Stara dobra vremena 1

Generacije koje su živele 1960-ih i 1970-ih godina imaju dobre razloge da to doba pamte kao zlatno: bili su puni snage i elana, dobro se živelo a mnogo toga se nije znalo.

Još nešto doprinosi romantizaciji tog vremena: od kraja 1980-ih, a naročito 1990-ih nastupio je retrogradni proces praćen građanskim ratovima, sveopštim siromašenjem i besmislom čemu se ne nazire kraj.

Iz takve vizure posmatrano vreme druga Tita i naš samoupravni model zaista dobijaju sjajnu patinu.

Međutim, sve to objektivnom posmatraču više otkriva kako ovo sada nije dobro, da su izneverene nade u demokratiju i kapitalizam, a ne da je ono tada bilo sjajno.

Jednostavno, ondašnje crnilo ispada da nije tako crno kao današnje.

Kako se sudovalo u socijalističkoj, drugoj Jugoslaviji?

U prvih desetak godina po uzimanju vlasti jugoslovenski komunisti radili su šta su hteli i vršili sudske i vansudske zločine kako su hteli.

Menjali su se neprijatelji.

Prvo desni buržoaski elementi, saradnici okupatora, potom levica unutar KPJ oličena u komunistima odanim internacionalizmu i drugu Staljinu.

U prvim godinama posle rata, a naročito 1948-1955, počinjena je masa sudskih zločina i donete su brojne nezakonite kazne na političkoj osnovi.

Kasnije je sistem evoluirao i ublažio sa da bi 1970-ih postao uslovno rečeno liberalan.

Sudovi u ono vreme bili su porotni tako da je samo predsedavajući sudskim većem bio pravnik koji je vodio postupak i pisao presude. Ostali članovi sudskog veća bili su sudije-porotnici bez ikakvog pravnog znanja.

Od kvalifikacija za sudiju-porotnika trebalo je samo da je pismen (u praksi da zna da se potpiše) i da nije izgubio građanska prava.

Ovakve sudije koje su birali opštinski i sreski organi (narodni odbori) bili su odreda provereni i odani ljudi režima i donosili su odluke u skladu sa željama i direktnim naređenjima iz partijskih komiteta.

Bilo je to izopačenje anglosaksonskog porotnog suda jer je tamo porota posebno telo koje zaseda i odlučuje samo o krivici ili nevinosti, dok profesionalni sudija razrezuje kaznu prema paragrafu.

Još nešto, u anglosaksonskom sistemu da bi se nekoga oglasilo krivim treba da za krivicu glasa većina porotinika ali bez i jednog glasa protiv.

Kod nas su porotnici, u skladu sa populističkom dogmom glas naroda, uvek mogli da preglasaju sudiju-pravnika, a često nisu ni morali jer su i oni često bili pod hipotekom da su sudili pre rata u nenarodnom režimu i pod okupacijom.

U međuvremenu su pristigle nove generacije sudija iškolovanih posle 1945, kod kojih je bila usađena poslušnost partiji i državi.

Slučaj Andrije Hebranga, ministra industrije u vladi FNRJ koji je uhapšen odlukom Tita i Politbiroa CK KPJ maja 1948. prilično je rečit.

Uhapšen je jer se solidarisao sa kritikama Staljina i Molotova koje su prethodile Rezoluciji IB.

U istražnom zatvoru proveo je deset meseci iako je i po ondašnjem Zakonu o krivičnom postiupku najduže zadržavanje u istrazi moglo trajati šest meseci.

O istrazi do danas znamo samo iz romansiranog prikaza koji je napisao Hebrangov islednik general Udbe Mile Milatović (Slučaj Andrije Hebranga, 1952) Knjiga je puna nelogičnosti i ostavlja veliku sumnju.

U svakom slučaju isleđivani nije priznao ništa od inkriminacija i odrekao je autentičnost potpisa na tobožnjim zapisnicima o saslušanju koje je Ustaška nadzorna služba nad njim vršila dok je bio u zatvoru 1942.

Na suočenju sa nekim licima, koja su odreda bili kompromitovani kao policajci i saradnici ustaškog režima, Hebrang je odbacio sve njihove optužbe i negirao je da ih uopšte poznaje.

Ipak ono što najviše pobuđuje sumnju to je Hebrangov kraj. Navodno, on se neoznačenog dana u martu 1949. ubio u ćeliji.

„Hebrang ležaše na podu. Jedan kraj omče visaše na radijatoru, a drugi o vratu…“

Nekoliko časova pre toga on je slomljen dokazima ipak potpisao svoje priznanje saradnje sa ustaškom policijom a posle rata sa NKVD.

„Bez ijedne reči priđe stolu i poče potpisivati. Na sve je drugo to više ličilo nego na njegov potpis…“ (Milatović) To znači da su falsifikovali njegov potpis na priznanju! Ipak, niko do danas nije video istražni dosije Hebranga koji je iznosio više stotina stranica!

Kako je moguće obesiti se o radijator?

Odakle konopac?

Obično, kad se prikazuje da se neki zatvorenik ubio to je vešanjem o čaršave. Kad je islednik ranije obilazio bolesnog Hebranga u ćeliji, primetio je: „On ležaše na krevetu, s glavom prislonjenom na radijator“. (Milatović) Dakle, otpada da je to bio neki futuristički radijator okačen na plafonu.

Trideset godina kasnije publicista Dragan Kljakić, na osnovu Milatovićeve knjige i razgovora sa njim i u međuvremenu prikupljenih podataka, napisao je knjigu o ovom slučaju gde je u potpunosti ostao na strani zvanične verzije: Hebrang je u ustaškom zatvoru zavrbovan i razmenjen da bi odigrao ulogu trojanskog konja a posle rata ga je preuzela NKVD te se time objašnjava njegovo antipartijsko delovanje 1948.

Međutim, Kljakić na osnovu razgovora sa zatvorskim stražarima koji su kritične noći dežurali iznosi potpuno drugačiju sliku uslova pod kojima je Hebrang bio zatočen kao i njegovog kraja, o čemu Milatović nije pisao: „24 sata je uz Hebranga na smenu dežurao stražar“.

Te noći, navodno zbog fizioloških potreba, stražar je ustao i izašao u hodnik i dok se tamo obraćao kolegi da ga zameni najčuvaniji politički zatvorenik se ubio: „Jurnuo je prema radijatoru i svom snagom, temenom glave udario u rebrasti metal. Trag krvi do polovine sobe navodio je na zaključak da se samoubica, verovatno, ponovo vratio i zaletom udario glavom u radijator. Drugi udar je bio smrtonosan. Sve se to odigralo u desetak sekundi. Ljekar, koji je uskoro pristigao, mogao je samo da konstatuje smrt“ (D. Kljakić, Dosije Hebrang, 1983).

Jasno je da su Hebranga, usled procene da ga ne vredi izvoditi pred sud jer bi se obelodanila montaža, ubili tako što su ga ili lupali glavom o radijator ili tupim predmetima po glavi. Bilo je to samo jedno u nizu takvih ubistava.

General-major Mirko Krdžić nalazio se na dužnosti predsednika Vrhovnog suda Jugoslovenske armije do kraja marta 1949, kad je razrešen dužnosti.

Istovremeno su razrešeni dužnosti i Krdžićev zamenik, pukovnik Milija Laković, potom general-major Veljko Žižić – vrhovni vojni tužilac JA i njegov zamenik pukovnik Vlado Lakić.

Zašto?

Desetak odluka Vrhovnog vojnog suda donetih u drugoj polovini 1948, kojima su poništene osuđujuće odluke prvostepenih vojnih sudova, a optuženi oslobođeni krivice protiv naroda i države, odnosno u vezi sa Rezolucijom IB, dovele su do toga da je grupa sudija i tužilaca prvostepenih vojnih sudova kao i političkih komesara armija u kojima su osuđeni bili na službi odlučila da preduzme korake.

Oni su obavestili Tita o nezakonitostima Vrhovnog vojnog suda pa je maršal naredio formiranje komisije koju je obrazovalo Opunomoćstvo CK KPJ za JA.

Ona je nakon ispitivanja slučaja dostavilo Titu i CK izveštaj.

Prema tom izveštaju lica koja je Vrhovni vojni sud oslobodio počinila su dela za koja su od prvostepenih sudova bila osuđena.

Odnosno, ona su neopravdano oslobođena krivice.

A tužioci su krivi jer nisu podigli zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažnih presuda Vrhovnog vojnog suda.

Tito je doneo odluku da rasporedi smenjene sudije i tužioce na druge dužnosti izvan pravosuđa.

Navodno, oni su nastavili neprijateljsku delatnost po liniji IB pa je protiv njih pokrenut krivični postupak.

Krdžić je umro u istražnom zatvoru 1950, poput Hebranga držan je protivzakonito u pritvoru duže od šest meseci.

Žižić je osuđen na 14 godina zatvora sa prinudnim radom uz gubitak građanskih i političkih prava u trajanju od tri godine kao i gubitak čina, Lakić je osuđen na istu kaznu i gubitak građanskih i političkih prava od dve godine, Laković na 10 godina zatvora, gubitak prava i gubitak čina.

Vrhovni vojni sud potvrdio je prvostepene presude.

Krivica pomenute grupe bila je to što su smatrali da „nema krivičnog dela samo u izjašnjavanju za Rezoluciju IB“ i poništavali su prvostepene presude koje su bile izrečene za „delikt mišljenja i verbalni delikt“.

Da ovaj slučaj nije prošao bez karijerističkih pobuda pokazuju podaci da su članovi komisije za ispitivanje nezakonitosti u radu vojnog pravosuđa avanzovali u činovima i službi.

Konačno, nakon toliko godina a pod naivnim izgovorima ne dozvoljava se istraživačima uvid u pomenuta (a i mnoga druga) dokumenta.

Autor je književnik i publicista

close
Stara dobra vremena 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.