Odrastao sam u jednoj poznatoj umetničkoj familiji * U školi sam bio klasični disleksičar * Nikada nisam naučio da čitam, onako kako se čita * Selili smo se iz grada u grad, menjali smo pozorišta, imali velike stanove, dobro se živelo *
Nesvesno sam tražio put iz sopstvenog kukavičluka i straha * Ne znam zašto ali su me vrlo brzo svi okarakterisali kao „beznadežan slučaj“ * Životario sam uz srećnu okolnost, da su me besomučno jurile devojke i žene.
***tekst***
Probuđen sam iz sna u san. Zvuči kao oksimoron ali, tako se desilo! Spavao sam sa vazdušnim okovratnikom, snom bezbrižnog putnika na letovanje u Grčku, sa namerom da uz kupanje malo pogledam i Olimpijske igre, te 2004. godine. Na graničnom prelazu između Makedonije i Grčke, uhvatio me dremež i valjda sam bio jedini u autobusu koji uopšte ne zna gde se nalazi. Svi saputnici su izašli napolje, samo sam ja spavao i blago hrkao.
***
Da, u to vreme, bio sam novinar Radija Slobodna Evropa , imao autorsku emisiju „Neponovljivo“ na TV Politika i pisao kolumne po raznim časopisima i nedeljnicima širom regiona. Bio sam relaksiran i nekako zadovoljan i pun sebe. 2000. godine, čisto da se zna, sam sam sebi postao čovek, jer su me pozvali u Prag, da u tom čuvenom svetskom radiju specijaliziram i usavršim neka svoja novinarska znanja i talente.
***
To vam je otprilike, kao kada fudbalera iz nižerazrednog ligaša pozovete u Barselonu, da igra prvenstvene utakmice sa Mesijem, Pikeom i Neimarom i još ti trener kaže „šutiraš penal u 90. minutu“, a ti ne veruješ da ti se to dešava, misliš da je san. Zamislite novinara, iz tamo nekog „faking Šapca“ iz malih lokalnih redakcija, sa Omerom Karabegom, Draganom Štavljaninom, Brankom Trivić, Brankom Mihajlović, Radetom Radovanovićem, Branom Likićem, Srđanom Kusovcem, Bebom Marušić, Slobom Arežinom i ostalima. Odjednom, Hanibal Kovač član reprezentacije Jugoslavije ili Evrope ili Sveta…
***
Rekoše mi, na jednom redakcijskom sastanku „vodićeš program uživo, pa ti sada vidi majstore“! Verujte mi da sam pre samo godinu dana, nervirajući se, na svom izanđalom radiju u Takovskoj ulici u Šapcu, ležeći na tepihu, tražio frekvenciju tog istog radija, da čujem vesti, koje nisu bile diktat ili ispiranje mozga. Odjednom ja tu, sa ljudima koje sam gledao na televiziji kao klinac, slušao na radiju i divio se njihovim rečeničnim konstrukcijama!
***
E, kada mi se to desilo, postao sam čovek, sam prema sebi i konačno sam se oslobodio svih onih sopstvenih frustracija, koje sam kroz život nosio. Znate ono „sin slavnog oca a on kurton!“ Uh, koliko takvih slučajeva ima! Pobeći iz tuđe senke, pa makar ti to bili otac i majka je najteže…
***
Da, odrastao sam u jednoj poznatoj umetničkoj familiji, u kojoj su se svi ostvarili i postali značajni kulturni poslenici, one bivše velike Juge. Otac mi je bio prva generacija FDU, prvi provincijski glumac dobitnik Sterijine nagrade, tetka i teča glumci i profesori glume na fakultetu u Novom Sadu, starija polusestra muzičar, novinar, poznata i ostvarena ličnost, a dalji ujak, jedan od najznačajnijih evropskih stručnjaka za međunarodno pravo!
***
Tu se postavlja pitanje – kako odrastati i kako se razvijati u jednom takvom okruženju uspešnih i profesionalno ostvarenih ljudi… Nikako! Nesvesno sam tražio put iz sopstvenog kukavičluka i straha, da sam ja jedan mali autsajder za sve njih, i to mi je odredilo život.
***
U školi, to se tada nije znalo i nije bilo moderno da se kaže, bio sam klasični disleksičar i od prvog razreda osnovne škole su mi poklanjali ocene, jer, eto, sramota je da baš Borisov sin ponavlja prvi razred osnovne škole!
***
Da, selili smo se iz grada u grad, menjali smo pozorišta, postavljali smo uslove, imali velike stanove, dobro se živelo… Zrenjanin, Banja Luka, Šabac…. Veliki umetnik je u pitanju a mi smo brali blagodeti takvog života, zasluženog samo u smislu „jebi ga, njegovi smo“.
***
Međutim, bilo mi je fenomenalno detinjstvo i to na dva koloseka : Varadijevi u Zrenjaninu, plus ono što zakačim seljakanjem po Jugi … Drugovi do groba! Otkrio sam i otkrili su, da sam jako talentovan za sport, fudbal i atletiku. I to mi se dopalo, jer nije imalo nikakvu vezu sa mojim porodičnim intelektualnim nasleđem, koje sam morao sam da nosim.
***
Otac i majka su bili zgranuti mojim ponašanjem i opsesivnom strašću za nečim što sa njima nije imalo nikakve veze. Fudbal, lopta, fudbal, lopta i tako u krug 24 sata. Moram priznati, da sam se u potaji divio svojim roditeljima i precima ali nisam to pokazivao. Naprotiv, sa gađenjem sam komentarisao njihove živote. Ne znam zašto ali su me vrlo brzo svi okarakterisali kao „beznadežan slučaj“ i nikome nije bilo jasno kuda mene to moj život vodi.
***
Ni meni samom to nije bilo jasno. Jedva sam završio osnovnu školu i to tako, što sam na popravne ispite išao od petog osnovne. Terali su me da sviram klavir i to sam ponavljao. Bio sam vaspitan, to jeste ali u duši „Crni Roko“. Od mene su svi digli ruke. Mi smo u kući imali – sa jedne strane aplauze, sve moguće pozorišne nagrade, Mariju na koju treba da se ugledam, familiju koja je respektabilna i mene – malog koji samo pravi sranja i glumi „buntovnika bez razloga“.
***
Nikada nisam naučio da čitam, onako kako se čita i mnogo godina kasnije ubeđivao sam urednike televizija da ja jednostavno ne umem i ne mogu da budem spiker, ne umem da čitam vesti koje neko drugi napiše… I dan danas imam neki svoj fazon- ne čitanja, nego gledanja slova – koje jednostavno pamtim i samo tako mogu tekst da reprodukujem.
***
Kada je moja učiteljica Ida Marić, u Banja Luci, shvatila o čemu se radi, ostavila me na miru, kao i fenomenalna razredna u srednjoj školi LJubica Đoković. Ceo život sam se krio i to i dan-danas radim, kada čitam neku knjigu i bezobrazno tvrdim, da sam pročitao sve što treba pročitati.
***
Čitao sam uporedo na nekoliko jezika, još kao klinac i to zato što mi Varadijevi, da bih naučio mađarski, nisu dozvoljavali da govorim srpski …Otac, opet, nije dozvoljavao da se govori nikako drugačije nego baš srpski! Dragi Bog je hteo, da ne odem u šizofreniju, nego da se uhvatim u koštac sa onim što me zadesilo. Roditelji me nisu maltretirali, nego su me pustili niz vodu pa „šta bude biće“!
***
Rođen sam i stvoren kao žestoka kukavica, iako me od malih nogu pratila predrasuda da sam jako hrabar. Odrastanjem u čoporu, na ulici, odmah sam shvatio da oprez i kukavičluk nisu kategorije koje se cene, pa sam se branio, u početku, tako što sam prvi od svih napravio neko sranje da me stariji ne bi maltretirali.
***
LJudi moji, svega sam se bojao, svega me je bilo strah i ta me osobina nije napustila do današnjih dana. Bojim se visine, plašim se aviona, strah me od dubina, ne bih da se potučem… Da i mraka se plašim, i pacova, i zmija, i žena … zatvorenog prostora, gužve… Ja sam jedna klasična „..čka“ a ljudi misle da od mene nema hrabrijeg čoveka, jer ne znaju da svoje strahove pobeđujem svakodnevnom, dubokom, introspektivnom borbom protiv istih.
***
Putujem po celom svetu, idem da ronim, a tri dana pre svega toga imam prolive na nervnoj bazi. Niko mi ne veruje! Ali, to je moj usud i moj problem, sa kojim moram da se nosim.
***
Rođenu baku su mi streljali komunisti 1944. u Šapcu i oduzeli nam kompletnu imovinu u strogom centru grada, iako mi je otac bio u partizanima. Skotovi iz Šeste Ličke koji su oslobodili Šabac nisu znali o kome se radi i čija je majka u pitanju, nego su gledali da sve bogatije Šapčane pobiju, otmu sve i usele se u njihove domove. I tako 2.500 duša na Šabačkom starom mostu.
***
Odrastao sam u mržnji prema komunistima a da me na to niko, nikada nije uputio, jer se živelo u strahu a moja porodica u eskapizmu. Sve sam saznao slučajno i to od pisca Dragiše Penjina, dok su mi kasnije pomogli romani Kolendića, pa i Antonija Isakovića.
***
Jeste prva knjiga koju sam pročitao bila o Janu Bibijanu, koji sleće na mesec, bugarskog dečijeg pisca Elina Pelina, i jesu mene moji Varadijevi uputili na „Dečake Pavlove ulice“ Ferenca Molnara, a drugovi iz zgrade na Karla Maja i Vinetua. To je tačno! Međutim, brzo čitanje mi je otvorilo mogućnost za „šaranje“ po beletristici i pospešivalo je moju bezgraničnu radoznalost koja me prati kroz ceo život – “ Curiosity killed the cat“ – Radoznalost je ubila mačku.
***
Dakle, sa takvim karakterom i osobinama, život me je odvlačio u razna dešavanja za koja sam, u podjednakoj meri, neodgovorno odgovoran. Imam utisak da me nosila stihija i da me pratila luda sreća.
***
U jednom trenutku, hteo sam da se bavim filmom i već sam otišao u Ministarstvo kod Buce Rodića, koji je tada bio zaduže za međunarodnu razmenu studenata. Sebe sam video u Pragu, na filmskoj režiji. Imao sam podršku roditelja, al eto sudbine … Otac mi je umro, ja klinac i nema više nikakvih veza, ni finansijske pomoći. Dobro, biću glumac …
***
Odem na FDU, na prijemni ispit, i gle čuda, prolazim sve faze tog čuvenog prijemnog i doživljavam istu sudbinu kao Maja Sabljić u onom dokumentarcu. Kada sam već pomislio da sam primljen i da ću postati glumac, kao moj otac, profesor Bajčetić, u samom finalu eliminiše mene, Dragana Bjelogrlića, Vesnu Trivalić, a prima Anicu Dobru, Draganu Mrkić, Nebojšu Bakočevića, Đorđa Davida Nikolića, Nikolinu Ćulinu …
***
To je bio moj najveći poraz u životu i šok, od koga se nisam oporavio bar dve godine, ali i znak da ne treba da budem glumac, iako mi je rođena tetka profesor glume na akademiji u Novom Sadu. Otvoreno mi je rekla – „Dođi kod mene, ja primam klasu i primiću te“. Nisam otišao, jer me bilo sramota.
***
Otišao sam u vojsku iz revolta i da se lepo presaberem. Prođe i ta godina vojnog roka u Bileći, kao običan prašinar, u jednom mentalnom stanju preispitivanja – a šta posle? … Otac umro, deda umro, sestre se porazvodile, majka našla nekog imbecila u međuvremenu, devojka me ostavila … Ja sam, bez ikakve ideje i koncepta.
***
Da se sportom bavim već sam mator, jer ljudi mojih godina obaraju svetske rekorde! Dobro, videćemo šta ćemo, nešto će se već desiti. Po odsluženju vojske, odlazim kod mlađe sestre u Švajcarsku i kao, tamo ću studirati inter-medijalnu režiju. Ali, ideja, želja i talenat su jedno a finansije nešto sasvim drugo! Vratio sam se u Šabac kao Don Kihot i pamtim grdnju Branislava Lečića, koji mi je rekao da nisam normalan i da sam morao ostati u Švici, makar radio po kafićima, da zaradim sam sebi lovu za studiranje! Nisam to bio u stanju!
***
Zaposlio sam se kod Lekinog kuma u kafiću i bio šanker, Boga mi, nekoliko lepih godina. Životario sam uz srećnu okolnost, da su me besomučno jurile devojke i žene, udate i neudate i to postaje moj najveći porok. Ne droga, ne alkohol, ne kocka – nego žene! To me je, u jednoj maloj provincijskoj sredini, vrlo brzo okarakterisalo kao „jebivetra“ koji se, eto, blasfemično i „dobro“ zajebava sa životom.
***
Moji drugovi iz detinjstva, Ašok Murti, Vlada Maričić, Aleksandar Knežević, Dragan Živanović, već su postali poznati široj javnosti, kao igrači koji sve ozbiljnije utiču na kulturnu scenu države u kojoj živimo. Sestra mi je bila muzički urednik u RTS i meni pada na pamet da se bavim rokenrolom, da napravim bend koji će se zvati „Hanibal i Lav“. To „Lav“ je zbog kafića u kome sam radio, jer mi je gazda kafića bio glavni sponzor u ideji da se napravi nešto značajno.
***
Napravio sam bend, Vlada Maričić je angažovao sve najbolje muzičare Jugoslavije, Enco Lesić je bio producent, Tanja Jovićević je pevala prateće vokale, Bata Božanić sa „Berklija“ je svirao bas na ploči … Radio Beograd me je podržao i postao sam zvezda.
***
Deana Milović me pozvala u kultnu emisiju „Rok intervju“ na Studiju B, Leka mi režirao spot u Jugoslovenskom dramskom, Toma Kuruzović me zvao da mu radim songove za pozorišne predstave … Bio sam redovan gost u svim muzičkim emisijama koje se mogu zamisliti od LJubljane, Zagreba, Sarajeva, Novog Sada do Beograda (nije bilo Pinka i Hepija).
***
Sećam se, kako je pokojna moja majka, bila ponosna na svoga sina, kada je njegov bend bio peti na top listi spotova, sa pesmom „Molitva“ producenta Zorana Radetića … Beše to davno!
***
Taman me krenulo i tek sam završio koncert u KST kad eto ti demonstracije 9. marta 1991. Gde ću biti nego na ulicama Beograda, da gutam suzavce, bežim od tenkova i jakog mlaza iz vatrogasnih šmrkova. Posle toga, gde drugo, nego sa Lekom, svih onih dana na Terazijskoj česmi … Bilo mi je lepo, kada su nam noću beogradski pekari donosili pecivo da preživimo do jutra, kada ćemo opet, nerazilazeći se, nastaviti da protestujemao protiv ludaka koji će nas, skoro čitavu deceniju, držati u totalnom beznađu i ludilu!
***
Počeo i raspad Jugoslavije … Ratovi, ubijanja, ludilo Slobodana Miloševića i otimanje „Studija B“. Crveni su oterali Kojadina a mi smo, onako očajni, protestovali ispred Beograđanke, naivno verujući da možemo preuzeti stvar u svoje ruke i promeniti tok istorije. Tadašnje otimanje „Studija B“, danas i sa ove distance, doživljavam kao simboličan uvod u apokalipsu, koja nas je sve zadesila.
***
Moj Šabac je tih godina izgledao kao devastirana kasaba, sa svojim najgorim socrealističkim manirima. Razrovane kaldrme a smrad sumpora iz fabrike „Zorka“ se širio čak do epskoga Cera. Shvatim da je bezpredmetno i apsurdno baviti se muzikom i poezijom u vreme kada ljudi oko mene na sve strane ginu. Imao sam prijatelje Hrvate, Bosance, Slovence i drugare koji su izginuli na nekim Banijama, Vukovarima i ko zna gde sve.
***
Nisam znao šta da radim i čime da se bavim, kad me na sred ulice zaustavio glavni urednik Radio Šapca, sa pitanjem da li hoću da radim na radiju i da pomognem u stvaranju omladinske redakcije. Međutim, meni je novinarstva već bilo preko glave jer su mi u NONu odbili da objave intervju sa Vukom Draškovićem, tada samo piscem, koga sam upoznao u Švajcarskoj, na nekoj književnoj tribini u Bazelu.
***
Tih dana, sticajem okolnosti, stvorim doživotno prijateljstvo sa Ivanom Kovačevićem, vlasnikom izdavačke kuće „Zaslon“, koji je pokrenuo prvi opozicioni i nezavisni list „Nedeljnik“. Jedanaest nedelja smo ga stvarali i uređivali kako smo hteli, a onda su ga zabranili uz pretnje da ćemo svi „popiti“ i po par godina robije. Totalitarno beznađe i primitivizam svuda oko nas. Šta mi je preostalo nego da odem u taj Radio Šabac …
-nastavak sledećeg vikenda –
O sagovorniku
Od 1986 u novinarstvu, NON i podlistak „25 maj“
Od 1993-1995. Radio Televizija Šabac
Od 1997. dopisnik Agencije Beta
Od 1999-2008. novinar i dopisnik RFE/RL
Više stotina atorskih televizijskih emisija i intervjua na TV Politika, TV As i TV Šabac
Sedam godina Gl.Odg. urednik nedeljnika „Podrinske“
Danas piše kolumne u nedeljnicima i dnevnim listovima
Taman me krenulo i tek sam završio koncert u KST kad eto ti demonstracije 9. marta 1991. Gde ću biti nego na ulicama Beograda, da gutam suzavce, bežim od tenkova i jakog mlaza iz vatrogasnih šmrkova. Posle toga, gde drugo, nego sa Lekom, svih onih dana na Terazijskoj česmi … Bilo mi je lepo, kada su nam noću beogradski pekari donosili pecivo da preživimo do jutra, kada ćemo opet, nerazilazeći se, nastaviti da protestujemao protiv ludaka koji će nas, skoro čitavu deceniju, držati u totalnom beznađu i ludilu …Moj Šabac je tih godina izgledao kao devastirana kasaba, sa svojim najgorim socrealističkim manirima. Razrovane kaldrme a smrad sumpora iz fabrike „Zorka“ se širio čak do epskoga Cera. Shvatim da je bezpredmetno i apsurdno baviti se muzikom i poezijom u vreme kada ljudi oko mene na sve strane ginu.
Rođen sam i stvoren kao žestoka kukavica, iako me od malih nogu pratila predrasuda da sam jako hrabar. Odrastanjem u čoporu, na ulici, odmah sam shvatio da oprez i kukavičluk nisu kategorije koje se cene …
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
