Rajko Đurić: Od etničke distance do etničkog čišćenja (1) 1Rajko Djuric, stranka roma/ Foto: Aleksandar Veljkovic

Pošto sam romskog porekla, etnička distanca pratila me je kao senka, čak mi se ponekad javljala u snu.

Od malih nogu stariji su mi govorili glasom kojim se predočava maltene smrtna opasnost: sa šakom na desnom uhu i šapatom: „Amen sam Roma. Na e Gadžende korkoro te džas!“ („Mu smo Romi. Nemoj ići kod Gadžovana sam!“)

***

Kao dete nisam mogao da shvatim da se svet deli na „romski“ i „gadžovanski“. I da mnoge stvari nose obeležje i boju „romskog “ ili „gadžovanskog “ sveta. Valjda, više iz protesta, nego iz radoznalosti pitao sam se unutrašnjim glasom ko je i kada povukao te granične linije, od čega se one sastoje i zbog čega je to urađeno?

***

Ako moj (srpski) drug Loka – (mnogo kasnije sam saznao da reč loka na sanskritu znači „svet“) – dolazi kod mene sam i lepo se družimo i igramo, zašto ja ne bih išao kod njega sam?

***

Lokina familija je silno propatila posle završetka Drugog svetskog rata. Nova (komunistička) vlast oduzela je njegovoj porodici mnoge njive, pašnjake i šume. Lokin otac je zbog toga poludeo. Video je, kažu, jedne večeri ogromnu ljudsku senku na svojoj kući, pa je smrtno uplašen kriknuo, pao na zemlju i povikao: „Hoće da nas pobiju sve do jednog. Mene će prvog da streljaju!“ Lekari su konstatovali ludilo. Lečen je u Kovinu, gde je bio podvrgnut elektrošokovima.

***

Lokin deda se propio, spavao je danju u podrumu, a noću je držao flašu sa rakijom ispod jastuka. Dedina sestra, Boža, ostala je neudata. Zavolela je stoku, ovce i krave, i prigrlila ih kao najrođenije. Ali kad je vlast oduzela imanje, Boža je izgubila moć govora, omutavila je.

***

Nije bila ni majka njegovog oca, Lokina baba Daka, pošteđena. Nju je razorio gubitak sina, koji je kao partizan, negde kod Šida, bio ubijen od nacista. Onda je stiglo oduzimanje imanja i tragedija koju je doživeo njen mlađi sin, Lokin otac. Doživela je moždani udar. Nepokretna, stalno je pitala: „Bože, šta sam ti zgrešila kad si me tako strašno unesrećio?! Ne mogu ni grob moga sina više da vidim! Da nisu, Bože, i tebe ubili?“

***

Ostala je čitava samo Lokina majka Dana. Ona je morala o svemu da brine. Zbog teške nesreće i brige koja ju je zadesila i morila, Dana je neprestano lomila prste na rukama, i psujući govorila: „Ma, jebala im ja familiju težinjavu! Ništa nije bilo večno. Valjda će i ovo da prođe, ako Bog još ima oči, pa samo kapak od levog oka otvori!“

***

Ja se toga tek sada sećam. Dok smo se Loka i ja igrali, sve pomenute reči i tetka Božino „gja-gja-gjaisanje“ bili su kao ptice na drveću. Čujemo ih, ali duboko zaronjeni u igru, nismo više bili deo tog sveta koji je bio sav išaran granicama pred kojima je, čini se, i Bog zastajao, ne znajući šta da čini i kako da povrati unesrećenim ljudima nadu.

***

O granicama u svetu pitao sam jednom i moju baba Živku. Njenog su sina Milorada, na samom kraju Drugog svetskog rata, ubili takođe nemački nacisti. Kao što su ubili i Lokinog strica. Moja baba Živka je robijala šest meseci, jer je ranjenom nemačkom vojniku, koji je izgledao kao da je na samrti, dala kozje mleko da pije.

***

Nemački vojnik joj je pružio svoj šlem a ona mu nasula mleko. Toliko, da povrati dušu. Na kraju, u znak zahvalnosti, poklonio joj je taj šlem. Bez pozdrava ‘Hajl Hitler’, jer mu je ruka bila nepomična. Neko je to video (u selu se ne može ništa tajiti!) i prijavio je da je baba Živka „pomagač nemačkog neprijatelja“. Baba je priznala „veleizdaju“ i osuđena je na šestomesečno robijanje.

***

Posle je ona koristila šlem, koji joj poklonio nemački vojnik, da položi kvočku na jaja. Stavljala je seno u šlem i kad napravi gnezdo, položi dvadesetak jaja i stavi kvočku. Posle tri nedelje izlegu se pilići. „Kad su zapijukali prvi pilići izvedeni u šlemu, znala sam da je bivši vojnik živ i zdrav!“ – kazala mi je jedared.

***

(U vreme raspada Jugoslavije u Nemačkoj sam čuo izreku: „Crvene kvočke su izvele crne piliće!“)

***

Baba Živka je isprva vezala moje pitanje o distancama u svetu „Bogu o vrat“, tj. postupila je kao metafizičar. Naime, ona je kazala: „Bog je, izgleda, tako uredio! Samo se meni kaže da granicu prave oni koji su veliki i jaki. Preko te granice ne može preći ni naša senka, koja nas povezuje sa nebom i Bogom. Oni slabiji i manji su kao pile u ljusci od jajeta: kljucaju, kljucaju dok se ljuska ne raspadne. Svet Gadžovana je kao ta ljuska, zatvoren ili poluotvoren. Naš svet je otvoren kao more.“

***

Znači, ovaj svet nije naš! – rekao sam baba Živki.

***

„Sve dotle dok nismo priznati kao ljudi – nije. Zato su romske kuće uvek na kraju sela. Kad neko od naših umre, daleko bilo, grob mu je na ivici groblja, u žbunju. Video si gde je sahranjen moj sin, tvoj stric, Milorad. Šta vredi što je bio partizan i dao svoj život za ovu zemlju?! Gadžovani ne dopuštaju da se romske kosti pomešaju sa kostima njihovih mrtvih. Prave granicu između praha i pepela. Gde se to vrši, život pripadnika našeg sveta, čije su granice oni obeležili i stvorili, visi o koncu. Ma ni naše kuče nije bezbedno, ako ga prepoznaju kao cigansko. Nemoj očekivati sreću u svetu gde su sveto i osveta „braća blizanci“ i u kojem je inat zanat!“ – rekla mi je baba Živka, koju su četnici batinali krvnički zbog toga što je njen sin Milorad otišao u partizane, pa je od posledica tog batinjanja ostala hroma.

II

Prvi put sam naučio da u jeziku postoje „opasne reči“: naši – njihovi, naše – njihovo. Oni su bele puti, mi smo tamnoputi. Oni zovu svoje konje i pse „Cigo“, mi ne koristimo taj naziv. Oni pevaju „Cigu – ligu, na taljige, taljige se polomiše, Cigani se potopiše!“

***

Zbog pesme – diralice „Cigu – ligu“ malo je falilo da zauvek napustim školu. Jedan moj drug iz razreda – (ne pominjem mu ime, jer je već pokojnik) – izluđivao me je, mumlajući stalno na pauzama između časova „Cigu ligu“. Kad je dara prevršila meru, ošamario sam ga i on je pao na zemlju, psujući mi majku cigansku.

***

To je video dežurni nastavnik, pozvao me k sebi i prekorno mi rekao: „Đuriću, ovo je srpska škola. Ti si ošamario srpskog učenika!“

„Ali, nastavniče, on me je stalno vređao i ponižavao pevajući Cigu – ligu.“

„E, sad ću ti ja zapevati „Cigu – ligu.“

Ošamario me je tako snažno da su mi ispala dva zuba.

***

Otišao sam kući plačući. Ostao sam bez kompasa za život. Šamar toga nastavnika i naročito njegove reči povredile su moje dostojanstvo do koštane srži i srušile su mi svet vrednosti. Ideju „bratstva i jedinstva“ doživeo sam, posle toga, kao jabuku u zašećerenom otrovu. Ja sam znači zatočenik škole životnih laži!

***

Kod kuće sam zatekao dedu. Rekao sam mu suznih očiju: „Od danas moja noga neće više kročiti u školu.“

***

Saznavši o čemu je reč, moj deda me je uzeo u krilo i kazao mi glasom vernika koji izgovara molitvu klečeći na kolenima: „Naš životni put prolazi kroz njihov svet. I tvoja škola deo je njihovog sveta. Video si, mačka drži svoje mladunče u zubima. Ljudi – životinje ne razlikuju se od psa i mačke. Takvi su i ljudi, u kojima je miris krvi jači od pravde i istine. U njihovim ustima istina je kao voda kojom ispiraju usta. A ti, ako hoćeš da budeš bolji od njihovog najgoreg, moraš biti triput bolji od njihovog najboljeg. Da li si me razumeo? Triput bolji od njihovog najboljeg! Danas u školi. A sutra u životu, ma sve do smrti!“

***

To je bila moja prva lekcija o etničkoj distanci i uputstvo kako se ona može savladati.

III

Kasnije sam uvideo da se etnička distanca ne izražava samo govorom i jezikom, već i pogledom, koji izaziva „munju“ u duši, pa mimikom, gestikulacijom, ignorisanjem… Tako sam se uverio da postoji spoljašnja i unutrašnja etnička distanca. Najmučniji oblik etničke distance je, valjda, zabranjena ljubav između „Amor“-a i ne Roma. (Kad se oblik imena Rom u množini, na romskom – Roma – čita kao anagram, dobija se ime Amor.).

***

(U nacističkoj Nemačkoj je, posle kongresa u Nirnbergu 15. septembra 1933, čiji su gosti bili i pojedini predstavnici fašiističke gamadi iz Srbije – izbor partnera/patnerke, odnosno sklapanje braka bilo pod „šapom“ nacističke države. Neki roditelji u Nemačkoj koji su prihvatili da im nacizam postane životni put i „put u raj“ presudili su sami svojoj deci koju su stvorili sa Romkinjama!)

***

Primer „zabranjene ljubavi“ upoznao sam preko brakova moga brata od tetke, po majčinoj liniji. On je bio „amorski“ lep, pa su se devojke, mahom neromkinje, lepile kao flaster za njega. Imao je tri braka, i sva tri je obeležila nesreća. Svoju nesreću je opisao sledećim rečima: „Bog mi je dao lepotu, a oduzeo mi je sreću. Poreklo i lepota su me u stvari unesrećili. Zato mrzim samoga sebe!“

***

Fenomen samomržnje upoznao sam kasnije, studirajući knjigu „Selbsthass“ („Samomržnja“) nemačkog filozofa jevrejskog porekla Teodora Lesinga (1872 – 1936), koji je bio jedna od prvih žrtava nemačkih nacista. (Apropos mržnje… Valjda samo u nemačkom jeziku postoji reč Hassliebe, koja u prevodu na srpski zvuči prilično grubo: „ljubav prema mržnji“).

***

Srećom, u mladenovačkoj gimnaziji – ja sam bio određen od direktora škole da objavim i obrazložim predlog da gimnazija nosi ime Slobodana Penezića Krcuna, (koje je posle raspada Jugoslavije bez obrazloženja uklonjeno!) – nisam osećao etničku distancu. Profesori u toj gimnaziji bili su prvorazredni ljudi i izuzetni stručnjaci.

***

U toj gimnaziji je predavao predvojničku obuku Dragan Jovičić, pravnik i rezervni oficir. Kako mi je kasnije ispričao, kad sam završio studije i zaposlio se u „Politici“ kao novinar – on se „oženio neromkinjom da bi se ispisao iz ciganskog roda koji svi preziru!“ Kasnije, upoznao sam još neke Rome koji su ušli u „bračne vode“ iz razloga koje mi je ‘odao šaparom’ Jovičić.

***

Još manje sam osećao etničku distancu dok sam studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na predlog profesorke Radmile Šajković, čak sam bio izabran za sekretara partijske organizacije, uz samo jedan glas protiv. Protiv mog izbora je bio samo Dragan Jeremić. Jeremić mi je kasnije, posle Titove smrti, kada je bio književni kritičar „Politike“ a ja urednik Kulturne rubrike „otvorio dušu“ i saopštio zašto je on bio protiv mog izbora.

***

„Ja sam uvek bio pripadnik desnog krila partije, u koju sam ušao da bih bio zaštićen. Ti si bio pripadnik ekstremno levog bloka, član partije iz ideala. Osim toga, čuo sam da si ti Rom. Nisam nikad imao kontakte sa Romima, osim sa Dušanom Nedeljkovićem, čiji sam bio asistent. Pričalo se da je on romskog porekla, iz plemena Cicvarića, rodom iz nekog sela iz okoline Jagodine.“

***

Koliko znam, na katedri za filozofiju i sociologiju bilo je mnogo profesora čije je iskustvo bilo slično mom iskustvu. Izuzetak su Miladin Životić, koji je Rom iz Ripnja, Cvetko Kostić, koji je odbranio doktorat o Romima u Makedoniji, i Veljko Korać, čiji je otac bio sveštenik. Kao pravoslavni pop, njegov otac bio je mnogim Romima iz Like „kum“.

***

Svi su stradali od ustaša, kako je ispričao Veljko. „Zato ti se izvinjavam, ako si se osećao povređenim što sam glasao protiv tvog izbora“. Pomislio sam u sebi, eto primera za sindrom etničke distance, koji kao što je to slučaj u Aušvic sindromu, više pritiskaju „dželata nego žrtvu“.

***

Miladin Životić (1930 – 1997), koji je bio u grupi oteranih profesora i asistenata sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, a nakon toga „trn u oku“ srpskim nacionalistima što je zajedno sa Radomirom Konstantinovićem bio predstavnik „druge Srbije“, čak „heroj antiratne Srbije“, u doba krvi i blata – takođe je preda mnom „otvorio svoju dušu“. Prilikom jednog susreta kazao je: „Ti govoriš otvoreno da si Rom i predstavljaš se tako u javnosti. Meni, nažalost, nedostaje ta vrsta hrabrosti. “

***

„Zašto to nazivate ‘hrabrošću’?“, upitao sam Životića.

***

„Zato što je to vid borbe ne samo protiv drugih rasista i anticiganista, i borba za Drugog, već i borba sa samim sobom, prihvatanje rizika samoponiženja i prezira, i dužnosti da oslobodiš savest od ‘krivice’, krivice pragreha. Kao deo čovečanstva, Romi su žrtve roditeljskog pragreha. Njima je pripisivana Kainova krivica, pa krivica što su bezbožnici i što su iskovali klinove za raspeće Isusa Hrista. Ali za mnoge Rome je ‘greh svih grehova’ što su rođeni kao Romi. Pod uticajem i pritiskom hiljadugodišnjih predrasuda, ‘krivica’ je postala obeležje njihove podsvesti.“

***

„Ne poričem moć uticaja predrasuda na podsvest ljudi“, rekao sam Životiću. „Ali, ja osećam odgovornost samo pred budućnošću. Oni koji oduzimaju budućnost našoj deci, nisu manji zločinci od onih koji su se zločinački ponašali i zlo činili u prošlosti. Čovek se samo čovečnošću oslobađa od svake krivice, od kojih je ona za nečinjenje u sadašnjosti najveća. Istina je na strani onih koji su najmanje povlašćeni. Prvi korak borbe jeste odricanje od vlastitih povlastica.“

***

Pored Životića, upoznao sam još nekoliko beogradskih intelektualaca i pesnika, koji su potražili utočište u etnomimikriji. Pojedini od njih su mi kazali kao Životić da oni „nemaju hrabrosti“ da se javno deklarišu kao Romi. Ali, kod nekih se onda, kako sam uočio, javlja osećanje krivice što se stide svog nacionalnog porekla. Na površinu ispliva „etnički“ ili bolje rečeno „ciganski sindrom“, pa se takvi stalno preispituju.

***

Čini mi se da je književnik Stevan Pešić (1936 – 1994) iz Kovilja najdublje patio. On je, u „potrazi za lekom“, posetio Indiju, Šri Lanku i Tibet. To je u njemu, izgleda, još više rasplamsalo žudnju za priznanjem. Samo to za čim je žudeo nije imao hrabrosti da artikuliše. Ljudski koren je najdublji u čoveku. Taj koren najviše strada, u nečovečnom društvu.

O sagovorniku

Profesor dr Rajko Đurić po svom bazičnom obrazovanju je filozof. Kao istraživač romske kulture i istorije jedan je od vodećih svetskih romologa. Njegovih oko 40 objavljenih naučnih radova i studija iz oblasti istorije, književnosti, jezika i kulture Roma, kao i dela iz istorije romskog holokausta, svetski su vrh u ovoj oblasti. Čuvena je njegova Istorija Roma, Istorija romske književnosti, Istorija romskog holokausta, Romska gramatika… Kao književnik, autor je nekoliko zbirki poezije, romana, drama, filmskih scenarija… Dobitnik je brojnih priznanja: Nagrada železare Sisak (zajedno sa Danilom Kišom i Radomirom Konstantinovićem), nagrada Fund Free Expression (Njujork), nagrada „Kurt Tucholsky“ (Švedski PEN centar), nagrada Instituta za otvoreno društvo (Budimpešta), nagrada Instituta za kulturu (Madrid)…

Nastavak u narednom vikend broju Danasa

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

3 reagovanja na “Rajko Đurić: Od etničke distance do etničkog čišćenja (1)”

  1. Strašna istina je što su pojedini Romi od svog etničkog porekla napravili pravi biznis, a da svojim sunarodnicima u praksi nisu pomogli ni da glavu promole iz nehigijenskih naselja. Naprotiv, zarađivali su na njihovoj muci. S druge strane, bilo je čak i onih koji su sve vičući „diskriminacija, diskriminacija“ diskriminisali ljude oko sebe i ponovo izvlačili korist za sebe.
    Samo ću toliko reći, a onaj ko treba će se prepoznati.

  2. Strašno! Ali je isto takos trašno kada ceo život moraš da se paziš šta će ti „tvoji“ nakalemiti i to još uvek traje…PS: mislim na cvećinski narod u ovj zemlji, kome i sam pripadam…PSS: da ne bude zabune…

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.