Foto: EPA-EFE Fernando Bizerra Jr

Sever KiM za jug centralne Srbije. Mitrovica za Preševo. Bujanovac i Medveđa kao deo „paket aranžmana“, samo su neke od licitirajućih ponuda koje se razmenjuju na relaciji najčešće između Tačija i Vučića i koje se odašilju u Brisel, Vašington, Moskvu i Peking. Pariz je očigledno u saglasnosti sa Londonom o „skidanju sa dnevnog reda“ redovnog bavljenja Kosovom na sednicama „SB UN“. Defanziva Berlina u konstelaciji snaga unutar EU je sve uočljivija. Priština najavljuje otvaranje granica sa Albanijom, dok na taj utuk stiže Dodikova poruka da će Republika Srpska zatražiti svoje mesto u zgradi na „Ist Riveru“.

Makedonija, koja pokušava da se izvuče iz dugotrajnog procesa stagnacije u odnosu na EU i „NATO“, rešavanjem spora oko imena sa Grčkom i dobijanjem poziva za članstvo u Evroatlantskom savezu u idejnom projektu razmene teritorija mogla bi ponovo da bude u poziciji taoca Beograda i Prištine. U slučaju da dođe do razmene teritorija sever KiM za takozvanu Preševsku dolinu, Kosovo bi dobilo izlaz na „Koridor 10“ i direktno preseklo vezu Vranje – Kumanovo – Solun. Bio bi homogenizovan prostor etnički naseljenim Albancima koji su ne tako davno pokazali svoje ambicije za „sređivanje stanja“ na području oko Skopske Crne Gore. Ujedno to bi dodatno ojačalo radikalne strukture u političkom spektru albanskih partija u Makedoniji, koje bi u tom slučaju relaksirano mogle da svojim biračima preporuče da na referendumu glasaju za sporazum o novom „imendanu“ ove države. Vlada premijera Zaeva koja još uvek nema potpuni politički autoritet našla bi se na udaru pronacionalnog „VMRO DPMNE“ i eto novog živog peska za susednu državu.

Otuda Vučićevi patriotski vapaji, o „novoj odbrani Vranja“ ukoliko ne dođe do „razgraničenja sa Albancima“, još jednom predstavlja njegov šou koji podseća na reklamu za vašarsku atrakciju motorističkog „Zida smrti“ u kojoj su svojevremeno kosovska braća Mančići vozili motore u drvenoj kaci koristeći centrifugalnu silu.

Administrativna linija u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa prema KiM ima dužini od 139 kilometara. Teritorija ovih opština obuhvata prostor od 1.249 kvadratnih kilometara. Prema podacima iz popisa koji je u kompletnom obimu urađen još 1991. godine, na ovom prostoru živi 101.549 stanovnika. Najmanji broj Srba živi u Preševu (manje od tri procenta od ukupnog broja stanovnika, koji iznosi oko 30.000). U Bujanovcu Albanci prema podacima koje osporavaju Srbi imaju 65 odsto naciona, dok je u Medveđi broj Albanaca 35 procenata. Područje Preševske doline, koje je od 1992. godine u upotrebi kod predstavnika albanskih političkih partija, za Albance je podjednako devastirano u socijalno ekonomskoj besperspektivnosti u istoj meri kao i za Srbe i Rome. Preševo spada u red opština sa najmlađom populacijom u Srbiji, otuda su i migracije u zemlje EU, što je u podudarnosti sa kosovskom zbiljom, iz godine u godinu sve veći. Albanci sve manje za svoju destinaciju u potrazi za boljim životom traže u Prištini, Tirani ili recimo Tetovu, a po najviše u Švajcarskoj, Švedskoj, Nemačkoj… Srbi sa severa KiM, ali i Kosovskog Pomoravlja odavno su u opštinama istočne i zapadne Srbije, ali i u Beogradu pronašli svoje alternativno kućište. Nekada kraj poznat po stočarstvu, gajenju duvana i vinogradarstvu sada je opsesivno vezan za „politiku kao sudbinu“.

Zato i projekat geografske „trampe“ u ovoj situaciji može podjednako da bude štetan i po vlast Vučića, ali i Tačija. Zbirno Priština bi mogla da izlaskom na „Koridor 10“ dobije mnogo više od „moravskog puta“ koji bi sever Kosova povezao preko Merdara sa Prokupljem i Nišem. Imovina Srba, kao privredna, i istorijska infrastruktura su „aduti“ koji daju dodatnu snagu „patriotskom establišmentu“ koji metaforički govori o „kompromisnom rešenju“.

Vranje bi u tom slučaju, kao centralna opština Pčinjskog okruga, u kome demografska prognoza govori da će biti manje od 200.000 stanovnika koliko za dve godine, postao bi u pravom smislu pogranični grad. Kao da dosad i to nije, kad je arsenal narkotika postao potpuno raznovrstan i dostupan svim mogućim konzumentima, kad se stanovi prodaju budzašto, ali ponajmanje Albancima, a socijalna besperspektivnost tera Vranjance da odavno beže ka Beogradu, Novom Sadu, Čačku i Kragujevcu.

Ova storija zaslužuje i koju reč o tabloidnim najavama albanske „Oluje“ čiji bi vatreni vetar mogao da oprlji i samo Vranje. Podsećanje iz 2000. godine govori da su Albanci formiranjem paravojne „Oslobodilačke vojske za Bujanovac, Preševo i Medveđu“ („OVPMB“) odavno spremni na „oružani scenario“. No dometi reprizne priče skoro dve decenije kasnije ipak nemaju taj „iznenađujući efekat“ koji se desio neposredno nakon „NATO“ bombardovanja i pada režima Slobodana Miloševića. Otuda filma „Vulin brani Vranje“ sasvim sigurno neće biti, iako „scenaristi“ poput Milovana Drecuna ili Miroslava Lazanskog detaljno razrađuju tu „knjigu snimanja“ za maštovitu uznemirenost građana koji treba da još jednom poveruju u najružniju moguću priču, koja onda ostavlja mnogo prostora za dodatnu utehu mira u siromaštvu, u kome oni imaju „svoga Valtera“ u liku predsednika države. Etnički Albanci, oni koji žive od doznaka koje im šalju njihovi naslednici iz neke od zemalja EU, mogli bi da budu statisti sa greškom, a isto važi i za Srbe koji u Bujanovcu ili Medveđi seku uši krpe rupe na zgvrčenim želucima koji danima vare pasulj, krompir i pržene paprike sa jajima i paradajzom. Hladan „zaječarac“ pred „zadrugom“… Popodnevna pauza uz „Informer“ je obavezna do početka nacionalnog dnevnika „Pinka“ i „Zadruge“. Život sa malim tajnama velike politike u koju se ovde svi podjednako dobro razumeju.

Mnogi zaboravljaju na činjenicu da su snage „KFOR“ na KiM, ali i „NATO“ sada u Crnoj Gori, uskoro i u susednoj Severnoj Makedoniji, i da bi u tom slučaju „koprodukcija“ mogla da bude spektakularnija nego što to iko u Prištini, ali i u Beogradu i mogao da zamisli. Zato je i priča o „odbrani Vranja“ potpuno nedotupava i neodgovorna, jer jug Srbije je odavno porobljen siromaštvom, ekonomskom nižerazrednošću, jeftinom političkom demagogijom u kojoj građani prepoznaju samo sebe i svoj nagon za opstankom. Proizvodnja straha iz Beograda otuda je političko-profitna komponenta sa prepoznatljivom stilskom umivenošću čelnika vladajuće koalicije. Sve ostalo je realnost na terenu koja se podjednako jasno vidi iz Beograda i Prištine.