Srđan Jovanović: Liberalizam i rok 1

Treba gledati napred. Pada mi na pamet ta reklama o Borislavu Pekiću koja nas je šamarala sa N1 nedeljama, konzistentno, treba gledati napred jer bismo imali oči na potiljku u suprotnom slučaju. Ima smisla, ali stvarno ne mora tri stotine puta dnevno.

***

Još uvek se sećam „moje ime je medvedić Lino“ i „da, da, da“ sa kraja prošle godine. Feminisan A i B da ne pominjem. A u Lidlu (ok, Lindi) sam bio možda tri puta, pa mi recite koliko reklame „rade“ posao. Sad kada nemaju ni PiriPiri ljuti sos, šta mi vrede.

***

Živeo sam (dakle, ne samo posetio, već sa sve boravišnim dozvolama, the whole shebang) u deset zemalja okruglo, od Švedske do Kine. Svako mesto ima sopstvene istorije (da, množina), i svako ima sopstvene zablude o sopstvenoj prošlosti. Nismo jedini koji mislimo da su Nemanjići jeli zlatnim viljuškama, gluposti kojih sam se naslušao broja nema. I, nažalost, te istorije sredina u kojima sam živeo se mahom svedu na kolekciju izmišljenih priča i zabluda, a posle nekog vremena prestaje da me tangira.

***

Jedva se sećam osnovnih škola. Bio sam u dve, jedna je „Branko Ćopić“, gde su mi stavili plavu kapicu sa petokrakom i proglasili me Titovim pionirom iako mi ništa nije bilo jasno o tome u tom mladalačkom momentu. Pitam se još uvek gde je to kapče nestalo u ropotarnici istorije. Ili u špajzu.

***

Druga je „Zmaj Jova Jovanović“, poslednja četiri razreda, ali tada više nije bilo pionira. Zato su krenuli da iskaču wannabe četnici. Ne znam šta je gore, levica ili desnica. Mrtva trka. Liberalizam, ljudi moji, liberalizam i rok.

***

Išao sam u „elitnu“ Treću beogradsku gimnaziju. Po čemu je bila „elitna“ ostaće zanavek nejasno, ali bilo koja gimnazija devedesetih… pa, mogla bi se knjiga napisati. Došao sam kao mali fan geografije, klinac koji zna svaku zemlju na svetu, svaki glavni grad, reke, planine… ako je na mapi, znao sam za to.

***

Onda sam se susreo sa „profesorkom“ geografije, ako se dobro sećam, Tatjana se zvala. Ta osoba je za četiri godine mog životarenja u gimnaziji jednom predavala, a ostalih trista puta propitivala, i ogadila mi geografiju za sve pare. I mučila nas sve odreda, ali mene je pogotovu volela da cedi. Valjda joj je draže bilo kad neko nešto ne zna.

***

Jednom me je izvela pred kartu Srbije da joj kažem koliko koji grad u Srbiji ima stanovnika – da li svaki grad i da li sve to treba da znam napamet? Ja presavijem tabak, pogledam na legendu, i krenem, grad za gradom… Subotica toliko i toliko hiljada, Šupljak toliko i toliko, Novo Selo toliko i toliko, Senta toliko i toliko hiljada… ova kaže dosta, stoj. Ja ne stajem. Rekla je „gradovi u Srbiji“, nisam ni  jedan odsto izlistao, a računam da pokazujem da umem da čitam mapu. Mislim da je morala da me odgura nazad u klupu. Inače, davala nam je jedinice kad smo išli sa časova da rušimo Miloševića.

***

Sećam se i jedne koja je predavala srpski, Nevenka se zvala. To je ono što se desi kada ljudi sa katedre Filološkog koja se bavi srpskom književnošću (a jezik, lingvistiku, stilistiku, gramatiku, pragmatiku… ignoriše): radili smo samo i jedino književnost, a elitni đaci elitne gimnazije nisu naučili da se ne kaže „evo me kući“.

***

Menjala mi je rukopis (!) na pismenim radovima, da bi onda i sama pokazivala inkonzistencije u svom rukopisu. Onda sam ja to lepo njoj ispravio. Eto, da potpomognem, dvoličnost sam oduvek prezirao.

Ona se onda ne znam ni ja kako uvredi i zatraži da mi dođe otac u školu. Eh, vala, tu sam te čekao, draga moja (ona je inače krišom upisivala ocene, protivno regulama).

***

Moj otac – bivši šef katedre za anglistiku na Niškom, doktor lingvistike svetskog glasa i staža – potom se pojavio, ispreslišao je po svim mogućim pitanjima, i gospođa Bošnjak je lepo zaćutala. Više mi nije pravila probleme. Nešto odista nije valjalo kada sam imao petice iz engleskog i ruskog, a trojku iz maternjeg jezika, ne?

***

Moj prvi iole društveno-politički angažman, kao i mnogima koji su rođeni sedamdesetih i osamdesetih su bile demonstracije. Popio sam malo suzavca jednom, ali nije bilo strašno. Lupao sam sa porodicom u šerpe u pola osam redovno. U zgradi do naše smo imali jednu baku koja je oko minut pre početka vesti kretala da lupa u neki tiganj konzistentnim, umerenim, vazda istim ritmom. Mogli smo satove po njoj da nameštamo. Pitam se šta li je sa njom bilo.

***

Studije sam krenuo pred kraj veka, na FON-u. Davali su mi sve sedmice i šestice, šta god da uradim („duradim“). Profesor psihologije organizacije me je dočekao na ispitu, ne gledajući me uzeo mi indeks, i dok sam odgovarao na ispitna pitanja, krenuo polako da upisuje sedmicu. Nit me je pogledao, nit me je saslušao.

***

Ispit iz kadrova i upravljanja sam polagao bez svedoka kod neke asistentkinje kojoj sam izlistao sve što postoji bez greške, a ona mi je dodelila indeks na kraju balade, u kojem je stajala upisana šestica. Nikad mi nije rečeno šta sam toliko loše uradio. Programiranje sam polagao na papiru, bez ikakvog kompjutera.

***

Kad mi je postalo jasno da je FON jedan apsolutni raspad od fakulteta gde se kvalitet i sposobnost ne prepoznaju ukoliko nemaš mamicu i taticu da investiraju malo više, digao sam ruke i upisao filološki kod Ljubiše Rajića na skandinavistici.

***

Prvi ispit sam isto polagao u predroku. Ovog puta bila je to desetka iz opšte lingvistike, i završio sam u junskom roku na četvrtoj godini, pre nego što sam otišao u Češku na magistarske i doktorske studije, jer ni na Filološkom nisam imao opciju da nastavim kao asistent.

***

Rajiću nisu dozvoljavali da primi nikog novog, a jedva je i sam uspeo da dođe na poziciju redovnog profesora. Svi smo plaćali ceh za to što smo bili kritični.

***

Onda je došao period u Češkoj. Odista divna zemlja, stvarno sam uživao, što na fakultetu, što u pabovima. Tu sam magistrirao i doktorirao, te predavao nekoliko godina kao asistent. U Evropi se često rade ocene predavača, i jedan od studenata mi je napisao kako je predavač „promenio način na koji vidi svet“. I dan-danas, posle više od decenije, toga se setim kada dođu teška vremena.

***

Svake godine idem u Češku sada. Mahom je to avgust; idem na Brutal Assault festival, gde se skoro celu sedmicu ređaju metal bendovi, nema pauze, nije za slabe. Snimam i novi album, treba još vokale da nasnimimo za moj Oblivion Awaits projekat. Biće sve na YouTube, gde drugde.

***

Petnaest godina već redovno balansiram relaciju Srbija – neka druga zemlja. Kada sam radio na Univerzitetu u Lundu, u Švedskoj, mogao sam za vikend da dođem kada zatreba, sto evra je koštala karta. Iz Kine je malo teže. Za vreme korone, skoro nemoguće. Ispostavlja se da sam zaglavljen u Srbiji, predajem na Nankai univerzitetu u Kini, samo putem interneta.

***

Vanrednu profesuru sam započeo pre tri godine. Nezgodno je bilo balansirati dok sam studirao na Bolonjskom univerzitetu, paralelno sa Češkom, gde sam živeo u trouglu Italija-Srbija-Češka. Srećom, tada je postojao let Bolonja-Niš. Savršeno mi je odgovaralo, sletao sam na aerodrom „Konstantin Veliki“ sa možda još troje ljudi, moja tetka, pokojna profesorka Ljiljana Sretenović, uvek me je čekala. Kada je umrla od raka, preko hiljadu ljudi je došlo na njenu sahranu. Još uvek se grizem iznutra jer nisam mogao da budem tu. Ceh svetskog putnika se plaća neprestano.

***

Svarta svanor, svarta svanor, glida som i sorgetňg, pisao je Karl Snoilski. Kako sam se kretao po (mahom) Evropi, uspeo sam i da pokupim gomilu jezika. Trenutno ne znam ni šta da stavim na CV, koji pričam koliko dobro. Posle šest godina života u Češkoj i dve u Slovačkoj, da li da stavim slovački kao jezik koji govorim? Vubec, bohužel, netušÝm.

Jerbo pričam neki „čehoslovački“ i sa pijanim Slovacima (česta pojava).

***

Radio sam i u Poljskoj, u Poljskoj akademiji nauka, pokupio i solidnu „količinu“ poljskog, naprawde podobalo mi sie polskie piwo, if something. Ne umem da filozofiram na istom koliko i recimo na švedskom ili češkom, ali još uvek ne želim da mi stoji u biografiji.

***

Lepo se tu snašla Jugoslavija, u kojoj se tako nešto klasifikuje kao „služi se poljskim“. Isto mi dođe i za nemački i ruski, ???????. O kineskom da ne pričam; učiti taj jezik je jedna mazohistička instanca. Na italijanskom mogu vrlo detaljno da vam objasnim da se parmezan ne sipa na pastu kao što se škropi svetom vodicom, već se narenda po stotinu grama; u italijanskim restoranima na stolu dobijete standard: so, biber, sirće, ulje… i parmezan. U velikim količinama.

***

Za one na sledećem nivou: pecorino. Ko zna, zna. Ko je „prešao igricu“ – casu martzu. Ako sam pio kineski baijiu sa medveđom bešikom u flaši, valjda može i crvljiv sir. ??????.

***

Upoznao sam doslovce hiljade ljudi. Što na konferencijama, što na predavanjima, što na fakultetima, što u pabovima. Radio sam ili studirao na univerzitetima u Češkoj, Slovačkoj, Turskoj, Švedskoj, Poljskoj, Austriji, Rumuniji… ne znam više ni da nabrojim. I u svakoj zemlji sam našao nekog, tu jednu osobu koja je vredna cele godine provedene u stranoj zemlji, tu osobu sa kojom se doživotno ostaje u kontaktu.

***

Najviše saosećam sa Rusima koje sam upoznao. Odista su nam slični, ti drugorusijanci, koji su od Putinove Rusije pobegli kako bi nešto pokušali da naprave od svog života. Sve priče su im iste, o apsolutnoj propasti Rusije za Putinovog vakta. Onda im sipam rakiju, možda neki craft beer i pustimo kozačke pesme. „????, ?? ????, ?? ???? ?? ?????“ mi je standard u plej-listi na YT. Pored Skßlm÷ld, Daniela Lande, i I(h)sanovog Emperora, naravno.

***

Proveo sam i tri (za sada) godine u Kini. Drugi svet, druga planeta. Ne znaju za Srbiju, znaju za Jugoslaviju. Stariji znaju i za Tita. Konverzacija je uvek ista. Oni me pitaju: „???????“, a ja odmah: „??????, ???????“.

***

Ok, izvinjavam se, evo prevoda. „Da li si Amerikanac?“, jer je valjda Amerikanac po defaultu neki stranac u Kini. Ja kažem: ne, ja sam iz Srbije. Oni: ne znam šta je to. Ja: Jugoslavija? Oni: ah, da, Tito! Druga mogućnost je da pomenem Novaka Đokovića; njegova slika je u izlogu jedne sportske radnje odmah pored solitera u kojem živim na četrdesetom spratu, odakle bi se videla Mongolija, da nije zagađenja koliko ga ima.

***

Kolega iz Britanije (u Kini) me često upozorava: „There’s a pollution storm coming.“ Prvi put za života da sam čuo termin „pollution storm“. Zato je dobro otići u Kinu posle Beograda, da se malo čovek nadiše svežega zraka. Ne šalim se, nažalost.

***

Pored toga: hrana. Pazite sad: jedna je stvar kineska hrana sa severa, druga je sa juga. Prvi me je na to upozorio Zoran Živković, bivši premijer, onaj što je vitlao sabljom. Uspešno. Bio je u pravu. Budući da smo supruga i ja u Tjencinu, odmah pored Pekinga, zapao nam je sever. Prve dve nedelje smo samo čips jeli. Moja Maja je spala na 45 kilograma.

***

Kuhinja je bila skoro nepremostiva prepreka. Sve dok nismo našli sečuanski restoran (da, jug), gde smo jeli tudouroupiar skoro svaki drugi dan. Ne znam šta rade tom krompiru da ima toliko dobar ukus. I dan-danas ovo jelo zovem magic potatoes.

***

Za vreme kovida sam u Srbiji, videćemo šta dalje. Predajem onlajn. Nije više ni Zoom, za koji pre ovoga niko čuo nije. Radim na Tencent Meeting platformi, takozvani VooV. Isti kao Zoom, samo besplatan.

***

Ovoliko vremena u Srbiji nisam proveo od davne 2006. Da nije apokalipsa, rekao bih da je invigorating osetiti jesen ili proleće u Beogradu, jer su mi ta godišnja doba uvek zatvorena: semestar kreće, tako da sam tu mahom leti i zimi.

***

Zbog virusa smo supruga i ja proveli skoro celo leto u Vršcu, tazbina moja. Svratite u Vršac, sedite na železničkoj stanici u taksi, recite samo „kod Gavre“, i taksista će vas promptno odbaciti do PLK kluba – Powerlifting klub Vršac, drži ga moj tast. Čini mi se ponekad da je moj tast veći od samog Vršca.

***

Trulež u koji je Srbija u poslednjoj deceniji odlučila da se raspada je teško razumljiv ljudima koji nisu videli šta je jedna Rusija. Doslovce u svakoj zemlji u kojoj sam živeo mi je bilo bolje. Reći da su drastične promene nužne je understatement of the decade. Nemojte onda da glasate, „svi su isti“, pa kada vam dođe račun za struju, okrivite sami sebe. Borba.

O sagovorniku

Srđan M. Jovanović je vanredni profesor na Koledžu istorije, Nankai univerzitet, Kina. Radio je na univerzitetima i istraživačkim institucijama u Švedskoj, Turskoj, Kini, Slovačkoj, Rumuniji, Poljskoj. Objavio je nekoliko knjiga, kao i veliki broj naučnih radova. Svira bas gitaru, bavi se muzikom i kompozicijom u okviru svog projekta Oblivion Awaits. Govori i služi se većim brojem stranih jezika. Smatra sebe veoma liberalnim liberalom. Sa suprugom Majom trenutno živi i radi u Beogradu.

close
Srđan Jovanović: Liberalizam i rok 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.