Šta dobijaju ratni gubitnici?

Markiz Palavičini nije bio samo posednik vlastelinstva, nego i plivački heroj. Heroji su postali (ili su se računali kao heroji) i činovnici i sluge koji su poslati na front. Deca većeg broja vlastelinskih slugu postala su ratna siročad. Administratori, vlastelinski lovci, radnici na seči trske, sad su postali ratni zarobljenici, a njihove žene i deca – rodbina ratnih zarobljenika. Društvene lestvice su se ukrštale, mešale, i više nije bilo jasno, da li je neko prevashodno kuvarica, sobarica ili je žena ratnog zarobljenika.

Reflektorska svetlost ratne retorike najčešće samo zaslepljuje, mada ponekad ume i da osvetli tamom prekrivene prostore. Među spisima jednog akta nalazi se i zapisnik rasprave sa sednice Municipalnog odbora županije Toronta, održane 13. maja 1918. godine, čiji je predmet bio „Parcelizacija zemljišta vlastelinstva Harnonkur u korist ratnih invalida, ratne siročadi, udovica palih heroja i kmetova“. Citirao bih samo jednu rečenicu sa str. 9: „Radnici, ratni invalidi naglašavali su: dok su gazde bile oslobođene vojne obaveze i kod kuće prebivale u punom komforu i zdravlju i uvećavale svoje posede, obični radnici su godinama bili u streljačkim rovovima, rizikujući, štaviše, i žrtvujući svoje zdravlje i svoje živote.“ Da su radnici mimo rata, obavljajući poslove na vlastelinstvu postali invalidi, nije verovatno da bi dospeli do ovog visokog stepena ponosite ogorčenosti – a njihove sudbine ne bi stigle u zapisnike Municipalnog odbora.

Naravno, ni rat ne može baš sve da pomeri iz sveta uvreženih (ili pretpostavljenih) istina. Pa ni iz poslovnog sveta. U tom svetu, argumenti se pomoću prikladnog oduševljenja preobraćaju u rime, a misli se uklapaju tamo gde postoji potreba za odgovarajućim brojem slogova. Tu će i ostati.

Svojevrstan primer mogao sam zapaziti nakon dva ili tri rata. I u Prvom i u Drugom svetskom ratu ratovalo se i u Ečki. U devedesetim godinama, za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, oružanih okršaja nije bilo u okolini Ečke, ali je bilo ratnih zarobljenika. Sa njima sam se i ja našao u nekakvoj vezi. Naime, krećući se među sasvim svežim, tek nastalim stvarnostima (a i lažnim stvarnostima), bio sam nekoliko meseci jugoslovenski ministar pravde u vladi Milana Panića. Imao sam lep, prostran kabinet, čak i vozača – jedino nisam imao vlast. Nije imao ni Panić.

Jedan od snova predsednika vlade se ipak ostvario. Tada sam video šta zapravo znači „American Dream“ (američki san). Panić je pobegao iz zemlje od Titove autokratske vlasti, a kad se vratio, pružila se prilika da zamene svoja mesta. Panić je nekoliko puta koristio Titov automobil. Vrlo je verovatno da je u Kaliforniji sedeo i u modernijim, komfornijim kolima, ali ovaj auto bio je Titov – a sad ga je on posedovao! A ja sam formulisao tekstove zakona koje sam i sam smatrao važnim (na primer tekst zakona o amnestiji onih koji su izbegli vojnu obavezu), samo što ti zakoni nisu imali šansu u parlamentu. U Miloševićevim rukama bili su i parlament i država. Nešto mudrosti je, doduše, zapalo i meni. Kad sam dobio nekoliko pretnji, jedan ekspert za bezbednost me je posavetovao: prilikom povratka u svoj beogradski službeni stan u večernjim satima, treba da odem liftom jedan sprat više, jer tada mogu, silazeći stepenicama, na vreme da primetim ako me neki atentator čeka pred vratima. Niko me nije čekao. Tako da sam posle nekoliko nedelja opreznosti, ponovo izlazio iz lifta na onom spratu na kojem se nalazio i stan.

A onda je iz zapadnih zemalja Paniću stigla jedna veoma jasna poruka da se pristupi realizaciji razmene zarobljenika s Hrvatskom. Tako se okolina Ečke ponovo našla u kadru – naročito Stara Ečka (danas Stajićevo), gde su se nalazili hrvatski zarobljenici. Bio je oktobar 1992. godine. Panić je odgovorio da ćemo to „naravno, učiniti“, i da će ministar pravde formulisati neophodna dokumenta. Formulisati sam još nekako i znao, ali s ratnim zarobljenicima nisam raspolagao (nije ni Panić), oni su bili u rukama Miloševićeve vlasti. Panić je bio na čelu jugoslovenske vlade.

Jugoslavija je već bila svedena na Srbiju i Crnu Goru, na čelu Srbije bio je Milošević, i njegova je bila sva vlast (pa i zarobljenici). Najpre smo pregovarali u Pešti, zatim u Ženevi. Hrvatsku je zastupao ministar inostranih poslove, Mate Granić. Međutim, osnovno pitanje (unutar Jugoslavije) nije rešeno. Pravo na vođenje međunarodnih pregovora bilo je u nadležnosti jugoslovenske (Panićeve) vlade – ali ne i sam predmet pregovora. Jedne večeri smo utroje (Panić, jedan Miloševićev general i ja) razgovarali o zarobljenicima, i general se vrlo nedvosmisleno protivio bilo kakvoj razmeni. Imao je i argumente. Prema njemu, oni Srbi koje Hrvati drže u zarobljeništvu, pravi su heroji, pošteni, pametni, valjani ljudi. S druge strane, oni Hrvati koje mi držimo u zarobljeništvu (u Srbiji – najvećim delom u Staroj Ečki/Stajićevu), nitkovi su, ubice, kriminalci.

Dakle, ako pošteno razmislimo, ne može biti reči o razmeni. Ne znam koliko sinova ove ili one nacije, u mirnodopsko vreme, iskreno veruje da smo „mi divni, veličanstveni ljudi – a da su oni onoliki nitkovi, podlaci“. Ali i među onima koji u to veruju, mnogi osećaju da nije u redu da se to baš tako i kaže. A onda, ako naiđe jedan rat, nailazi i oslobođenje. Razna ubeđenja dobivaju slobodan prostor. Prošlo je vreme stida, sad već mnoge stvari mogu da se i s ponosom kažu. (Pa i to da je moja svojta savršena, a susedova sramotna). Razmišljao sam kako naći iskorak?

Hteo sam reći, otprilike, da ipak nisu svi Srbi, svi Hrvati, svi Mađari jednaki, i da, uostalom, postoje međunarodne konvencije o razmeni zarobljenika (na primer Treći ženevski sporazum…). Ali nije bilo potrebe da započnem ovo beznadežno razglabanje, Panić me je preduhitrio. On se nije trudio da ospori matricu razmišljanja Miloševićevog generala, već ju je naprosto premestio u jednu drugu matricu – u koju sve može da stane. Kretao se među uvreženim rimama poslovnog sveta i rekao je: „Ali to je odličan biznis! Oni nam daju odlične ljude, mi njima dajemo škart!“

Panić – koji je prevashodno bio američki biznismen a ne jugoslovenski političar – još mi se obratio na engleskom: „Am I right?“ (Zar nisam u pravu?) Pokušao sam da izbegnem odgovor. Rekao sam: „It was an interesting argument.“ (Bio je to zanimljiv argument). I potom je sporazum nekako utanačen. Ne znam da li je Panićeva poslovna argumentacija ubedila generala (i Miloševića), ili je usledio nekakav snažniji pritisak međunarodnih faktora, kojem već nisam bio svedok. Nisam ja bio u glavnoj ulozi. Na kraju smo Granić i ja u Ženevi potpisali jedan sporazum koji se završava time da su neophodni dalji koraci – na visokom nivou – sa ciljem primene međunarodnog humanitarnog prava.

Tekst je napisan na engleskom – kako bi ga i drugi mogli pročitati.

Tako sam se i ja upetljao u ečanske stvari.

I sad se vraćam tome kako su se u godinama Prvog svetskog rata (i tragom tih godina) u Ečki uobličavali ratno-poslovni odnosi. Parnice vlastelinskog nastojnika Bele Molnara i vlastelinskog knjigovođe Endrea Lasla vođene su 1919. godine. Obojica su bili na frontu i posle rata podnose tužbeni zahtev da im ečansko vlastelinstvo nadoknadi za vreme rata neisplaćene zarade i druge prinadležnosti, otpremninu i novčanu protivvrednost određenih beriva u naturi (pšenice, kukuruza u zrnu, nekoliko krava, teladi). Vlastelinstvo je kao posednik zastupao markiz Palavičini.

Tada je još bilo vlastelinstava, grofova, markiza, bilo je i grofovskog i markiskog autoriteta. Posednici i činovnici ečanskog vlastelinstva ne mogu se svrstati u red onih koji su taj rat dobili, ali su još bili na svojim mestima. Još se nije pretvorilo u prošlost ono što je do tada bilo. I parnice su se odvijale po utabanim stazama. Ali se moglo osetiti da ono u čemu se sad nalazimo, nije epoha u procesu, već jedno međuvreme. I kao što je i rat, tako je i ovo međuvreme dalo nekakvu šansu da se ljudi vide ne samo na tradicionalnim društvenim lestvicama i ulogama. U decembru 1918. godine Karoljijeva vlada donosi zakon (i to „narodni zakon“) o radu i radnim sporovima.

U članu 8 ovog zakona stoji da sudovi u oblasti radnog prava postupaju s učešćem porotnika i da je u tome potrebno uspostaviti ravnotežu. Biće jedan porotnik iz redova poslodavaca, i jedan iz redova zaposlenih. Slučaj vlastelinskog nastojnika Bele Molnara odvijao se pred „velikobečkerečkim sreskim sudom kao sudom za radnopravne sporove“, a o žalbi je odlučivao „velikobečkerečki sud kao apelacioni sud za radnopravne“ sporove. Pred apelacionim sudom kao porotnik na strani poslodavca bio je dr Laslo Đerćanfi, a na strani zaposlenih Andor Faj. Između njih za stolom sedeo je jedan profesionalni sudija, dr Janoš Kiš.

Jedno drugačije (mada samo privremeno) viđenje sveta otvorilo je vrata i novim advokatskim argumentacijama. U podnesku Bele Molnara, na primer, čitam sledeće:

(…)uredba 364/1919. nije doneta zbog toga da skreše ranijim zakonima ili uredbama data skromna prava zaposlenih, već je izdavanjem ove uredbe internacija bila da prava zaposlenih naspram poslodavaca budu postavljena na najliberalnije moguće osnove.

Potom, sledeći tu „najliberalniju osnovu“, u istoj žalbi je nedvosmisleno rečeno da su i zaposleni na vlastelinstvu isti takvi ljudi kao što su i markizi. Pokušavam nekako da smestim, premećući tamo-amo, izraz „liberalni“ iz 1919. godine. Proveravam, da li može da se uklopi u pojmovni krug liberalnog/iliberalnog koji je danas u opštoj upotrebi. Podnesak Bele Molnara naznačava i nekakav konkretan sadržaj. Sadržaj naklonjen zaposlenima.

Danas u javnom govoru hvaljenje ili pogrda liberalizma uglavnom se oslanjaju na uverenja. I kako vreme promiče, i kako okršajima nema kraja, iza uverenja sve je manje sadržaja, događaja, činjenica, pomaljaju se ranije korišćena uverenja i protivuverenja. Neki filozofi, politikolozi, doduše, vide i nešto drugo, ali ta viđenja su najčešće potisnuta i van dohvata stvarnosti. Kao advokat, dobro bih razmislio da li da upotrebim reč liberalizam u parnici nekog Bele Molnara.

Vrativši se od liberalizma samom Beli Molnaru, on je i za svoju porodicu tražio određene prinadležnosti. Markiz se pak branio time da je Molnarova porodica svojevoljno napustila imanje, te zbog toga, na osnovu vladinih uredbi donetih za vreme rata, nema prava na te prinadležnosti. Bela Molnar na to odvraća da bi njegovoj porodici bilo teško da ostane sama na salašu, on to i objašnjava, i ovde se pojavljuje sveža, na jednakosti utemeljena retorika:

(…) samo bih ukratko ukazao na to da moja porodica nije mogla ostati vani na salašu, kao što ni porodica tužene strane (markiza) ne bi u sličnim okolnostima tamo ostala, a ja imam pravo da isto tako volim svoju porodicu, i da brinem za njihovo zdravlje, kao što bi to tuženi učinio u sličnim okolnostima odlazeći u rat.

U markizovim protivargumentima nema traga o nastojanju da se protivnička strana privede redu (na šta je još nekoliko godina ranije baron Štralendorf smatrao da ima puno pravo, kad se kuvar Klement ponašao kao da su oni i baron jednaki). Markiz je ostao na tumačenju pravila.

Kao nusproizvod ratne patetike, javila se šansa da dostojanstvo ljudi iz nižih društvenih klasa postane deo retorike. Neke šanse prežive rat. Kad se jedan rat završi, a naročito ako (i uprkos svih plivačkih podviga), taj rat bude izgubljen, u ljudima počinje da preovladava svest da u društvima sledi nešto drugo.

Mnogo toga postaje moguće. I ovo, i ono, i socijaldemokratija, a i opasnije varijante. Urušava se red i poredak, više nema prepreka pred novim, ili do sada prigušivanim pogledima i argumentima (eventualno i istinama) – s druge strane još nema novog reda unutar kojeg bi neki novi sled misli dobio jasan položaj i rang. Sad se već slobodno može reći, ako se markizova porodica ne oseća dobro sama na salašu, onda se to odnosi i na porodicu vlastelinskog činovnika Bele Molnara. Od porodice Bele Molnara se ne može očekivati da ostane na salašu, ako bi salaš u istim okolnostima makrizova porodica napustila. (Dakle, moguće je braniti stanovište da je porodica Molnar bila prinuđena da ode). Iz presude vidim da je ovaj argument stekao pravo da se nadmeće s drugim argumentima, ali nije bio dobitnik.

Porodica Bele Molnara dobila je od države ratnu pomoć, ali je ostalo otvoreno pitanje da li mu je i vlastelinstvo bilo dužno. Jedno od ključnih pitanja u ovoj parnici bilo je sledeće: da li se Bela Molnar nakon povratka sa fronta, u roku od četiri nedelje javio vlastelinstvu radi preuzimanja dužnosti? Čini se da nije.

Molnar se pravdao time da je upravnik vlastelinskih dobara Lovizer ranije rđavo postupao sa njim, i dok je bio na bojištu, pozvao ga je da odnese nameštaj sa salaša, „a šta bi to moglo da bude nego konačno otpuštanje činovnika s gazdinstva, da ne kažem njegovo izbacivanje“. Dodaje da se nije javio, jer „tuženi ga ionako ne bi primio nazad na posao“. Sud, pak, nije na to tako gledao. Prema drugostepenoj presudi: „… pošto se tužilac nije u propisanom roku od četiri nedelje javio na dužnost, i pošto je na taj način zamrznuti ugovor propustom tužioca konačno prestao da važi, tužiocu otpremnina ne pripada.“

Endre Laslo je imao više sreće – premda ni njegov slučaj nije bio jednostavan. Prema jednoj uredbi, svi učesnici u ratu koji su 25. jula 1914. bili u radnom odnosu, a za vreme rata u vojnoj službi, moraju biti primljeni u rad. U ovom slučaju desilo se da je markiz Palavičini preuzeo (od grofa Harnonkura) upravljanje vlastelinstvom 1. jula 1913. godine, i počeo je odmah s promenama (kako će se to kasnije reći, kadrovskim promenama). Endre Laslo se našao među onima koje je markiz odmah otpustio. Dakle – prema tumačenju tuženog – nije spadao među one koji su 25. jula 1914. bili u službi i koje je morao da primi ponovo u službu nakon što su se vratili s bojišta. Taj argument izgleda uverljiv, ali čitavu stvar komplikuje činjenica da je Endre Laslo ostao na poslu i posle otkaza. To niko nije osporio, samo su stvar objašnjavali na različite načine. Prema Endreu Laslu otkaz je bio povučen. Prema markizu Palavičiniju, radilo se samo o „privremenoj trpeljivosti“.

A postavilo se i u ovom slučaju pitanje, da li se blagovremeno i na odgovarajući način javio ponovo na dužnost. Preporučeno pismo s datumom od 3. februara 1919. godine, nalazi se među spisima, kao dokaz da se prijavio. U tom pismu Endre Laslo piše da se na osnovu vladine uredbe od 13. januara 1919. godine „s poštovanjem i sa zadovoljstvom“ javlja na posao. Svoje „poštovanje“ iskazuje i naslovom pisma: „Milostivom Gospodinu markizu Arturu Palavičiniju, zemljoposedniku, Vitezu gvozdene krune III reda itdd.“ Ne znam na kakve još titule ukazuje ono „itdd. – u originalu „stbb“ – a ne znam ni to, da li je ono drugo „b“ odnosno „d“ samo greška u pisanju, ili je Endre Laslo na ovaj način hteo naznačiti da markiz ima još titula i tako dalje i još dalje.

I u Laslovoj (i u Molnarevoj) parnici, bilo je još činjeničnih pitanja i pravnih rasprava. Osetna je još bila blizina rata, bili su uočljivi i signali emitovani iz budućnosti, ali se osećalo i to da sudovi još pokušavaju da posledice rata uklope u nekakav raniji red. Markiz Palavičini (i moj Deda) dobili su parnicu protiv Bele Molnara, ali su izgubili spor sa Endreom Laslom.