Rana i bog

Kroz tih nekoliko reči čitaocima se nudi mogućnost tumačenja i razumevanja Jovićeve knjige.

A, kroz rečirana ibog prelamaju se osnovne preokupacije Jovićevog lirskog subjekta – rana kao simbol patnje, i bog kao postojanje višeg smisla izvan stvarnosti koja je, na bezbroj različitih načina traumatična.

Kako je u naslovu zbirke prisutan i pojam straha, tumačenje mora u sebe uključiti i razmatranje pesama koje su u tom smisluprogramske, odnosno u kojima se govori o strahu.

Zbirku čini pet ciklusa – Prvo lice, Prizori, Naše je ništa, Životinjsko carstvo i Dodatak, pri čemu prvom prethodi pesmaPoezija opstaje.

Kad je reč o pesmama koje su programske, odnosno one koje na bliži način tematizuju pojmove pomenute u naslovu zbirke, tu su Imenovanje straha i, naslovna,Strah od savršenstva.

U prvoj pesnik priznaje: Plašim se ružnih pogleda/ anđela, Gospoda i đavola, sebe/ plašim se, svega se plašim!

Naslovna, pak, otkriva: Strahujem od savršenstva/ vilica bez faličnih zuba/ od besprijekorno uređenih travnjaka/ bez ijedne stabljike korova/ strahujem od savršenstva/ od sveg tog majstorstva/ što ubija.

Ti stihovi ukazuju na još jednu vrlinu zbirke – jednostavnost poetskog izraza, koju pesnik sa velikim samopouzdanjem ostvaruje od prve do poslednje pesme.

Autor, naravno, vodi računa dajednostavnost ne bude trivijalna.

Sa izuzetkom pesama iz ciklusa Naše je ništa, sve su pisane slobodnim stihom, ispovednim tonom, i deluje kao da se lirski subjekat pred čitaocima i bogom ispoveda, ne bi li na taj način uspeo da otkloni svoje nedoumice, i ublaži traume.

Traumatično i pesimistično sagledavanje sveta nije nikakva novost u poeziji, ali je kod Jovića zasnovano na sasvim neočekivanim iskustvima.

Ovakav postupak na čitaoca deluje katarzično jer, kroz stihove koji se mogu tumačiti i iz socijalnog ugla, otkriva pesnika sa retkom sposobnošću empatije.

U pesmi Postaraj se on ukazuje na surovost sveta u kome obitavamo.

Ipak, socijalno zlo nije jedina vrsta zla koja brine pesnika.

Kroz stihove zbirke neprestano se, kao lajtmotiv, provlači i ideja metafizičkog zla, koja, pored dobro poznatih likova iz sveta demonologije, može biti otelotvorena i u životinji – predatoru.

Pesnik, dakle, uviđa da patnja nije rezervisana samo za ljude, da je ona konstanta svih živih bića u ovom i ovakvom svetu, a njegov pesnički glas uvek je na strani žrtava i onih koji stradaju.

Druga važna celina zbirke, i njena druga osa simetrije, jesu teme boga i religioznosti.

Duhovnost i vera u viši smisao, kojim se prevladava ili barem ublažava pomenuta patnja, prisutne su u većini pesama.

U nekim pesmama lirski subjekat se božanskom biću direktno obraća, moleći ga za razumevanje i pomoć, na primer u Maloj molitvi.

U njoj su ponovo pobrojana neka od ljudskih nepočinstava današnjeg sveta, pri čemu se stiče utisak da je kraj zbirke ispunjen zebnjom, jer, kako pesnik kaže,vidjeh da i do nas/ kroz slivnike i cijevi/ dotiče voda kojom je/ Pilat oprao ruke/ a danas se njome miju/ njegovi brojni nasljednici.

Ipak, utisak je da pesimizam i osećanje sveopšteg stradanja nisu uspeli da obeshrabre pesnika i njegovu veru, već su je učvrstili, kao nešto bez čega se samo postojanje ne može zamisliti.

I tek posle čitanja završne pesme, Vidjeh,  Gospode, postaje jasnije zašto Jović imastrah od savršenstva.

Težnja ka savršenstvu brine pesnika zbog toga što njome ljudi žele da sakriju svoje suštinske nedostatke:I vidjeh ljude/ gdje podizahu visoke zgrade/ ali do visina ne dosezahu/ već ostajaše sapeti/ u prizemljima nagona i strasti.

U današnjem svetu, u kojem sve kipti od arogancije onih koji za sebe misle da su savršeni, zbirka pesama Slobodana Jovića deluje kao vredan i redak dar pesnika koji veruje, ali ne propoveda, koji ukazuje na zlo, ali ne morališe, i koji svojom staloženom i duboko empatičnom poezijom ostavlja neizbrisiv utisak.