Trideset godina od njegove smrti, njegovo delo i njegovo ime i dalje žive punim životom. Rečju, bio je čovek iz jednog komada, čovek gromada, čovek za gornji kraj svake važne novinarske sofre, čovek sa ogromnom energijom i velikim novinarskim talentom.

Novinarski talenat do punog izražaja je došao njegovim dolaskom na mesto glavnog i odgovornog urednika lista Borba. Bile su to godine s kraja osamdesetih, kada novinarske hrabrosti u ovoj zemlji nije bilo dovoljno. Ne zato što novinari nisu bili hrabri već što su moćnici bili jaki.

Na sva važna mesta u javnom životu pa i na rukovodećim mestima u novinama dolazili su uglavnom ljudi zakleti na vernost svojoj partiji i njenim moćnicima, zakleti da će čuvati njihovu ideologiju i njihovu „istinu“ koja se često razlikovala od prave istine. I svako ko nije bio za aktualnu vlast bio je protiv naroda, partije i države jer svaki vlastodržac je mislio da je veći od oboje. (Slušaj gazdu pa će biti dobro i tebi i gazdi – bilo je pravilo). Tako je tada bilo, a nekoliko i decenija kasnije. Ne znam kako je danas.

Posle mnogo decenija Staša je bio prvi glavni i odgovorni urednik koji je na to mesto došao na demokratski način. Zapravo, od više kandidata, redakcija se opredelila za Stašu, a tadašnji Socijalistički savez kao osnivač imao je dovoljno demokratskog kapaciteta, ili previše nesmotrenosti, da uvaži stav redakcije.

Svoj uređivački talenat pre Borbe Staša je razvijao u omladinskoj i studentskoj štampi, u Večernjim novostima i listu Rad. Više je voleo da uređuje nego da piše tako da mi se ponekad činilo da je prvo postao urednik pa tek posle novinar, što do tada nije bila praksa novinarstvu.

Dakle, došao je bez zakletve partiji. Zakletvu je položio pred nama, novinarima, sa jednom jedinom rečenicom, to jest, da će naše pravo da pišemo istinu braniti na svakom mestu i po svaku cenu.

U našoj tadašnjoj zemlji, u Jugoslaviji, sve je počelo tih godina da se deli i da se sukobljava. Niko ni sa kim nije mogao a mnogi ni sa samim sobom. U novinarstvu, kao i u drugim oblastima javnog delovanja, delilo se na one koji vide i koji ne vide, na one koji su spremni da plate cenu za svoja uverenja i one koji su bili spremni da naplate svoja uverenja. Ovih drugih je, nažalost, bilo više.

Redakcija Borbe sa Stašom na čelu bila je usamljena na tadašnjem informativnom prostoru. Na Borbinom pragu svačija moć je prestajala; i moćnika iz Srbije i moćnika iz drugih republika i pokrajina. I kao takva, Borba postaje predmet organizovanih napada velikih gazda i njihovih podanika.

Kao jedina oaza slobodnog mišljenja i pisanja, ovaj list postaje primamljiv za sve hrabre novinare i one kojima je stalo do istinitog pisanja o tadašnjoj stvarnosti. Vrata redakcije lista Borbe, Stašinom zaslugom, uprkos velikim protivljenjima i rukovodstva tadašnje velike kuće NIGRO Borba, širom se otvaraju za sve takve novinare, tako da ove novine postaju kadrovski najjača redakcija u celoj Jugoslaviji.

Oko pedeset vrsnih novinara iz svih redakcija nalazi svoje mesto ili bolje reći sigurnu kuću u Borbi. To su bili slobodoumni i obrazovani novinari koji se nisu dali upregnuti ni u čija politička kola i koji su bilo spremni da se radije nađu na ulici nego da se ogreše o novinarsku etiku. Staša je znao mogućnosti svakog novinara i svakom je dao ono mesto na kome je najviše mogao da pruži. Često je to bolje znao i od mnogih od nas.

Tokom poslednje decenije dvadesetog veka nezavisno novinarstvo, začeto u Borbi, skoro potpuno preuzima informativni prostor i stvara uslove da i na političku scenu dođe jedna nova pamet sa modernim shvatanjima. I dugo, na novinarskoj, političkoj i uopšte na javnoj sceni, skoro da nije bilo značajnijih novinara, političara ili javne ličnosti koji u tim tmurnim političkim vremenima nisu radili, ili objavljivali tekstove u našem listu.

Nakon nekoliko godina osioni moćnici uspeli su silom da otmu Borbu od novinara i da je unište kao što su uništili sve drugo za šta god su se uhvatili. Seme je ostalo i iz tog semena je nikao list Danas, koji je nastavio uređivačku politiku koju je osmislio Stanislav Marinković i koji je okupljao i okuplja sve ono što voli istinu i koji su i danas, kao i nekad, spremni da plate svaku cenu. Kao nekada što je bila Borba sada je taj isti duh Danasa onaj vetar koji ne da paucima da premreže nebo.

Suština uređivačke politike Stanislava Marinkovića zapravo je bila da ne dozvoli da u novinama pišu ljudi koji mrze druge ljude, već ljudi koji drže do svog moralnog integriteta i koji su tolerantni prema drugim mišljenjima, a svaki tekst kao i svaka kritika moraju biti potkovani činjenicama.

Prema svojim neistomišljenicima, onim u našoj redakciji, kao i onima u drugim novinama, pa i na političkoj sceni, Staša se ponašao neobično i korektno. Potpuno ih je uvažavao, smatrajući da oni imaju pravo da drugačije misle i da se bore za svoje mišljenje, a nemaju pravo da pišu neistine, odnosno da izvrću činjenice radi svog, ili, najčešće tuđeg, političkog interesa, odnosno čuvanja vlasti po svaku cenu. I niko ni na kakav način nije bio oštećen ili povređen zbog neslaganja sa uređivačkom politikom tadašnje Borbe.

Veliki Stašin novinarski podvig odmah po preuzimanju redakcije je obelodanjivanje afere Agrokomerc, do tada prestižne firme iz Velike Kladuše i do tada uglednog direktora Fikreta Abdića. To je bila finansijska afera vredna oko dve milijarde dolara, izvedena uz pomoć lažnih menica.

Kad je obelodanjen finansijski skandal, bio je to šok od koga se Jugoslavija, u tadašnjim granicama, nije mogla lako oporaviti. Staša je tada rekao da u ovoj zemlji ništa više neće biti kako je bilo, ni u političkom, ni u privrednom životu, ni u novinarstvu. Sve novine u celoj tadašnjoj Jugoslaviji pravile su ogromne tiraže na toj temi.

Staša se, sećam se, odupreo velikim pritiscima da se afera relativizira do te mere da nikom ne ugrozi poziciju, odnosno političku funkciju. Staša je odoleo svim pritiscima. U Staši smo tada videli pravog moćnika, zapravo videli smo da nisu moćni oni kojima funkcije obezbeđuju moć, već da pravu moć imaju oni koji se umesto na zvanje oslanjaju na znanje, istinu i moral. A takvi uvek pobede, ali za tu pobedu najčešće plate visoku cenu.

Stanislav Marinković u svojoj karijeri nije bio samo novinar, urednik, glavni urednik… On je uvek bio kreator, inspirator i vođa. On nije čitao tekstove pre objavljivanja, ali ih je zato pažljivo čitao objavljene. I to je sve nas, tadašnje njegove saradnike, obavezivalo na maksimalnu odgovornost za pisanu reč.

Navešću svoj primer o saradnji sa Stašom. Mislim da je primer dobar na neki način da govori o Staši..

Bila je sreda, sreo sam se sa Stašom na hodniku i u prolazu onako trčeći, kao i uvek, (on nije znao da hoda, on je trčao), rekao je da od petka počnem da objavljujem stalnu kolumnu na drugoj strani novina. Iznenađen, pokušao sam da pitam kako je zamislio, kojom problematikom da se bavim, ali Staša je već stigao do kraja dugačkog hodnika i uveliko razgovara o nečem drugom sa mojim kolegama. Sutradan, kad sam ga potražio kako bismo se preciznije dogovorili, on je već bio u Skoplju. Odande je teleksom obavestio urednika da moja kolumna kreće sutra. Imao sam samo dva sata vremena da osmislim i napišem prvi tekst. Po objavljivanju Staša mi je rekao da je on čovek koji ne uči druge kako treba da pišu i šta treba da pišu, i ako ne mogu za dva sata da napišem dobar tekst, treba da potražim neku drugu redakciju, ili drugi posao. Rekao je još i to da on dobro zna ko šta i koliko može, bolje i od nas samih.

Uveliko načet bolešću, ponašao se kao da mu se ništa ne dešava. Prilikom poslednje posete u bolnici niko od nas koji smo došli nije uspeo ništa da kaže, niti da priča o njegovoj bolesti. Staša je pričao samo o novinama, plašeći se više da se novinama u tom turbulentnom vremenu nešto loše ne desi nego njemu samom. Sutradan je objavljena vest o njegovoj smrti. Ta vest je, i sa današnjeg gledišta, samo delimično tačna.

Za ovo godina mnogi su nestali sa političke i novinarske scene ne ostavljajući iza sebe nikakav trag. Staša sa te scene nije ni silazio, NJegova uloga je trajna.

Povezani tekstovi