Smrt generala i novi život diplomatije 1Foto: EPA-EFE/ ABEDIN TAHERKENAREH

Odmah posle eksplozija iranskih raketa u dvema bazama međunarodne koalicije u Iraku, u noći između utorka i srede, iranski ministar spoljnih poslova Mohamed Zarif, saopštio je da je Iran „preduzeo i okončao proporcionalne mere u samoodbrani u skladu sa članom 51 Povelje UN na baze odakle je pokrenut „kukavički“ napad protiv iranskih državljana.

Ne želimo eskalaciju ili rat, ali ćemo se braniti protiv agresije – zaključio je iranski ministar.

Nepunih 12 minuta kasnije, javio se američki predsednik Donald Tramp. „Sve je u redu! Rakete su lansirane iz Irana na dve vojne baze koje se nalaze u Iraku. Procena broja žrtava i štete je u toku.

Zasada je sve dobro! Imamo daleko najmoćniju i dobro opremljenu vojsku… Daću izjavu sutra ujutro – napisao je Tramp.

Tako su svi u svetu koji su napeto iščekivali i pratili svaki signal kako bi detektovali u kom pravcu će da krene dramatični novogodišnji okršaj SAD i Irana, mogli da odahnu i odu na spavanje.

Svi signali koji bi ukazivali na dalju eskalaciju, poput hitnog obraćanja američkog predsednika ili stalnog zasedanja najviših zvaničnika američke administracije, nestali su i oni sami su se razišli i otišli svojim kućama.

U obraćanju u sredu, američki predsednik je potvrdio da SAD neće trenutno uzvratiti na iransko raketiranje vojnih baza, čime je i definitivno zatvorena prva stranica direktne vojne konfrontacije dve zemlje.

Za nekoliko godina možda će se pokazati da je svet bio na ivici velikog, ako ne i nuklearnog sukoba ili da je bila reč o transferu hladnoratovske strategije „ograničene odmazde“ na sučeljavanje dva arhineprijatelja.

Zato je zanimljivo da se nađe objašnjenje zašto je do sukoba uopšte došlo i kako je on iznenadno splasnuo, poput šumskog požara, isto kao i objašnjenje zašto je Trampu uopšte bila potrebna ovakva demonstrativna Sulejmanijeva likvidacija?

Nekadašnji građevinski radnik i „bodi bilder“ Kasem Sulejmani, uzdizao se vojnom hijerarhijom „islamske revolucije“, da bi na početku borbe protiv Islamske države postao romantizovana figura koja je simbolizovala koliko uspeh borbe protiv „islamskog kalifata“, toliko i uspeha iranskog regionalnog prodora, koji se našao na ivici sfere uticaja nekadašnje Persijske imperije – od Avganistana do Mediterana.

Sirija je bila poseban dragulj u Sulejmanijevoj kruni, a naročito, njegova uloga u pridobijanju Rusije da direktno vojno interveniše u ovoj zemlji.

Sulejmani je, prema rečima generala, Mohameda DŽafara Asadija, jednog od vodećih komandanata Iranske revolucionarne garde, tokom leta 2015. lično razgovarao s Putinom 2 sata i 20 minuta kako bi ga ubedio da Rusija uputi vojsku u Siriju na strani Asadove vlade, što se i dogodilo u septembru te godine.

Mitologizaciji Sulejmanijeve uloge, ne malo, doprineli su i američki mediji. On je u njima glorifikovan kao udarna pesnica, a on sam gotovo da se nije ni skrivao, nego je ličio na hodajućeg holivudskog heroja.

Ovakva njegova slika nije se dopala ni iranskoj obaveštajnoj službu, koja je pomno pratila svaki njegov korak.

NJegov nijansiraniji portret može da se složi na osnovu tajnih izveštaja iranskog Ministarstva za obaveštajna pitanja koji su ovih dana procurili u javnost, a pre toga, sigurno i do drugih obaveštajnih službi.

To su dokumenti koji se odnose na akcije koje su vođene između 2013 – 2015. protiv Islamske države, i u tom okviru daju više saznanja o ličnosti likvidiranog generala.

Iranski obaveštajci su iskazali zabrinutost zbog brutalne taktike koju su primenjivali Sulejmanijevi iranski saveznici, a koja je mogla da bude prepreka iranskom dugoročnom prisustvu u Iraku. Sulejmani je bio kritikovan zbog „samoreklamerstva“ u borbama.

Tolika vidljivost načinila je od njega simbol terora u očima mnogih Iračana.

Treba primetiti da između Ministarstva za obaveštajna pitanja i Iranske revolucionarne garde, a naročito formacija Kudsa, postoji rivalstvo, koje, naravno, ide u korist Kudsa i Revolucionarne garde.

Zanimljivo je da se navodi da je Sulejmani imao višegodišnje, posebno bliske odnose sa bivšim turskim ministrom spoljnih poslova i premijerom Ahmetom Davutogluom i da je u početku svoju ulogu u iranskoj spoljnoj politici video sličnu Davutogluovoj u Turskoj, odnosno kao intelektualnu snagu iranske spoljne politike.

Kako je rat protiv Islamske države dobijao na snazi, Sulejmani je, kako su zabeležili iranski obaveštajci, svoju ulogu sve više poredio sa ulogom šefa turskog obaveštajnog aparata Hakana Fedana, ali nisu dali više detalja o ovom odnosu.

Godinu dana nakon napuštanja nuklearnog sporazuma u 2018, status kvo je i dalje dominirao na Bliskom istoku. Zatim je u aprilu 2019. državni sekretar Majkl Pompeo najavio uvođenje embarga na izvoz iranske nafte.

Nedugo posle toga, Iran je napustio politiku „strateškog strpljenja“ i okrenuo se otporu i uzvraćanju: prvo protiv naftnih tankera, zatim protiv američkih dronova i onda u septembru protiv saudijskih naftnih postrojenja.

Sa situacijom u Siriji rešenom u korist Irana, s jeseni prošle godine počela je odlučujuća borba za dominaciju u Iraku.

Demonstracije su se profilisale kao borba proameričkih i antiameričkih snaga, budući da su, uz saudijsku pomoć zbog napada na naftna postrojenja, počeli kao akcija protiv iranskog prisustva i Iraku i vladajuće elite u Bagdadu koja je bila lojalna Sulejmaniju, Iranu i stranim silama.

Eskalacija je dostigla klimaks koordiniranim napadom na američku ambasadu 28. decembra, što je veoma podsećalo na sličan događaj od pre 40 godina u Teheranu. Izgledi da se ponovi 444. dnevna drama sasvim su uznemirili Belu kuću.

Američki predsednik Tramp našao se u isto vreme i na unutrašnjem planu u veoma neprijatnoj situaciji.

U godini izbora, izglasan je 18. decembra impičment protiv njega u Predstavničkom domu, a tek predstoje duga saslušanja u Senatu.

Pozitivna slika i pozitivni događaji u medijima bili su veoma poželjni. Isto bi moglo da se kaže za drugu važnu ličnost na Bliskom istoku, koja je bila veoma zainteresovana za ovaj slučaj – izraelskog premijera Benjamina Netanjahua.

On se nalazi pred trećim izborima koji za njega nisu samo politička, nego i životna borba, pošto je optužen za korupciju, a istraga se i dalje vodi.

Američki predsednik Tramp je u svom tvitu napisao da smatra Iran odgovornim za događaje u decembru.

Iranski ministar Zarif je odgovorio izazivački: da SAD ne mogu ništa Iranu, a treba da vide svoju odgovornost u tome zašto ih svi mrze u regionu.

Tramp je tokom božićnih praznika ove događaje pratio iz svoje rezidencije u Mar e Lagu, dok su se partije golfa mešale s konsultacijama s najbližim saradnicima o predstojećim akcijama na Bliskom istoku.

Veruje se da je i tada odobrio napad na komandanta Kudsa, verovatno smatrajući da njegov dolazak u uzavreli Bagdad može samo da donese nove nevolje Americi u Iraku.

Tako su udružene okolnosti išle u susret sudbini iranskog generala: borba za američko prisustvo u Iranu, strah od ponovnog napada da američku ambasadu i mogućnih američkih žrtava i unutrašnjopolitičke kalkulacije najvažnijih aktera trenutne bliskoistočne scene.

Ruski mediji, (Novaja gazeta) među prvima su postavili pitanje kako je bilo uopšte mogućno da se izvede akcija protiv jednog od najvažnijih vojnih rukovodilaca iranske vojske. Oni su u tom smislu i ponudili odgovor, koji, navodno, dolazi iz neimenovanih izvora libanskog Hezbolaha.

Atentat je, navodno, bio moguć zbog delovanja špijuna unutar Iranske revolucionarne garde, odnosno Hezbolaha, budući da je Sulejmani u Bagdad doleteo iz Libana.

„Novaja gazeta“ navodi da izvori iz Hezbolaha tvrde da Iran nikada nije prekidao pregovore sa SAD o ukidanju sankcija, ali da je general Sulejmani bio „najveća prepreka“ sporazumu.

U tom smislu, uklanjanje Sulejmanija povećava šanse za „detant“ između Irana i SAD, ali ne neposredno sada.

„Pregovori su imali snažne protivnike u Iranskoj revolucionarnoj gardi. Jedan od najtvrđih bio je Kasim Sulejmani. NJegovim uklanjanjem mogućno je očekivati ne porast napetosti, nego razvoj pregovaračkog procesa. Mogućno je da će se čuti jake reči, ali njih neće slediti dela“, predvideo je sagovornik iz Hezbolaha.

Ovo je teško uzeti zdravo za gotovo, tim pre što je sam Sulejmani bio blizak sa „umerenijom strujom“ u iranskom establišmentu, a na predsedničkim izborima podržao je predsednika Parlamenta, Alija Laridžanija.

Bez obzira na osnovanost ili neosnovanost ovakvih spekulacija, ostaje pitanje: kako je doista bilo mogućno da se izvede ovakva akcija?

Republikanski senator Ron Pol otkrio je nešto više američke pozadine ove akcije. On je ocenio, možda preuranjeno, da ubistvo Sulejmanija predstavlja „kraj diplomatije sa Iranom“.

Pol je istakao da je to politika DŽona Boltona, „pristup da se uradi nešto dramatično, da se recimo likvidiraju strani lideri“.

U svojoj reakciji, Bolton je saopštio da je Sulejmanijevo ubistvo „dugo pripremano“.

Američki obaveštajci su obelodanili da već godinama znaju svaki minut svakog Sulejmanijevog dana, a da je „pet ili šest obaveštajnih agencija moglo da jave gde se trenutno nalazi“. Kao da je to bio deo njegove dnevne rutine. Sulejmani je govorio: Amerikanci mogu da me nađu svakog momenta, ali ne smeju da me napadnu“.

Drugi „insajderi“ iz Trampove administracije posvedočili su medijima da je Majkl Pompeo od leta prošle godine aktivno lobirao za ubistvo iranskog generala, a da se poslednjih 18 meseci pratio svaki korak likvidiranog generala.

Državni sekretar Majkl Pompeo u nedelju, 6. januara, gostovao je u 6 jutarnjih programa i u njima 14 puta pomenuo i kritikovao Obamu i njegovu administraciju. Pompeo je u nekoliko navrata rekao da je „ovaj rat“ počeo sklapanjem „nuklearnog sporazuma“ sa Iranom 2015. godine.

U jeku preteće i zapaljive retorike dve strane, čini se da je između sučeljenih tabora postojala i komunikacija na dubljim nivoima, tako da se možda može reći da su ovi događaji vodili „oživljavanju“, a ne „smrti diplomatije“.

Tako se već 3. januara Bliskim istokom pronela vest da je švajcarska ambasada, koja zastupa američke interese u Teheranu, prenela američko pismo u kojem je insinuirano da bi SAD podnele jednu iransku uzvratnu akciju, koja bi bila srazmerna američkoj, te da u tom slučaju, ako bi se sve na tome zaustavilo, ne bi bilo dalje eskalacije.

Švajcarska ambasada je, nakon iranskog uzvratnog udara, potvrdila da je preko nje bilo komunikacija između SAD i Irana, ali nije precizirala o čemu se radilo. Izvori iz američke administracije obelodanili su da su američka i iranska strana u jeku krize bile tri puta u komunikaciji.

Sa ovom verzijom uklapa se i izjava savetnika iranskog vrhovnog vođe Hamneija i nekadašnjeg ministra odbrane Huseina Degana, dopisniku CNN Frederiku Plajtgenu, koja je data sledećeg dana, 4. januara, a koji je potvrdio da će Iran napasti samo jedan cilj i da će to biti vojni cilj. To će učiniti iranske vojne snage, a ne milicije.

„Amerika je preduzela akciju direktno protiv nas, tako ćemo i mi da preduzmemo akciju direktno protiv Amerike“, rekao je bivši ministar odbrane.

On je rekao da Iran neće da žuri sa akcijom, da će ona biti „mudra, da će pažljivo da bude izabrana meta“, ali „istovremeno sa odlučnim efektom uzvraćanja“.

Na Trampove pretnje snažnijim akcijama, ukoliko dođe do uzvratne iranske akcije, Degan je rekao da su Amerikanci, a ne Iranci, počeli sukob, pa „Amerikanci treba da prihvate odgovarajuću reakciju za svoje akcije“.

„Jedini način na koji ovo može da se okonča, jeste da Amerikanci pretrpe udarac, jednak onom koji su zadali. Posle toga, oni ne treba da ulaze u novi krug“, rekao je Hamneijev savetnik.

Na kraju, tako je i bilo.

Trampova verzija strategije „toljage“ koju su Amerikanci primenjivali na početku 20. veka, ima i pravilo da se protivniku omogući da „sačuva obraz“.

Isto to, čini se, želela je i iranska vlada.

Pre raketiranja vojnih baza, oni su, kako je saopštile vlasti u Bagdadu, Iraku najavili svoju akciju, a koji je to, opet prosledio, američkoj i svim drugim zemljama kojih se ovo ticalo. Finska je, tako, saopštila da je znala za predstojeću akciju.

Fokus iranskog problema sada se, izvesno, prebacuje na novu osovinu konfrontacije – Evropu i NATO.

Tramp je u svom obraćanju potvrdio da će se u suočavanju sa Iranom vratiti na strategiju „maksimalnog pritiska“ koja podrazumeva i da bi Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Rusija i Kina trebalo da se povuku iz nuklearnog sporazuma sa Iranom i tako potpuno ekonomski izoluju Iran, što bi ga, kako Tramp i njegovi saradnici misle, prinudilo na brzu i konačnu političku kapitulaciju.

Iransko pitanje, biće, nesumnjivo osovina oko koje će se oblikovati dalji odnosi najvažnijih aktera svetske politike, čije su prve stranice tek zatvorene, a dalji zapleti i zaoštravanja tek se očekuju.

close
Smrt generala i novi život diplomatije 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.