Privilegija zrelog doba

 Uglavnom, dert se tumači kao žalost, bol, briga, čemer, tuga, nevolja, jad… U jednom engleskom prevodu, dert se karakteriše kao prelivanje boja. Kao tradicionalno nasleđe ovih prostora, dert je nepoznat kulturološkoj baštini zapada, zato se protivi njihovoj jezičkoj intuiciji. Nije lako odrediti njegovu prirodu i izvor: da li je to ivica patnje, oscilacija duše, varljiva čarolija, iživljavanje, tajanstvena osećajnost, blistava lepota, čulna mladost, ili je posredi neka druga muka. Tek, dert je visoko sofisticirana osećajnost, koja čoveka uvodi u predele za koje ni on sam nije znao da postoje, iz kojih izbijaju slojevite, teške i mutne emocije kao ljudska suština, neprenosne i neizrecive za jedna život.

Kažu da je dertu, na ovim prostorima, postojbina Bosna. Ne sporeći tezu, svedok sam mnogih uspomena na dert u beogradskim, crnogorskim i grčkim kafanama. Uostalom, u naraciji balkanskog derta oseća se uticaj orijenta, multikulturalnosti i ostalih zajedničkih vrednosti.

U najkraćem, dert je erupcija najlepših i najvrednijih emocija, osećanje minule savršene dovršenosti, a kako će ga ko zvati, prevoditi, tumačiti, najmanje je važno. Možda mu najbolje priliči naziv pozitivna katarza, ili, izlaženje iz samog sebe. To je logika duše i srca, a ne svesti i razuma. Dert je stanje kada snažno otvaramo dušu jer je u njoj sakrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo. Ima intrigantnu i neviđenu emotivnu dimenziju, ritualnu, demonsku, do iznemoglosti energiju paganske igre i ciganskog derta. Lutaj, pjesma, kaži dragoj / da sam bolan, u samoći / možda će te draga čuti / pa će meni bolnom doći. / Kaži, pjesmo, da su dani / mom životu izbrojani / kad ti srce ljubav prosi / i kad oko suzom rosi / uspomenu moju nosi.

Dert je plemenita institucija koja prevazilazi etničke, religiozne, kulturne, socijalne, običajne, ali i vremenske razlike. Kao etnološki, sociološki, antropološki, filozofski i kulturološki fenomen, dert se pozicionira kao manifestacija ljubavi i lepote života. To je pokušaj da se duboko proživljena emocija zaodene ruhom vidljivog događaja i stanje u kome se čovek suočava sa samim sobom, sa haosom u sopstvenoj duši, kada postaje potpuno svestan samog sebe, svojih mogućnosti i ograničenja. Kao sentimentalno-filozofska uteha, dert je stanje u kome čovek želi da čuje božanski glas u sopstvenoj duši i srcu.

Postoji poetski, prozni, tihani, slikarski, divlji, zavičajni, filozofski, ciganski, kafanski, ženski, muški dert. Od svih navedenih, zavičajni dert je najsnažniji, pogotovo ako je rodno mesto daleko. Tihani ili ćutljivi dert brižljivo je skrivanje osećanja pod velom racionalnosti, u kojem ljudi sa malim, tihim, prigušenim, diskretnim ludilom gube pamet. Dert se različito manifestuje: kad je lagan u ispoljavanju emocija, onda je veseo, kada je sve u burnom i provokativnom maniru, onda je težak, pretežak, a kada je duboko emotivan, onda je bolan i opasan, kao tutnjava groma. Intenzitet tog uzbuđenja zavisi od lične percepcije vrednovanja ljubavi i vremena u kome se ta emocija desila.

Ako se manifestuje u većem društvu, dert je poruka: prijateljima, rođacima, drugovima, kolegama, o tome koliko je važno čoveku što se tako oseća i ponaša. Kao duboko rafinirana i spontana euforija, dert je lirsko-poetsko otkriće jednog prisnog duševnog stanja izliva emocija u mozak, doživljena kao slatka smrt ili „odron života“. Taj beskrajni uzdah za ljubavlju i trajna žudnja, koja neretko prelazi u bol, graniči se sa mazohizmom i ekscesivnim stanjem u kojem nadilazi mnoštvo intenzivnih slika, mimo duše. Za mnoge je to buran i nevoljan oproštaj od mladosti. Ili, što bi pesnik rekao – dert je svetlost u mraku sakrivena.

Dert je privilegija zrelog doba, zato ga najbolje razumeju osobe sa tradicionalnim životnim vrednostima, hedonisti, poklonici lepote i ljubavi, ali i oni koji su više gubili a manje dobijali: Zar meni starom, na dnu života, / ta zlatna voćka što sad tek zri? / Oh, slatka voćko, tantalskog roda, / što nisi meni sazrela pre? U poznijim godinama, ljudi postaju upućeni na sebe, na svoju prošlost, na ono što su bili, na svoju emotivnu ostvarenost u mladosti, na brak bez ljubavi, zazidani u despotske zidove tradicije, porodice, bratstva. U tim godinama ljudi postaju rezignirani, svesni pustoši svojih duša, apsurdnosti života. I zato, kad se nađu među prijateljima, svesni velikog raskoraka između skrivene emotivne patnje i smisla života, oni kroz dert izražavaju svu svoju turobnost i želju da se vrate čednosti i mladosti, zapitani šta je radila njihova mladost. A mladost, najčešće, suviše zauzeta sobom, propušta da e pita šta će uneti u neizbežnu starost. Nažalost, čovek tek na kraju života shvati da nije živeo: Dok sam razmišljao o prošlosti i sanjao o budućnosti, nisam ni primetio da je prelepa sadašnjost prošla pored mene. U drugim kulturama nalazimo ljubav prema ljubavi, a kod nas susrećemo žal za životom.

U čovekovoj je prirodi da poseduje neke želje koje su beskrajne, a koje se nikada ne mogu potpuno ispuniti i koje donose nemir kada nastane emocionalno pražnjenje. Zato u dertu izlivamo sebe, svoju istinu, ispunjene i prikrivene želje. To Aleksa Šantić najbolje dočarava u svojoj pesmi „Ali-begov sevdah“: (…)A kako ću derte da sa srca skinem, / kad sam dženet viđo, / pa za njime ginem (…) To su izdvojeni trenuci kada se znamo udaljiti od sebe, od svog oslonca i svoje stvarnosti; to je ašikovanje sa večnošću; karakterna drama i fikcija o sopstvenom ja; sukob sa zaboravom koji nas razara. Dert baca u glasnu čežnju pokušavajući da pomiri dve uzburkane duše: (…)Zemlja me pije / … Noć me pije / … Mesečina me pije / … Ništa me neje, zdrav sam, a bolan. / Bolan od samog sebe. / Bolan što sam živ.

Dert je svedočanstvo na dane koji su bili tren a postali večnost, na noć koja je vrednija od života. Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti / Zavid*te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! (…) Savršenstvo tvorenija – tajanstvene sile bože / ništa ljepše nit je kada od nje stvorit može… (P.P. NJegoš, Noć skuplja vijeka). U japanskoj literaturi postoji pesma: Tri godine mislio je na nju, / pet godina čeznuo je za njom, / samo mu je jedne noći bila u naručju.

Dertu se najviše raduju epske, boemske i lirske prirode, čiji karakter se kreće od ljubavi do savršenstva. Manji broj zna da se nosi sa svojom prošlošću: neki kroz stihove, drugi uz muziku, treći bučno, bahato ekspresivno. Pa ipak, zašto su svi izuzetni ljudi skloni dertu? Zato što je dert privilegija jer mnogi nemaju emotivni potencijal da budu u takvom raspoloženju. Oni koji mogu biti u dertu, rafinirani su ratnici, boemi, prave bekrije, bećari. Kod njih se bol pokazuje kao slast. Oni prepoznaju iskustvo ljubavi kao odbranu od ispražnjenosti ćivota i slutnje kraja. Samo oni koji su u lepoti otkrili svoj apsolut, koji znaju da uživaju kako treba i kako valja, priređuju dert sebi; ko je voleo dušom, otaljva dertom. Haj, otkako sam sevdah svezo, / jošte nisam rahat bio. / Haj, derti sam isuviše, / od derta bih suze lio /…/ Haj, ništa slađe nisam pio, / od šerbeta najslađega; / haj, što ga daju usta tvoja, / čuj, Merimo, dušo moja…

Dok se pokušavamo boriti protiv kratkog i u svemu oskudnog života, lišeni zadovoljstva koja smo nekada imali i trenutaka u kojima smo bili srećni, svakodnevica nam ostavlja modrice na telima i dušama. Lutamo i tumaramo, umorni od svakodnevnog napora, bez želje i obaveze da pronađemo smisao, da se odredimo prema sebi, svom meraku i izboru. Živimo u iluzijama, u nekom svom svetu koji ne postoji, u stvarnosti koju ne prepoznajemo i u kojoj se više ne snalazimo.

Iz knjige eseja „Blisko kraju“. Izdavač „Čigoja Štampa“ Beograd, 2016.