Privatizacija i državna moć: Neodoljiva privlačnost korupcije 1Foto: FoNet/ Medija Centar

Na taj način, smatra struka, jedan deo domaćih kompanija uspešno je privatizovan (DIN, DIV, Apatinska pivara, Merima Henkel, cementare, proizvođači ulja…) Smatra se da je neminovna nuspojava privatizacije otpuštanje dela zaposlenih, kao i socijalno restrukturiranje koje sprovodi država, uporno subvencionišući preduzeća koja treba tek da dobiju kupca.

Taj blok uspešnih privatizacija vezuje se za sektor akcizne robe, velike trgovinske lance, poslovni prostor, stratešku robu, gde uvek dolazi do izražaja kupovina tržišta kao i fiksna imovina.

S druge strane, u istom periodu dešava se ekspanzija uslužnog sektora u čitavom svetu, koja dodatno urušava proizvodnu aktivnost, naročito industriju, tako da je industrijska proizvodnja, koja je prethodno bila pod teškim udarcima sankcija i tehnološkog zaostajanja, sada dodatno stradala strukturnim promenama u globalnoj privredi i konkurencijom iz Azije, kao i od zemalja koje su ranije krenule u reforme.

Evo sada i dodatnog udarca koji se sastoji iz problematične, netransparentno i politički vođene privatizacije. U krajnjoj liniji, bez obzira na sve ranije pokušaje (zakoni iz: 1988. u vreme SFRJ, 1991, 1994, 1997, može se reći da je 2001. tek krenula ozbiljnija privatizacija u Srbiji).

U smislu tehnika, funkcionisale su dve vrste privatizacije: tenderska i aukcijska. U prvi mah tehnika tendera bila je primenjiva u slučaju velikih i strateških preduzeća, dok su aukcijama prodavana manja preduzeća.

Iskustva tog prvog talasa privatizacije su sledeća. U tenderskim privatizacijama uspešnost je niža kao i tražnja, a cene i investicije su oskudne. Tako je bilo svuda.

Velika tzv. strateška preduzeća, poput Železare, Elektronske industrije, Zastave, bila su predmet mnogih manje-više neuspešnih pokušaja privatizacije a njihova sudbina ni danas nije mnogo izvesnija. To, naravno, nije samo rezultat privatizacione tehnike i postupaka, već globalnih okolnosti koje su se veoma pogoršale s maksimalnim učinkom globalizacije.

Analize brojnih domaćih autora pokazale su da se kupovina domaćih preduzeća od strane stranih firmi, odvijala u velikoj meri u senci namere da se kupi tržište, gradsko zemljište, ili pak nekretnine i obezbedi „poziciona renta!“ Privatizacija u Srbiji stvorila je nekoliko veoma problematičnih posledica po ekonomsku politiku:

– omogućila je povećanje javne potrošnje iz neponovljivih prihoda i tako obezbedila jednoj političkoj strukturi da troši vrednost zajedničke imovine smanjujući stokove javnog kapitala – dala je mogućnost neodrživog povećanja plata i penzija, mimo rezultata tekuće ekonomske aktivnosti;

– veštački je peglala devizni i fiskalni bilans. Devizna sredstva pritekla u domaće fondove po osnovu privatizacije značila su nerobno devizni priliv iz koga se mogao finansirati uvoz, na neodrživ način, tako da se nakon prestanka priliva tih sredstava moralo posegnuti za inostranim kreditima, po veoma nepovoljnim uslovima;

– podigla je nivo lične potrošnje dobrog dela građana i ostavila teške odložene posledice za kasnije krizne redukcije i još teže prilagođavanje visine javnih zarada, penzija i drugih javnih izdataka u vremenu fiskalne konsolidacije.

Razvoj privatizovanog sektora skopčan je s mnogim teškoćama vezanim za razvojni potencijal cele privrede, i preduzeća pre privatizacije, zbog nedovoljno kvalitetnog obaveštavanja o stvarnom stanju (na šta se obično pozivaju novi vlasnici), kao i neispunjavanja ugovornih obaveza (na šta se obično žale zaposleni).

Investicije i tehnološko unapređenje su obaveza vlasnika koja se uglavnom ne ostvaruje uvek shodno ugovoru, a naročito tamo gde je osnovni cilj, kupovina radi preprodaje.

U privatizovanim preduzećima uglavnom je odmah unapređen sistem korporativnog upravljanja, a preduzeća, čak i kada ne uspevaju odmah da izađu iz zone gubitaka, rapidno smanjuju troškove proizvodnje. U privatizovanom sektoru vrlo brzo se smanjuje broj zaposlenih, naročito nakon privatizacije na tenderu.

Prioritet podizanja produktivnosti rada je uglavnom okolnost koja ukazuje da nije došlo do proporcionalnog ili bar odgovarajućeg rasta zaposlenosti, uporedo s povećanjem intenziteta privatizacije u društvu, niti u meri u kojoj je došlo do povećanja proizvodnje u privatizovanom sektoru.

Istraživanja pokazuju da su u 95 odsto preduzeća (iz uzorka) uvedene neke nove proizvodne linije, samo 30 odsto privatizovanih preduzeća je zadržalo isti proizvodni asortiman, a 25 odsto je nove proizvode pridodalo postojećem asortimanu, 15 odsto je uvelo nove proizvode i prekinulo proizvodnju starih, koji su dominirali pre privatizacije.

Prikazani rezultati nisu impresivni, ali su bolji u odnosu na stanje u neprivatizovanom društvenom pa i javnom sektoru.

Iskustva promena na relacijama novi vlasnici-zaposleni su veoma kontroverzna. U pojedinim privatizovanim preduzećima zaposleni nisu dozvolili novom većinskom vlasniku ni da uđe u preduzeće, u drugima vlasnici mesecima nisu isplaćivali zaposlenima nikakve zarade, u trećim nisu investirali u proizvodnju ili su vrednost kapitala otplaćivali od prihoda ostvarenih prodajom delova imovine ili kapitala privatizovanog preduzeća.

S druge strane, istraživanja su pokazala i to da se u privatizovanim firmama, bar u prvoj fazi uspešnijih privatizacija (2001-2008), više radi i dinamičnije povećavaju zarade. Bez obzira na rapidnu desindikalizaciju, istraživanja su pokazala da je 86 odsto zaposlenih u privatizovanim preduzećima učlanjeno u sindikat, što je daleko iznad opšte stope sindikalizacije koja intenzivno opada i za čitavo društvo se u to vreme procenjivala na oko 45 odsto.

Možda je tajna u tome da su tenderski privatizovana preduzeća veća i perspektivnija, ali samo u meri u kojoj tenderi nisu propali, a da su aukcijski privatizovana manja preduzeća sa fleksibilnijim ugovornim obavezama vlasnika u odnosu na zaposlene.

Pokazalo se i to da su strani poslodavci skloniji partnerskim odnosima, kolektivnom pregovaranju i socijalnom dijalogu s predstavnicima zaposlenih nego domaći, što se može tumačiti bliskošću s međunarodnim normama radnih standarda.

Sama privatizacija u Srbiji dešavala se po gotovo suprotstavljenim modelima i praksi, bar kada su u pitanju interesi poslodavaca, zaposlenih i države odnosno društva.

Počeci su se odvijali u znaku insajderske privatizacije, da bi Zakonom o svojinskoj transformaciji 1997. uspostavljen sistem u kome zbog prioriteta (skoro isključivosti) većinske besplatne podele zaposlenima i bivšim zaposlenima 60 odsto akcija kapitala, privatizacija u smislu koncentracije vlasništva i preuzimanja upravljanja, bila faktički suspendovana.

To je za deo zaposlenih u perspektivnim preduzećima bio mamac da prihvate ovakav model, ali za ogromnu većinu radnika u faktički bezvrednom ostatku društvenih preduzeća velika nepravda. Oni nisu, ni tada ni kasnije, bili u situaciji da dobiju išta vredno na osnovu privatizacije, niti čak da računaju na zadržavanje radnih mesta u perspektivnim preduzećima.

Paradigma samoupravljačkog radnog doprinosa vrednosti kapitala (shodno ostvarenom „minulom radu“) ostala je kao jedan od kriterijuma privatizacije i u zakonu od 2001. godine gde je takođe predviđeno, da nakon većinske privatizacije, zaposleni po gotovo istom vrednosnom parametru po godini radnog staža, dobijaju deo vrednosti kapitala „njihovih“ preduzeća.

Tako se desilo da je veoma mali procenat zaposlenih u preduzećima kao što su Apatinska pivara, Duvanska industrija Niš, „Knjaz Miloš“, „Hemofarm“, „Metalac“, „Sintelon“, zahvaljujući okolnosti da su se još iz vremena socijalizma našli u uspešnim preduzećima, višestruko profitirao: najpre time što su radili u dobrim uslovima i primali natprosečne zarade, zatim što su privatizacijom mogli da zadrže radna mesta i konačno što su pri prodaji deonica većinskom vlasniku ostvarili vrednosti koje su se merile veličinom prosečnih zarada u Srbiji isplaćenih čak u toku tri decenije.

Tako privilegovani deo zaposlenih u Srbiji, nažalost, nije veći od 1,5-2 odsto od ukupnog broja zaposlenih u javnom i društvenom sektoru.

Srpski model, politika i praksa privatizacije, upadajući u zamku teorije radne vrednosti s jedne strane, i socijalno-političkog populizma s druge, obespravili su, ili bar doveli u neravnopravan položaj, ostatak zaposlenih, a posebno onih u javnim službama i administraciji koji nisu imali „svoja“ preduzeća.

Proces privatizacije je, prema očekivanju sve teži, kako sa stanovišta tehničke realizacije, tako i sa stanovišta ekonomskih efekata po korisnike, kao građane i zaposlene koji nisu iskoristili pravo besplatne podele akcija, po nekom od prethodnih zakonom utvrđenih rešenja.

Privatizacija, ekonomski i investiciono, nije ni mogla da pokrene Srbiju jer ukupno ubrana sredstva od privatizacije društvenog i javnog kapitala do sada, iznose svega 3,7 milijardi evra. Strane direktne investicije iznosile su više desetina milijardi evra. Od privatizacije se očekivalo da popravi poslovnu klimu, konkurentnost i efikasnost ekonomije.

Ako se o privatizaciji najviše govori sa gnušanjem, da li to znači da su sve privatizacije bile loše, lopovske, korumpirane i sl. kako se često navodi?

Ili, pak, da je sve obavljeno tako kako je moglo, jer svaka roba vredi onoliko koliko za nju neko ponudi i plati? Da li je privatizacija samo bila paravan za preraspodelu imovine, ili za olako ovladavanje prirodnim resursima, tržištem, obradivom zemljom ili njenim pretvaranjem u gradsko zemljište? Verovatno, od svega pomalo.

Nijedna vlada koja se bavila privatizacijom nije smatrala da će se privatizacija prolongirati do današnjih dana i bezbroj puta regulisati novim zakonima. Smatralo se da je brza i oročena privatizacija efikasna za oslobađanje države od prevelikih javnih izdataka.

Agencija za privatizaciju je grupisala preduzeća za privatizaciju u ona a)koja su uspešno privatizovana, ona b) kod kojih je ugovor raskinut, i c) koja nisu privatizovana usled nedostatka interesa.

U sve tri kontrolne grupe došlo je do povećanja produktivnosti, s tim što je u nekom od njih došlo do znatnog povećanja prihoda, a u drugima je značajno opala zaposlenost. U svakom slučaju, zaposlenost je smanjena u sve tri grupe preduzeća.

Tu činjenicu, kritički nastrojeni analitičari ili sindikalni lideri, pripisuju najviše lošoj privatizaciji u skladu sa devizom da nema „viška radnika“ nego da je u pitanju manjak poslova“, za šta bi trebalo da su zaduženi poslodavci, vlasnici ili država. To se može razumeti sa socijalnog stanovišta, ali je nespojivo sa postulatima tržišne ekonomije.

U svakom slučaju, nesporno dobar učinak privatizacije je povećanje produktivnosti po zaposlenom, koja je u privatizovanim preduzećima povećana 3,4 puta. Čak i u preduzećima u kojima je raskinut ugovor o privatizaciji prihod po zaposlenom je povećan, dominantno usled smanjenja zaposlenosti.

Prihodi od privatizacije najvećim delom išli su u budžet, ali je relativno mali broj preduzeća doneo velike prihode (Telenor, NIS, DIV, Štada – Hemofarm).

Kasnije privatizacije su zahtevale sve više podsticajnih sredstava iz budžeta, koja se mere milijardama evra, naročito zbog dolaska velikih stranih kompanija kao što su Jura. Najviše privatizovanih preduzeća bilo je u Vojvodini (349 ili 35 odsto), zatim u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji (25 odsto), dok ih je u regionu Južne i Istočne Srbije, kao i u regionu Beograda, bilo po 20 odsto, u Beogradu oko 20 odsto.

U prvom talasu (2002-2005) privatizovano je ukupno 1400 preduzeća. Od toga je bilo 346 raskinutih ugovora, međutim, kasnije odvijanje privatizacije donosi veće nevolje jer je ostatak preduzeća za prodaju bio sve manje atraktivan za kupce. Tako su u periodu do 1.09.2011. uspešno privatizovana 1638 preduzeća, neprodatih preduzeća u tom periodu bilo je 537, a od oko 1400 prvobitno prodatih u 346 preduzeća je raskinut ugovor o privatizaciji.

U privatizovanim preduzećima u istom periodu prihod je povećan za 69 odsto (sve obračunato u evrima). Privatizovana preduzeća su 2002. godine pravila gubitke od 102 miliona evra ukupno, a već 2010. ta preduzeća su ostvarila 200 miliona evra dobiti.

Globalna kriza iz 2009. predstavljala je šok, ne samo za makroekonomiju, zaposlenost, zapošljavanje i standard već i za privatizaciju. Svi započeti procesi privatizacije i restrukturiranja mirovali su sve do programa fiskalne konsolidacije.

Da bi podržao vladu Srbije 2013, stand by aranžmanom vrednim oko 1,2 milijarde dolara, MMF je zahtevao da vlada sa fiskalnih reformi (smanjenje plata u javnom sektoru i penzija, kao i drugih dotacija iz budžeta), pređe na reforme realnog sektora, odnosno da promeni zakon o privatizaciji i uvede program ušteda u javnim preduzećima.

Restrukturiranje je nastavljeno u okviru MMF-ovog aranžmana tokom 2015, s posebnim akcentom na sudbinu prethodno zaboravljenih preduzeća, kojih je bilo više hiljada, sa nekoliko ili čak nijednim zaposlenim. Ova preduzeća su prema posebnom programu vlade ubrzo uglavnom brisana iz portfelja agencije.

Za ostala, tzv. strateška, postali su aktuelni unapred pripremljeni programi restrukturiranja (UPPR) koja su zapravo trebalo da predstavljaju već prvi korak u rešavanju sopstvenog statusa. Uspeh ove mere je polovičan. Restrukturiranje u onoj najnovijoj fazi okončano je i u suštini pojedinih zaista krupnih igrača i velikih problema kao što je državna farmaceutska kuća Galenika.

Mimo svih očekivanja, ova svojevremeno vodeća farmaceutska kompanija Srbije, dugi period ostala je van tokova restrukturiranja i privatizacije, dok su ostali (Zdravlje – Leskovac, Hemofarm – Vršac) relativno lako našli kupca. Potpuno je neprirodno da jedan za naše uslove farmaceutski gigant, posle toliko godina (da li zbog partijske uprave?) postane toliko veliki problem za vladu, da je morala da ga strateški ustupi brazilskom partneru od koga je kupila korišćen avion, po ceni koja do sada nije objavljena, mada su utrošena javna sredstva za tu kupovinu.

Čak i da se isključi korupcija, postavlja se pitanje kako privatizacija danas teče u slučaju prodaje gradskog ili poljoprivrednog zemljišta, naročito na primerima kompanije PKB, prethodno Luke Beograd.

Već i pre najnovije inicijative i projekata državnog restrukturiranja i privatizacije, obelodanjeno je da su sa stanovišta transparentnosti na spisku čak 24 sporne privatizacije. Evropska komisija je već i pre etabliranja nove političke uprave, Vladi Srbije skrenula pažnju na rešavanje tih spornih privatizacija i njihovih rezultata, ali je to, kao i mnogi problemi, ostalo bez efekta.

Stanje se ni danas nije pokrenulo s mrtve tačke.