Vladimir Jokić Baćuška: (staroslovenski) Hristos voskrese, druzja!
Toma: (novobeogradski) Ma pusti sad Uskrs, nego spasavaj, baćuška, ako Boga znaš!
Baćuška: (bratski) Što slučilo, daragoj Tomuška?
Toma: Šta se dogodilo… (uzdiše) Ej, uhnjem…
Baćuška: (brižno) Da nije vlada skarabudžatsja?
Toma: (čupa kosu) Jok, more.
Baćuška: (još brižnije) Duma vaša – da nije zbalaboćkana?
Vučić: (čupa obrve) Ni to…
Baćuška: (ubi se od brige) Nu, davaj, gavarite što slučilo pa da zamezetsja nešto – Baburin menja skazal da u vas šašljik prste da polizatsja, a šljivovica kak sveta vodica…
Vučić: (počupao) Ko, bre baćuška, sad da raspaljuje roštilj kad nam još jedna sveta srpska zemlja ode u dilindarac.
Baćuška: (bezbrižno) Durak si ti, Sašenjka, durak i fataljist! Nevazmožno da takav maladjec, takav geroj Karljobaga budjet na kraj serca. Nu, davaj flašenjku, davaj trubače i balalajku, davaj onu staru podlipušu „Podmoskovskaja večerja“!
Toma: (ode kosa, prešao pod levo pazuho) Čekaj, bre, malo, baćuška. Prikoči. Pa je l’ vidiš ti da su nam jaja u šrafštoku…
Baćuška: (u čudu) Nu, što ti menja, galjupčik? Zar vi jaja u šrafštok za Voskres? Mi se samo čukatsja…
Vučić: (odoše obrve i Brani Crnčeviću) Mi tože… Ama, Zamenik predsednika to figurativno – hoće da kaže da su nas stisli sa svih strana, ne daju nam vazduh da uzmemo. I vlast…
Toma: (desno) Eh, šta ti je škola – to sam hteo da kažem. Pa te molimo, baćuška, k’o rod rođeni – mi rođenijeg nikog nemamo – molimo te da ne daš ali belosvetskoj da nas satre. A mi ćemo znati već da se odužimo…
Vučić: (i Mirčiću) Učini nam to, baćuška, živ ti ja. Šta te košta da udariš jedan veto – capcarap i gotovo. Spomenik ćemo, bre, da ti podignemo u sred Zemuna! Može i Novi Sad…
Toma: (dole) Jer šta? Evo, dabogda se ne pomerio s mesta ako se ne manem ćorava posla i zauvek ne odem u selo, mužik da budem – ukoliko vi ne uložite veto!
Baćuška: (znatiželjno) A po ćemu si prijahal iz sela?…
Njujork, Ist river. Ujedinjene nacije štrče u nebo… Martinka mi u krilo, a konj, Dorča moj, nogu pred nogu… Ali, ovo je iz drugog komada, s pucanjem i pevanjem.
Ponovo: Njujork, Ist river. Ujedinjene nacije, Plava sala Saveta bezbednosti. Trio „La Kampanela“ – Koštunica, Vladeta, Samardžić.
Koštunica: (svetosavski) Hristos voskrese!
Svi: Vaistinu!
Koštunica: (prekrsti se) ‘Ajd, Bože pomozi… (miga) Zdravstvujte, gospoda!
Vladeta: (šapuće mu iz druge klupe) I gospođe, i gospođe…
Koštunica: (čuo ali ne haje, gleducka Čurkina, toplim baritonom) Oči čornijeee…
Čurkin: (pocrveneo, gleda preda se) Spasiba, spasiba…
Koštunica: (galantno) Nema na čemu… (nastavlja) U ovom istorijskom času, sve srpske oči, uši, duše, ceo srpski narod damara s odlučnim ruskim „njet“! Istina i Pravda su na našoj strani, a matuška Rusija nikad nas nije izneverila. I zato Ahtisari mora pasti!
Samardžić: (ustaje, gromko) Padaj, silo i nepravdo!
Koštunica: (Samardžiću) Harašo. Sedi, odličan – pet! (nastavlja) U ovom istorijskom času, Srbiji ne trebaju ni skupština, ni vlada, ni Ustavni sud, ni zakon o finansiranju, ni medalja u vaterpolu – u ovom istorijskom času Srbiji treba samo jedan ruski veto! Mali ali odlučni veto, vetić jedan, vetko, vetuška… Kakva Evropa, kakvi bakrači, srpski narod je vazda bio tamo gde se rađa sunce slobode. Srbija na istoku!
Živela neraskidiva družba ruskog i srpskog naroda!