Prvih dana februara 2006. zvao me je Duško Mitrović i pitao mogu li da dođem na razgovor. Došao sam. Duško, Ličina, Huber, odlazeći Gruja, možda i Boža, bez okolišenja, ponudiše da budem glavni urednik.

Naveo sam nekoliko razloga protiv: nisam iz Beograda, ne poznajem likove iz političkih struktura, ne znam kako bi me prihvatila redakcija… Uveravali su me da to i nisu neki razlozi. Rekoh da ću verovatno prihvatiti, samo da završim popravku zuba, pošto mi se krajem prethodne godine dogodila parodentoza.

Nakon što sam Zdravku javio da prihvatam, Upravni odbor je 13. februara doneo odluku o imenovanju. Kroz tri dana u dnevniku, koji prilično redovno vodim od 1991, zapisao sam (nepotrebno izostavljeno): „Nisam ovo ni očekivao ni tražio ni odbio. Desetine čestitki i ponuda za saradnju. Nude se pretežno oni kojima se ja nikad ne bih nudio za saradnika. Skribomani nude čitave epopeje. Zvali su i ljudi koje poštujem: Mirko Čanadanović, Vojin Dimitrijević, Mirko Krstonošić, Bora Erdeljan, Žika Kovačević, Boško Ivkov… Od političara se, srećom, nije javio baš niko.“

Kad je majka čula da sam postao nešto u Beogradu, opomenula je da slučajno ne zabrljam s novcima, poput svih rukovodilaca.

Počeo sam da radim krajem meseca, isprva putujući svakog dana, vozom. Kroz dve nedelje umro je Sloba. Smatrao sam da ne zaslužuje vanredno izdanje. Te subotnje večeri napravio sam četiri stranice o njegovom nimalo uzornom životu i delu. Zaključio sam rečenicom koju bih napisao i danas: „Da je stvarao drugačiju Srbiju, drugačija bi ga ispratila.“

Već u martu je trebalo odrediti plate za februar, a još nisam bio upoznao sve u redakciji. Po ceo dan sam bio na poslu, a Slobodna Evropa, ukrajinska, bar triput sedmično je tražila prilog o zbivanjima u Srbiji.

Sledeći potres bio je referendum u Crnoj Gori. Danas je, koliko se sećam, bio jedini list koga beogradska vlast nije upregla u kampanju protiv tzv. separatista. Jedino Danas je objavio ime čoveka koji je na Skupštini podigao zastavu Srbije kad je silom prilika postala nezavisna. Učinjeno je to kradom, bez počasti. Srbija se stidela nezavisnosti koju su joj poklonili crnogorski birači, 55,5 odsto njih.

Odmah smo tražili intervju od Đukanovića. NJegovi saradnici rekli su da može, pod uslovom da dođe glavni urednik. Razgovor sam snimao na dva kasetofona, za svaki slučaj. Kad smo završili, njegova sekretarica dala mi je CD sa snimkom. Zamolila je da pošaljem tekst na autorizaciju. Ja sam zamolio da požure, kako bi prilog stigao za vikend izdanje. Poslao sam oko pola dva izjutra. Dama je vratila tekst u pola sedam, bez izmena. Tad sam shvatio zašto Mila zovu Britva i zašto je on postigao cilj. U Srbiji, od bilo koje MZ do vrha, na državnoj službi nema čoveka koji radi za državu. Svi rade za sebe i SNS, mrzeći i sebe i SNS, a ponajviše ostatak sveta.

Bar jednom mesečno stizali su lažni pozivi da su tamo i tamo viđeni Karadžić ili Mladić. Nismo nasedali. Najviše neprijatnih poziva bilo je povodom referenduma o novom Ustavu. Izjavio sam u kameru da sam protiv Miloševićevog ustava i da je novi bar malo bolji. Te tri rečenice vrtele su se na TV nekoliko dana. Nebesa, čega se nisam naslušao za to vreme. I sad čuvam anonimnu pretnju smrću iz jednog NS internet kafića.

Onda je Koštunica posetio Danas. Digla se nevladina kuka i motika. Većina onih koji su tada pljuvali po nama danas čekaju u redu za mrvice s Vučićevog stola.

Onda je došlo nezavisno Kosovo. Ko bi bio kriv ako ne Danas?

Najbolniji trenuci bili su kad smo se opraštali od Miška Jaukovića, Tanje Stanković, Saše Nikašinovića i Mileta Veljkovića.

Jednom me je zvao Đilas, tada gradonačelnik. Održao je monolog kakav dotle nisam ni čuo, ni zamišljao, uz reči kakve ni ne citiram.

Jednom me je lik iz Ministarstva finansija pitao koliko dobija ako donese sto strana oglasa od državnih firmi. Gledao sam ga kao tele.

Jednom bila delegacija nemačkih novinara kod Koštunice. Pozvalo i nekoliko naših glodura. Jedan Nemac je u pitanju citirao Mirka Tepavca. Koštunica će na to: „Tepavac može da kritikuje vladu, a kad je on bio na vlasti, ja sam bio proganjan.“ Nemcima koji su sedeli pored mene rekao sam da premijer laže. Znao je on kad je Tepavac otišao iz vlasti. Taj susret pamtim po još jednoj bruci: gostima su podelili neke turističke prospekte i kutije u kojima je trebalo da bude hemijska olovka. U kutiji koju je dobio Nemac do mene nije bilo ničeg. Balkanische Schweinerei – pokušao sam da budem duhovit.

Deo tada finansijski moćnog nevladinog sektora nije me trpeo, pošto mi nije padalo na pamet da se u listu objavljuju sva saopštenja dokonih mudraca, koji su umišljali da su čuvari Danasove uređivačke politike.

Nekoliko dana uoči desete godišnjice Danasa došao je Čanak da čestita. Seli smo u Lovcu. Zatražio je da pozovem novinara da mu izdiktira čestitku. Rekao sam da Danas nema novinara za diktiranje čestitki. Ustao je i otišao, ne popivši i ne plativši piće.

Bio sam „na Vi“ s većinom u redakciji. I sa svim političarima. Po pristojnosti, jedan od retkih izuzetaka među njima bio je Željko Ožegović.

Najstresniji deo posla uvek je bio obračun plata i honorara. Bojim se da je i danas tako.

Poslednjih meseci glodurovanja tako sam hramao da je bilo neprijatno gledati. Vaskularni hirurg mi je rekao da je vreme za mirnije vode. Čuo sam i golicljivije verzije o razlozima odlaska.

Što nisam doživeo u radnom veku, doživeo sam kao novinar u mirovini. Na Trgu slobode u Novom Sadu, u proleće 2019, pevaljko (da li je to muški rod od imenice pevaljka?) je ljubio ruku predsedniku. Doveden je iz Beograda, nisu našli nikog iz NS. Sledeći korak, biva, biće da se ljube noge Dodiku. Obje.

Povezani tekstovi