Foto: Medija centarTe misli je čuveni britanski državnik izrekao 1. oktobra 1939. godine, na samom početku Drugog svetskom rata, tokom programskog nastupa na radiju.
Još nije preuzeo premijersko kormilo (do 10. maja 1940. godine njega je neuspešno „držao“ Nevil Čemberlen), ali je već tada jasno sagledavao ogromne izazove i rizike sa kojima se suočila njegova zemlja. Među njima se nalazila i sovjetska enigma.
Realnost je za Englesku bila veoma teška.
Ušla je zbog garancija datih Poljskoj relativno nespremna u opasan sukob sa nacističkom Nemačkom, a nije bilo jasno da li će se, u kom momentu i na čijoj strani u njega uključiti i veliki Sovjetski Savez.
Moskva je zaključila sporazum o nenapadanju sa Berlinom i nastojala je da sa njim što uspešnije razvija ekonomske i političke odnose.
Iskoristila je nemački napad na Poljsku da okupira i anektira njen veliki deo.
Zatim je zauzetost Berlina i, s druge strane, zapadnih saveznika (Francuske i Velike Britanije) iskoristila za pripajanje drugih teritorija u istočnoj Evropi koje su nekada bile deo Ruskog carstva.
Za to je dobila iznuđeno zeleno svetlo od Nemačke, a izazvala direktno negodovanje Londona i Pariza.
Ali ni Nemci, kao ni njihovi zapadni protivnici, nisu znali na čemu su sa Sovjetskom Rusijom.
Staljin, kao totalno pragmatičan političar, pratio je razvoj događaja i ni u jednoj ni u drugoj zaraćenoj strani nije apriori gledao saveznike.
Čekao je priliku da na račun bilo koje od njih profitira.
Naravno, jednako su utilitarno gledali na stvari i u drugim tadašnjim velikim središtima moći. Niko tu nije patio od sentimentalnosti. Razni ishodi su bili mogući a ne samo onaj koji se dogodio.
Nacisti su napali SSSR i tako je on postao saveznik Zapada, a moglo je da se desi da dođe u sukob sa njim umesto sa Nemcima (npr. posle sovjetskog napada na Finsku bili su vrlo glasni oni koji sa smatrali da zapadni saveznici u tom slučaju treba da reaguju objavom rata kao i u vezi sa nemačkim napadom na Poljsku).
Postojale su i druge mogućnosti, da SSSR sačeka rasplamsavanje rata na zapadnom frontu pa u pogodnom po sebe trenutku prvi napadne Nemačku, ili da sa njom napravi pakt protiv Engleske pošto je Francuska doživela slom.
U nadigravanju globalnih igrača sve je bilo i ostalo moguće.
I kada se radi o odnosima među njima, a pogotovo kada je u pitanju sudbina malih naroda i država koje su za njih često samo monete za potkusurivanje.
To Srbi često zaboravljaju i padaju u ponor zabluda o tradicionalnom prijateljstvu.
Nije bitno sa kim, matrica je ista.
Zavlada iracionalnost pa se zaboravi da u međunarodnim odnosima postoji samo jedan pokretač: interes!
Istorijsko podsećanje kojim počinje ovaj tekst korisno je da se to bolje shvati.
Pogotovo što je u njegovom fokusu Rusija u čiju se bezrezervnu podršku mnogi u Srbiji danas bez ikakvog osnova zaklinju.
Pri tome zaboravljaju da je ona oduvek, bez obzira na promene ideološke ambalaže, bila ozbiljna država koja je krajnje hladno pa i surovo, slagala svoju geopolitičku slagalicu, utemeljenu na sopstvenim interesima.
Sve drugo je za nju nebitno.
Rusija priča o istorijskom prijateljstvu sa Srbijom iz propagandnih razloga, ali u praksi nema mnogo emocija. To je i normalno. Da je drugačije ne bi bila imperija.
Ne treba joj to zamerati, već je potrebno da Srbi budu geopolitički zreliji, da ne budu u toj važnoj sferi naivni pa i slepi tako da ne vide da su za Rusiju sredstvo geopolitičkog cenkanja. Pogotovo što i Moskva to indirektno priznaje samo mnogi to neće da dešifruju.
Ruska balkanska strategija, kako u zvaničnom vidu tako i prema njemu kritičkim alternativnim predlozima, uvek polazi od toga da na ovim prostorima politika te velike sile mora biti maksimalno jeftina i neopterećujuća.
Iz toga je već jasno da je Srbija za Moskvu pre zona diverzije u pozadini njenih zapadnih NATO oponenata nego prostor do koga je njoj istinski stalo.
Za Kremlj je prioritet zaštita sopstvene dominantne pozicije na postsovjetskom prostoru.
On to, od rane Jeljcinove epohe do već odmakle Putinove ere, i ne krije.
Sve drugo je nadogradnja na tu bazičnu konstrukciju, često samo u funkciji stvaranja osnova za trgovinu oko nje.
Kada se tako sagledaju stvari, a jedino tako je racionalno činiti, jasno je da će Rusija pre ili kasnije, u kontekstu dogovora sa Vašingtonom, Berlinom ili Briselom oko Ukrajine ili nekog drugog po sebe bitnog pitanja u svom okruženju, staviti na „tezgu“ srpske interese.
To ne znači da nije svrsishodno da se Srbija na Rusiju oslanja u vezi sa statusom Republike Srpske ili Kosova, ali je potpuno kontraproduktivno ako bezrezervno igra na rusku kartu.
Rusija za sada ima interes da u nekoj meri bude na poziciji odbrane nekih srpskih nacionalnih pozicija.
To radi ne da bi ih odbranila već skuplje razmenila.
Jedino tako uz kompenzaciju može sa njih da se povuče.
To treba shvatiti i igrati proaktivno, što znači da Srbija ne sme da bude rob kalkulacija Moskve i da čeka da ona promeni svoj pristup Balkanu.
Treba tražiti zajednički jezik i sa nekim centrima moći na Zapadu i u saradnji sa njima doći do kompromisnog rešenja kosovskog problema i otklanjana opasnosti da na račun Republike Srpske dalje bude narušena dejtonska arhitektura Bosne i Hercegovine.
Srbima ne koriste zamrznuti ili tinjajući konflikti niti da budu zatočenici maksimalističkih iluzija.
To je verovatno ruski račun i mamac za lakoverne Srbe. Umesto toga Srbiji su potrebna održiva rešenja koja polaze od realnosti.
U geopolitici, da se poslužim rečima drevnog grčkog filozofa, sve teče i sve se menja.
Ali pozicija jedne zemlje ipak ostaje konstanta. Srbija je duboko u Evropi i na nju je upućena.
Kad god je bila nezavisna država, Srbija je prioritetno bila u zoni uticaja zapadnih sila a ne Rusije.
Danas je ekonomski upućena na EU a vojno-politički okružena članicama NATO-a.
I to mnogo govori o putu kojim treba da ide.
Vojnu neutralnost je moguće očuvati (ako je to stvarno interes a mislim da nije, ali to je druga tema) ali od svog evropskog okruženja ne može da pobegne.
Evropska unija ima brojne strukturalne probleme i jasno je da prolazi kroz teško razdoblje, ali isto tako je jasno da je do sada imala grandiozne rezultate i da će u nekom vidu opstati.
To je očito koliko i to da će Srbija i dalje egzistirati u zoni dominacije zapadnih sila koje su stub EU.
Otuda mora da bude deo evropskih političkih i ekonomskih razvojnih procesa odnosno ne sme biti talac ruske politike, koji će na kraju biti ostavljen, pa će sa mnogo gorih pozicija od sadašnjih ponovo morati da krene jedinim putem kojim istinski može da ide, a to je evropski put.
Bolje da se to radi odmah, da se mnogo ozbiljnije nego do sada krene u susret Briselu i Vašingtonu, nastojeći da se sačuvaju vitalni interesi.
Mudro je da Srbija do daljeg balansira kako bi što više profitirala u turbulentnim globalnim vremenima, ali ono što se danas radi sve manje liči na balansiranje.
Srbija pada u rusku korpu iz koje će je Moskva u pogodnom po sebe momentu izručiti.
Putin i Staljin se u mnogo čemu razlikuju (taman posla da sadašnjeg ruskog lidera stavljam u ravan sa sovjetskim diktatorom), ali u jednom su ipak u potpunosti slični.
Radi se o ogoljenom geopolitičkom pragmatizmu kojim se rukovode.
Pre ili kasnije Srbija će postati njegova žrtva ako ne počne da se istinski a ne lažno racionalno postavlja na evropskoj i svetskoj geopolitičkoj tabli.
Prošlost uči da Rusija za Srbiju nije, kao što je bila za moćnu Englesku, opasna zagonetka, već, da stvari budu gore, predvidljivi igrač koji Srbe kao po sebe periferni faktor uvek žrtvuje kada stignu do momenta u kome se sa konkurentnima dogovora oko svojih prioriteta.
Autor je jedan od osnivača Demostata
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Sasvim dobar tekst i mislim danako sebe smatrate demokratskom novinom ovakvi tekstovi bi trebalo da su neka osnova. Ne zato sto ja volim zemlju X a ne volim zemlju Y nego sto je ovo naprosto istina. Ali imate vi baraz frugih tekstopisaca ili ludaka cije cete izjave citirati pa vam ovo nece biti bas osnova nego deo nekakvog buckurisa kojim se vodite. Odvojite se od tog razmisljanja moj je skromno savet
Jasno je da u medjunarodnij politici nema ljubavi ali se takodje na osnovu teksta moze zakljuciti kako nas zapadne sile ipak vise vole od Rusa. Jelte oni su pragmaticni samo svoj interes gledaju pa hajde da se mi dogovorimo sa Evropom i priznamo Kosovo, to je ipak najbolje za sve. Ja se ne secam da se Putin dolazio 2011 godine par meseci pred izbore i dao zeleno svetlo sns-u, niti da je toliko puta pohvalio Vucica koji nas unistava svakodnevno. Mozda je Rusija pragmaticna ali zemlje poput Nemacke nas eksploatisu do krajnjih granica. Objektivnost, koliko god se autor trudio, ne postoji u ovom tekstu i samo govori da je pripadnik one parole da EU nema alternativu a to je tek slepilo i naivnost.
Prvo su Rusi napali Poljsku , masakrom njenih oficira na prevaru . Kad su Nemci videli da se Rusima ne moeze verovati krenuli su i oni na Poljsku . Paradoksalono je da Srbi vise vole Rusiju nego sami Rusi , velika vecina Rusa zeli da emigrira na mrski zapad , po nekim podacima cak 80 %, sto je ubedljivo najveci postotak ljudi koji zele da napuste svoju zemlju , i prelazi i nasiromasnije Africke zemlje .
Čoveče koji si ti fantom. Ladno da izmisliš nešto da bi racionalizovao svoj stav….
Logično
Dobro jutro ,šta je tu novo ?Mi se zanosimo budalastinama.
Ova tzv. geopolitička “ analiza“ liči na prepričavanje “ Ivice i Marice“. Podcenili ste čitaoce, mladi gospodine. Savet: knjigu u šake pa natenane – istoriju po istoriju, i onda kad sve pročitate, dobro razmislite i onda nešto napišite.
Sjedi Petrovicu …imas jedinicu ka vrata.Pozovi onog Atlagica da te malo poducava.Jadi jadni….
Šta vredi Petroviću tebi što si knjigu po knjigu pročitao. Taman da si istoričar, da se odmah primetiti da si ostrašćen rusofil, kome je nažalost Rusija ,,Vodja,,. Zato radije iščitavam srpsku literaturu i iz nje izvlačim srpski interes, a bratsku Rusiju doživljavam samo ko bratski narod koji ima svoj dom,svoju kesu i svoje interese, a ja ću i dalje iščitavati i Domanovića.
Delim stav autora teksta jer je baziran na istorijskim činjenicama a ne emotivnom reagovanju,kome su skloni oni Srbi koji misle da ih rusko maženje po glavi automaski stavlja pod njihovu zaštitu.Zabrinjavajuće je što srpska politika polako gubi balans i počinje,na svoju štetu,da postaje jeftini pijun u ruskim rukama za trgovinu sa Zapadom.A u toj trgovini samo Srbija gubi.Nezaboravimo da se ne živi od lepe reči već od 80% naše ekonomije kompatibilne sa Evopskom Unijom a ne Rusijom.I to ne od juče već u poslednja tri veka.
Izvanredan tekst, zasnovan na racionalnom pristupu činjenicama. Čestitam autoru i slažem se s onim komentatorima koji redakciji lista Danas ukazuju na preterano otvaranje prema ekstremnom mišljenju. Dobro je što negujete diskusiju, ali neke ekstremiste biste ipak mogli izostaviti. Još jednom, iskrene čestitke autoru i očekujem njegove nove tekstove.
Staljin je dugo od Hitlera trazio celik za tenkove koji su tada bili vrh ratne tahnike. Posto ga je Hitler dugo zavlacio Staljin je pregovarao sa Engleskom i SAD za celik. Kada je dobio 50 % od proizvodnje celika od ove dve drzave u trajanju od 2 godine, odlucio je da postane saveznih Zapadnih sila. Naravno da su i SAD i Engleska znali koga primaju u savez, pa su pri kraju Drugog rata poslali svoje misije u nekoliko drzava, gde se ocekivala Ruska invazija posle sloma Nemacke.
Tekst za ozbiljno razmisljanje…