Ima tu, izgleda, ponajviše zasluga Ivana Vejvode, sina onoga Vejvode iz knjige – što je stvar razumljiva po sebi, da sin neguje uspomenu na oca – ali privlačnost dolazi i iz statusa tog prezimena (Vejvoda) u Beogradu. Nesvakidašnje, ono je ulazilo u uši, i to je jedna stvar. Druga je, i važnija, to što je Ivo Vejvoda decenijama služio kao Titov ambasador, redom u samim političkim centrima sveta. Premda se, po dobrim običajima onoga doba, on u javnosti pojavljivao tek u diskretnim, protokolarnim noticama u novinama, vrlo dobro se znalo ko je i šta je. Poznavaoci diplomatskih prilika Titove epohe nikad ga, na primer, ne bi izostavili iz all stars ekipe. Zato se on današnjoj posvećenoj publici vraća ne kao neko ko se javlja s one strane groba, nego kao još uvek živa legenda.

Autor knjige – možda tačnije: koautor – sarajevski je novinar Gojko Berić. Mi ovde nemamo prilike imati redovan uvid u njegov rad, ali glas koji ga prati u postjugoslovenskom prostoru nostalgije nesporno je snažan. To odmah znači da njegova novinarska zvezda ne sija isto u Sarajevu i Banjaluci. Da li je on ono u novinarstvu što je Jovo Divjak u Izetbegovićevoj bosanskoj vojsci, bilo je pitanje pisca ovih redaka jednome čoveku vrlo upućenom u detalje sarajevske čaršije. Tako nešto, glasio je odgovor. Da bude jasno: ni pitanje ni odgovor nisu, međutim, ovde radi nekakve difamacije. Tek radi opisa.

E, ovaj, ako smemo reći, bosanski integralista, Gojko Berić, godinama je radio intervjue sa Ivom Vejvodom, da bi ih nakon više od dvadeset godina od Vejvodine smrti ukoričio i izdao kao knjigu. Ovo je, dakle, knjiga intervjua. Kada su oni tačno nastajali, to se ne navodi izrekom, ali kontekst upućuje na godine pred raspad bivše države. I ne čini se da su rađeni iz ko zna koliko puta, nego da su nastali iz cuga. Imaju odličnu kompoziciju, nepromenjiv ritam, jednu koherentnost koja upućuje na marljiv i savestan rad, i pitača i pitanoga. Vejvoda se nećkao da sve to bude objavljeno, ali je sjajna okolnost da ga je Berić prelomio.

Dobili smo, dakle, jednu uzbudljivu autobiografsku ispovest, neku vrstu memoara, i bila bi stvarna šteta da nisu zabeleženi. Na 180. stranici knjige Vejvoda i kaže da se njegovo diplomatsko blago rasulo u anegdote i usmene evokacije. Sad to, zaslugom Berića, više nije slučaj. Berić je bio fasciniran Vejvodinim životom, on to uostalom ne krije, i tu je fascinaciju nastojao da prenese na čitaoca. U tome je apsolutno uspeo, i pored činjenice da se, očito dobrovoljno, odrekao uloge novinara, uzimajući položaj nekakvog začuđenog i zadivljenog dečaka koji se zajedno sa svojim idolom otiskuje u jednu pikarsku avanturu, mameći tako i čitaoca da se i on prepusti uživanjima u priči o jednom velikom životu. Hoćemo zapravo reći da kod Berića koji pita nema mnogo znakova pitanja, on veruje svom sagovorniku na svaku reč, Vejvoda se nije morao znojiti dok mu je odgovarao. Dok ovo ispisujemo, dolaze nam u pamet Saša Nenadović i Koča Popović. I oni su kroz razgovor otkrivali Kočin život, i – premda prijatelji – knjigu „Razgovori sa Kočom“ ispunili jednom reklo bi se živom i ravnopravnom debatom. To je, očito, drugačiji tip prosedea, koji Berić nije hteo, i to mu se pravo ne može prigovoriti. Tek konstatovati.

Teško, međutim, da je drugačije moglo i biti. Teško se, istini za volju, drugačije i postaviti od Berića pred jednim takvim životom koji je on imao pred sobom. Vejvoda je svoju avanturu započeo kao student arhitekture u Pragu, nastavio je kao borac protiv Franka u internacionalnoj brigadi, doveo je do klimaksa u partizanskom ratu i posleratnom preokretu, uveo je u mirnije vode u diplomatiji i kulturtregerskim akcijama, i dovršio svedočeći drami raspada zemlje kojoj je predano služio. Pogledajmo samo delimičnu listu ljudi sa kojima je na ovaj ili onaj način bivao u društvu: Tito naravno, i Hruščov i De Gol, Mustafa Golubić i Krleža, Dobrica Ćosić i Salvador Dali, Grejem Grin, Fleming i Henri Mur, Malro, Đilas, Crnjanski, italijanski nobelovac Salvatore Kvazimodo, Edo Murtić, Ivo Andrić, pape i revolucionari, predsednici država, lordovi i senatori. Pogledajte u taj Panteon i stisnite petlju da ozbiljno osporite neuporedivu veličinu Vejvodinog životnog itinerera. Neće vam pasti na pamet, kao što nije ni Gojku Beriću. Sam je Vejvoda, međutim, neuporedivo skromniji od nas. „Uvijek sam bio samo činovnik i državni službenik“, tako će on na jednom mestu u knjizi – pomalo gorko – svesti bilans svoje karijere. Ono što je za ogromnu većinu ljudi nedostižna životna kota, za njega je, eto, tek jedan stidljivi, uz to birokratski, korak.

To je tako nesumnjivo zato što on od mladenačkih dana u hrvatskom Karlovcu, u porodici čeških imigranata, nije imao pred sobom ništa drugo nego viziju velikog puta. Goldštajnova knjižara u rodnome gradu – knjižara oca Slavka Goldštajna, tog prominentnog lica savremene hrvatske kulturne i društvene scene – simbolički najavljuje taj put, kroz literaturu i ideje sa kojima se tamo nadahnjivao. Ako uvek i nije znao šta može, znao je uvek šta hoće. Lista koju smo gore predočili nije, dakle, jedini dokaz za to, sijaset epizoda od formata govore o jednom karakteru koji se ne koleba kod izbora životnih mogućnosti, i koji spretno kombinuje idealizam i pragmatizam. Bio je, tako, praški kurir Mustafe Golubića, tog misterioznog i opakog čoveka Staljinovih tajnih službi, kojega nije zaboravio ni onda kad nije bilo produktivno pamtiti takve likove. Saradnja sa Golubićem i njegova fatalna privlačnost, uostalom, koštala ga je i opakog Dedijerovog trača da je i on, Vejvoda, ruski čovek, što Dedijeru nikada nije oprostio. Dedijer je, uostalom, u trojci drugova-revolucionara za koje nije nalazio lepe reči, trojci u kojoj su još Zogović i Đilas. U partijskom agitpropu oni su mu se, naime, činili kao pretvrdi boljševici. Možda zato nije ni komentarisao kasniju Đilasovu disidentsku kalvariju.

Španski građanski rat, međutim, u tome smislu idealizma/pragmatizma posle svega ostaje u njegovom srcu kao najjača emocija. Pre nego će krenuti iz Francuske preko Pirineja u rovove protiv Franka odgledao je u Pragu Lope de Vegin komad „Fuente Ovehuna“. Bila je to valjda jedina stvar koja ga je povezivala sa budućim bojnim poljem. Ali, držao je da se tamo stvara istorija, i nije želeo da izostane. Ni tad, ni kasnije.

Titova harizma, pak, najrespektabilnija je pojava ove ispovesti. Kad je Vejvoda davao intervjue Beriću, Tito jamačno već odavna nije bio među živima. Pa ipak, Vejvoda nije bio od onih koji bi da ruše taj spomenik. Naprotiv. Pokoja kritička primedba, i to je sve. Ostaje, na primer, vrlo pamtljiv Vejvodin napor da nekako izmiri račune Tita i De Gola, ponosito nam podastirući in extenso De Golovu testamentarnu pohvalu Titu, kao finale jedne mukotrpne bitke da se otkrije istina o tome šta se zbivalo u trouglu De Gol – Tito – Draža Mihailović. I pre ove knjige Vejvoda je, doduše, o tome svedočio Predragu Matvejeviću, koji je u jednoj mini-studiji objavljenoj u ovome listu rekonstruisao odnose te zapetljane trijade. Tito je, dakle, ispao pobednik, i upravo ta epizoda Vejvodi služi kao najpouzdaniji oslonac za sopstveni odnos prema čoveku čiju je politiku decenijama sprovodio u ambasadorskom fraku. Kao da je hteo da nam kaže: Poslušajte šta o Titu govori veliki vođa Francuske, pa razmislite.

K tome, spoljna politika socijalističke zemlje koju je Vejvoda predstavljao u više važnih krajeva sveta ni danas ne stoji loše sa nekim svojim postavkama, nastalim na ravnoteži između ruske političke pohlepe i zapadne empatije, tako da njeni akteri, pa ni Vejvoda, nisu nalazili za potrebno da retuširaju prošlost ili da se nečega iz nje stide. Vejvoda, na kraju krajeva, ima punu svest o tome, i ne usteže se da svoje vreme opiše kao veliko, sa nizovima maestralnih diplomatskih poduhvata. Na primer: spomenuti Matvejević, u inače ponešto suzdržanom pogovoru knjizi, opisuje uzoritu organizaciju jedne jugoslovenske umetničke izložbe u Parizu, kakva se nikad više nije ponovila. Bos je bio Vejvoda.

Upravo ovde možemo primetiti njegov kulturnjački bekgraund. Umetnost opsesivno prati. Sa Krležom druguje iz predratnih dana. Opisuje jedno svoje lukavstvo kad je Andrića predstavljao londonskoj publici. Opisuje debatu sa Grejemom Grinom, u psihodeličnoj atmosferi jedne oksfordske noći. Komunikaciju sa Henrijem Murom. Žovijalne dijaloge sa Dalijem. Predsedavanje Dubrovačkim ljetnim igrama. Veliko prijateljstvo pa veliki raskid sa Dobricom Ćosićem, kojega bez žaljenja ispraća iz svog iskustva. Opisuje Crnjanskog, i kontakte sa njim u Londonu: za njega, valjda jedinoga, nije imao sluha, video ga je kao što su mnogi videli Van Goga – kao maničnu namesto kao genijalnu osobu. I to je za pisca ovoga članka jedna više tužna nego žalosna epizoda ove knjige, u svakom slučaju asimetrična u odnosu na duh knjige. Nemam mesta za vas u kolima, hladno je Vejvoda kazao Crnjanskom kad je ovaj izrazio želju, posle godina snebivanja, da se iz emigracije vrati u zemlju.

Vejvoda notira da se dopisivao sa tim i sličnim ljudima, bez prekida, i to bi mogao biti sledeći majdan iz kojeg bi se iskopali novi prilozi za jednu ionako veliku biografiju. Ali, umetnost i umetnički svet samo je alternativa koja posipa zlatni prah po Vejvodinom životu ilegalca, ratnika, komesara, diplomate, političkog čoveka. Ona mu je, očito, bila i pribežište, u poznom njegovom dobu. Umro je donekle razočaran, 1991. u jeku raspada zemlje, u Beogradu, među čijim žiteljima je izdvojio Aleksandra Rankovića da mu ispiše nekoliko nedvosmislenih rečenica pohvale. (Istini za volju, više njegovom životnom stilu nego njegovoj politici.) Učinio je to uprkos, na primer, činjenici da ga je Rankovićeva služba u jednoj dramatičnoj prilici poslala u Budimpeštu po specijalnom zadatku (da izbavi zatvora jugoslovenskog diplomatu Boarova – oca Mite Boarova) pa ga je povukla, neobavljena posla, izlazeći u susretRusima. Na stranicama ove knjige malo je sentimentalnih tonova, (možda kad opisuje majku, i krunicu koju joj je doneo od pape), ali u onima koje opisuju slučaj Boarov tuga i jed izviru iz svakog retka. Izveštaj je to potresenog čoveka.

Na kraju o naslovu ovoga članka: pozajmljen je od Gojka Berića, koji je sa njim, kao nekrologom, u sarajevskom Oslobođenju, ispratio Vejvodu na večni počinak. Poljubac istorije dve su reči koje najlepše moguće sažimaju put legendarnog ambasadora: živeo je u istorijskom vremenu burnog dvadesetog veka, sa istorijskom inspiracijom, i sa istorijskim ulogama. Htela ga je karta. Ali je i on hteo nju. Nije, međutim, ovde jedino važno to: biti u istoriji. Važnije od toga je, na kojoj njenoj strani.