfijev zakon. Po gradu se pronela priča: “Onaj bradonja govori o svetloj budućnosti, a buta po kontejnerima.“

Kad smo već kod naočara. Jedan od najčuvenijih oftalmologa u Kraljevu je moj komšija dr Miloš Bačanac, divan, srdačan čovek. Poodavno je u penziji. U nekoj saobraćajnoj gužvi, pri nekoj jesenjoj sumaglici, neki čovek mu očeše automobil. Izađe taj čovek i izvinjava se, priznaje grešku, nadoknadiće štetu… i neprestano briše naočare. “Ko ti dade te naočare?“, pita ga oftalmolog. “Pa, Vi, doktore!“. “Dođi sutra da promenimo dioptriju!“

18. avgust/ nedelja

Pristižu novi gosti Žičkog duhovnog sabora. Pesnici i književni kritičari. Prilazim profesoru dr Radivoju Mikiću, s Filološkog u Beogradu. Srdačno se zdravimo. Naravno, razmenjujemo uobičajeno pitanje – kako si?

“Ne znam, Milišiću, da li sam ti pričao kako je na to pitanje odgovarao pokojni pesnik Ivan V. Lalić. Ako je dobro, on kaže – adekvatno. Ako nije dobro, on odgovori – delikatno“, smejulji se čuveni profesor. “A kako si ti?“ “Profesore, ‘fala bogu nikako, odnosno – delikatno“.

Zovem Vladu Jagličića, dobitnika Žičke hrisovulje. Koristim fiksni telefon, jer pesnik nikada nije želeo da nabavi mobilni. Pametan čovek. On je u delikatnom zdravstvenom stanju, pa se moramo potanko o svemu dogovoriti. Obezbedili smo automobil samo za njega i njegovu suprugu. Prisećam se da sam ga pre petnaestak godina zamolio da za jedan lokalni list koji sam uređivao, napiše tekst o streljanjima u Kragujevcu i Kraljevu 1941, s obzirom da je tada bio direktor Spomen muzeja u kragujevačkim Šumaricama. Citiram poslednji pasus Jagličićevog teksta:

“Kad danas na mestu direktora Muzeja u Šumaricama polunadležnim ministarstvima pokušavam da ukažem na potrebu da svi kragujevački osnovci obavezno, svake godine, besplatno prođu kroz šumarički muzej, ne bi li deca zarana shvatila da je svet opasno mesto i da treba uložiti mnogo napora da se iz detinjstva izađe neoštećen, opažam da me smatraju budalom, čak ludakom. Možda se ništa od ovoga nije ni desilo. Prekopati, zaravnati, prećutati… Dok se najzad ne obelodani da smo mi, u stvari, ubijali nedužne naciste.“

19. avgust/ ponedeljak

Poslednji i najsvečaniji dan Žičkog duhovnog sabora. Veliki je praznik. Preobraženje Gospodnje. Dan kada se treba zapitati da li smo se promenili, preobrazili, na gore ili, bože daj, na bolje.“ Ako ne postanemo bolji, postećemo gori “, govorio je Vladeta Jerotić. Svi se iz Kraljeva selimo u Manastir Žiču. U manastirskoj trpezariji uručujemo Vladimiru Jagličiću Žičku hrisovulju, zlatnopečatnu povelju i ikonu Preobraženja Gospodnjeg. Trpezarija je tesna da primi sve posetioce i novinare. Sevaju blicevi, zuje kamere. “Crvena gospođa Žiča“, kako je manastir opevao Vasko Popa, još jednom nas je primila u svoje krilo. Monahinje donose bokale s vodom, ratluk, šećer u kockama. Svaki se posetilac može poslužiti. Nigde se čovek ne oseti tako malim kao među vekovnih zidinama i freskama.

O Jagličićevoj poeziji učevno govore dr Dragan Hamović, predsednik žirija i pesnik Đorđo Sladoje. NJihova obraćanja daju još svečaniji ton, ali reklo bi se da svi čekaju laureatovu besedu. On je završava rečima;

“…Već sam pri kraju svog dodeljenog životnog veka, i ono što sam iza sebe zgomilao, možda je takođe, što je rekao onaj slavni Čačanin (Brana Petrović, prim. aut.) samo još jedan veliki rusvaj. Ima i onih koji me uveravaju da nije tako – ne znam sme li im se verovati. Ali, nema sumnje da sam pokušao, uprkos svemu, nešto da sagradim, da postavim nekakve temelje, makar gradnje ostao i nedostojan. Na tom pogibeljnom, da se ne lažemo i samožrtvenom poslu, ostajao sam bez novaca, prijatelja, zdravlja – često ubog, ismejan i sam. Ali, ne jednom sam pomišljao – možda je sve vredelo ako me, barem na jedan jedini, maleni tren, zdomi i ukrovi nekakav hram. Sveti duhovni mir i okrepa je ono čemu se teži u najtežim trenucima – koji nas mimoilaze. Kakva sreća da je taj hram Žiča!“

“Žički duhovni sabor Preobraženje 2019. je završen“, odjavljujem manifestaciju, “neka je svima na zdravlje.“

20. avgust/ utorak

Sutradan, po završetku Sabora, osećan se prazan, kao pijačna kotarica bez povrća. Kao, do juče sam nešto bio, važan i pitan, a danas – ništa. Ipak, zadovoljan sam. Manifestacija nije posustala, još uvek je na zavidnom nivou. Zove Vlada Jagličić i samo kaže: “Milišiću, hvala ti. Živ mi bio.“

21. avgust/ sreda

Hitam na poslednju sednicu gradske Komisije za nagrade i priznanja. NJen sam predsednik. Čine je predstavnici vladajuće koalicije i opozicionih stranaka. Dugo radimo i zasedamo zajedno. Nikada nije zabeležena nijedna čarka. Ponosan sam na to. Dubrovčani su, na dovratku Kneževa dvora, davno zapisali: “Zaboravite na lične stvari, radite za opšte dobro.“ Srpske babe kažu – ko šta radi, sebi radi.

Dva predloga prolaze jednoglasno. Počasni građanin Grada Kraljeva biće Grk Marinos Ritsoudis (Ricudis) koji je, kao kapetan grčkog bojnog broda “Temistoklis“ 1999. godine odbio naređenje da uplovi u vode Jadrana i odatle ispaljuje “tomahavke“ na Srbiju. Vojni sud ga je osudio na zatvorsku kaznu i, naravno, najuren je iz grčke mornarice. Rekao je da nije želeo da učestvuje u napadima na Srbiju. SPC ga je odlikovala Ordenog svetog cara Konstantina.

Oktobarska nagrada ide u ruke devedesetpetogodišnjeg Milomira Glavčića, Kanađanina srpskog porekla, najvećeg dobrotvora i zadužbinara našeg doba. U rodnom kraju izgradio je škole, domove kulture, puteve, mostove, pomogao mnoge ljude u nevolji. Samo u Kraljevu je uložio preko dva miliona evra. Iz Srbije je emigrirao 1948. godine i nikad ovamo više nije došao, ali rodni kraj nije zaboravio. Video sam neke njegove snimke. Omaleni, kočoperan čovek. Ali, velikog srca i dobre volje. Alal vera, Milomire! Da ti bog da još jedan život, bilo malo spram Tvoje dobrote.

22. avgust/ četvrtak

Na kraju dana odem da posetim majku koja živi na periferiji grada. Tamo sam “podigao“ botanički atelje, što bi prost narod rekao – plastenik. U njemu gajim paradajz, krastavce i papriku. Primećujem ožegotine na plodovima rajčice, kako Hrvati pravilno nazivaju paradajz. To i jeste plod iz raja.

U “ateljeu“ nesnosna vrućina. Blizu 50 stepeni. Pade mi na pamet ona priča kako je neki sveštenik, usred letnje žege, izleteo iz naosa crkve i okupljenim vernicima, koji su ga čekali u hladu porte, sav znojav dobacio: “Ne ulazite, ovamo je pakao!“

Opet vrućinčina. Blagi Bože, čemu li ona služi?

Autor je novinar i pesnik iz Kraljeva

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.