Baviti se fotografijom između ostalog znači i baviti se prošlošću.
Fotografija nas na njen osoben način odvaja od stvarnosti, daje nam prostor i distancu sa koje imamo mogućnost da je posmatramo, da je čitamo iznova i iznova.
***
Ako pogledamo privatne arhive, videćemo da se sva lepota i sva golgota jednog vremena u njima prelamaju. Privatna fotografija nam može mnogo više reći o istoriji jednog društva od onog što danas zovemo društveno angažovane fotografije.
***
Porodični albumi i porodične arhive imaju važnu ulogu u kreiranju našeg sopstvenog identiteta. Način na koji se sećamo zapravo je neka vrsta okvira ili neka vrsta koordinatnog sistema u stvaranju našeg ličnog, socijalnog ili kulturnog identiteta. Fotografija ima ključnu ulogu u tom procesu – uči nas kako da pamtimo.
***
Ako gledamo u prošlost samo da bismo lamentirali nad njom, onda smo sebi uskratili mogućnost napretka kako ličnog tako i kolektivnog. Tada prošlost postaje teška, turobna, vuče nas unazad, postaje krivac za naše neuspehe.
***
Priznanje, gledanje u ono što je isključeno, odbačeno, ono što je bilo teško, ono što nas je bolelo i kao pojedinca i kao društvo, jedino može da umiri duhove prošlosti. Samo tako možemo da se oslobodimo prtljaga koji smo nasledili. Samo tako možemo da umanjimo prtljag onima koji posle nas dolaze.
***
Postoje naučni dokazi da je većina naših prvih sećanja zapravo fikcija, da su ona prisvojena ili konstruisana upravo na osnovu priča i fotografija. I da često ne možemo da utvrdimo tačnost tih podataka. Moje prvo sećanje vezano je za smrt Josipa Broza Tita. Imala sam manje od godinu dana. Kao da i danas jasno vidim scenu u kojoj moja sestra stoji ispred velikog televizora u dnevnoj sobi bakine i dekine kuće. Vest o Titovoj smrti dočekuje u suzama. Uplakana ponavlja umro je Tito! Počinje rat. U mojoj konstruisanoj memoriji ne samo da sam jasno videla prostor, predmete, čula glasove već je i moja sestra zabeležena kao vizionarka.
***
– Živeli smo u Ulici cara Lazara, nedaleko od škole s jedne i glavnog trga, s druge strane. Taj deo grada sam doživljavala kao svoje parče zemlje. Nije bilo prodavnica, igraonica, tržnih centara, kafića. Nije bilo ni gužvi, parking službi, trubenja automobila, nervoze. Igrali bismo se na asfaltu i oko zgrada, bez ograničenja. Osvajali bismo skrivene prolaze, zavučena mesta između garaža. Peli bismo se na okolno drveće, pravili bunkere.
Naša ulica je bila naš privatni i javni prostor. Ne samo da je delovao beskrajno veliki već smo svi imali podjednako pravo na njega, i svi smo se prema njemu odnosili bolje nego sada.
***
Nije bilo pazi se, ne razgovaraj sa strancima, ovaj čika je opasan, naš javni prostor je bio potpuno bezbedan. Znalo se ko gde stanuje, svaki stan. Uveče bismo zatvarali ulicu i pretvarali je u igralište. Jednog leta, kada su moji otputovali, sestra i ja smo spavale na terasi. Samo zvezdano nebo iznad nas. Nezaboravan osećaj slobode i sigurnosti.
***
Ovog leta ne putujemo za Dubrovnik, nije bezbedno. Uprkos riziku, otputovali smo sa registarskim tablicama DU tatinog službenog auta. Zbog njegovog posla u dubrovačkoj firmi leta smo provodili tamo. Moji su govorili da ćemo se uskoro preseliti. Bila sam zaljubljena u Dubrovnik.
***
Ako ti neko priđe, nemoj da kažeš odakle si. Bilo je to leto 1990. Osećala se napetost u gradu, na plaži, svuda. Bilo nas je malo. Tek nekolicina turista, a još manje nas odavde. Mama je bila zabrinuta za našu bezbednost. U prodavnici traži kruh, nemoj hleb. Odjednom smo postali mi i oni, gledali smo se preko nišana. Kratko smo ostali, mnogo kraće nego bilo koji put do tada.
***
Shvatila sam da se nešto veliko i ozbiljno dešava jedne večeri na šetalištu. Grupica mladih pevušila je ono čuveno Hajde da ludujemo… Srbija propada.
Nisam ni u snu mogla da zamislim da ću Dubrovnik posetiti tek dvadeset dve godine kasnije.
***
Detinjstvo se završilo sa tatu su pozvali u rat. Iako tata nikada nije otišao u rat, ta mogućnost da ce tata otići, da će neko po njega doći, da se neće vratiti – ućutkala je ono bezbrižno dete u meni. Veselost je zamrla. U školi su krenula domunđavanja, sve se nekako krišom govorilo ko ide u rat, a ko je otišao, kakva je sudbina koga zatekla. Ipak rat se odvijao negde daleko, nismo imali dodira sa njim. Sve dok nisu ljudi prestali iz njega da se vraćaju a neki drugi da dolaze.
***
Upoznajte naše dve nove učenice. One su iz Sarajeva. Rat nam je bio sve bliže i bliže.
Kada su u avgustu ’95. kolone izbeglica krenule da pristižu u naš grad, svi smo već porasli, sazreli. Bukvalno preko noći.
***
Restrikcije, skraćeni časovi, represija vlasti i sveopšti bunt naroda umnogome su probudili bunt u meni. Bunila sam se protiv škole, protiv sistema, protiv svega. Jednom sam čak ozbiljno razmišljala o tome da napustim školu. Srećom, to se nije desilo – ali sam nekoliko nedelja odbijala da je posećujem. To vreme sam provodila u čitaonici gradske biblioteke i vraćala se kući tačno na vreme kada bi se završavali časovi.
***
Obrazovni sistem nije tolerisao nas koji smo bili drugačiji, tražili više prostora, razumevanja, više podrške. Ako dobiješ trojku u prvoj godini, do četvrte možeš da je popraviš samo za ocenu više – pretila nam je profesorka engleskog. Trenirali su strogoću, pokušavali su da nas izjednače, da nam kažu sedi tu i ćuti, slušaj šta ti govorim, ništa ti ne znaš.
***
Tih godina osećala sam se jako usamljeno. Sa malo ljudi iz svoje generacije sam uspevala da pronađem zajednički jezik. Družila sam se sa starijom ekipom iz grada. Tako sam školski raspust ’97. provela na studentskim protestima u Beogradu.
***
Obaveznu školsku literaturu sam uveliko bojkotovala, ali sam zato čitala sve drugo što bi mi došlo pod ruku. I gledala sam filmove sa video-kaseta. Fasbinderov Brak Marije Braun pogledala sam mnogo puta. Zbog jedne scene iz tog filma krenula sam da razmišljam o odnosu slike i stvarnosti, realnosti i fikcije, ono što ću kasnije preispitivati kroz sopstveni rad.
***
Knjiga Eseji o fotografiji Suzan Sontag umnogome je odredila moj dalji put. Umesto na studije psihologije, otišla sam na akademiju. Za prijemni ispit uradila sam seriju fotografija referišući na jedan filozofski tekst. O fotografiji nikada nisam razmišljala kao o lepoj, dekorativnoj slici. I tada sam shvatala, možda više intuitivno, da se radi o jednom vrlo slojevitom mediju.
***
Akademiju sam upisala ’98, odselila se od mojih i sa puno entuzijazma krenula da odrastam, da spoznajem sebe i svet ubrzano. Radovala sam se novoj sredini, novim poznanstvima, promeni, napretku, sazrevanju.
***
Nisam završila ni prvu godinu studija kada je počelo bombardovanje. Zatvoren je fakultet, prekinuta su predavanja, naša prva grupna izložba je skinuta zbog slomljenih stakala na Muzeju savremene umetnosti, ali ja sam i dalje bila u Beogradu.
***
Umesto u Industriju, gde smo ranije izlazili, večeri bismo provodili na Kalemegdanu gledajući protivvazdušnu odbranu. Sedeli bismo na jednom brdu sa kojeg je moglo da se vidi Pančevo, i sve dalje tamo iza. Na nebu je sevao vatromet od gađanja.
***
Vrlo brzo od entuzijazma, studija, novih početaka nije bilo više ničega. Dogodio se jedan veliki prekid. Nekima je taj prekid bio izgovor da nikada ne odrastu, da ne završe fakultet, da se vrate kod roditelja. Bes ume da nas sputa ali može i da nas pokrene. Ja sam se tih dana suočavala sa snažnim osećajem besmisla.
***
U novembru ’99. sam napustila zemlju. Spakovala sam se u jedan mali kombi koji je kretao sa parkinga hotela Palas u Beogradu. Ponela sam jedan kofer i nešto hrane. Išla sam u nepoznato ali odlučna da nešto promenim. Imala sam dvadeset godina. Činilo mi se da će Prag biti moj grad, mesto u kojem ću započeti novi život, upisati studije, ostati neko vreme, barem nekoliko godina. Danas mi se čini da je Prag bio moja inicijacija u zrelost.
***
Jednom kada se otrgnemo od svoje sredine, od svog plemena, svaki pokušaj da mu se vratimo osuđen je na propast. Ne samo zato što nismo prihvaćeni natrag, već zato što smo se i sami promenili. Posle godinu dana kratkih studija na FAMU, moje vreme je isteklo kao i moja viza. Ali za mnoge ja sam zauvek ostala tamo. Kada se sretnemo, bilo bi hej, kada si stigla, koliko ostaješ, a ja sam već godinama bila tu. Istina, nikada do kraja prisutna, nikad u potpunosti vraćena.
***
Moj angažman u Danasu bio je moj istinski povratak u stvarnost. Do tada sam se uvek provlačila, sklanjala negde u stranu na sigurno, u neka sopstvena skloništa, gajeći iluzije o tome da su se stvari promenile i da je sve krenulo nabolje.
***
Pozornica likova srpke političke scene najednom se pojavila iza zavesa, ali su i mediji i njihov mehanizam takođe vaskrsli pred mojim očima. Preko dana bismo pratili događaje, a sutradan bih čitala o njima. Bilo je zanimljivo živeti u dve paralelne realnosti. Jedna je bila fizička stvarnost, a druga stvarnost medija. Umetnost je i više nego subjektivna. Novinarstvo je i više nego objektivno, ili se trudi da bude.
***
Novinska fotografija u težnji da informiše zauvek ostaje vezana za mesto i vreme događaja. Ona nije samo pogled fotografa, ona je skup pogleda i mišljenja, oivičena tekstom.
Istrgnuta iz konteksta nema značenje. Novinske fotografije koje sam napravila su zauvek ostale tamo gde i pripadaju, u arhivi mojih omiljenih dnevnih novina.
***
„U maju 2010. godine sa kolegom Dragoljubom Petrovićem posetila sam prvi put Padinjak, kako se popularno zove bolnica za psihijatriju „Dr Laza Lazarević“ u Padinskoj Skeli.
Iako je bio otvoreni dan za medije, niko se osim nas dvoje iz Danasa – ja sa fotoaparatom a on sa beležnicom – nije pojavio.
***
Dočekali su nas studenti psihologije koji su čistili dvorište bolnice, sadili cveće, farbali zidove. Oni spadaju među retke ljude voljne da pomognu pacijentima u Padinjaku.
Kasnije je Dragoljub naslovio tekst „Bolnica na kraju grada“, a meni se činilo da je bolnica na kraju sveta. Padinjak, a iza njega jedna velika praznina.
***
Do Padinjaka se ne stiže tako lako. Čovek treba da je ozbiljno teskoban da bi tamo dospeo. Ili da je ozbiljno rešen da bi se odvažio da tamo ode. Čak i oni čije je dete, roditelj ili rođak tamo. Ne samo zato što je bolnica prilično udaljena od grada, već zbog neponovljivog osećaja koji vas obuzme čim ugledate kapiju. Stegne vas nekakav grč, spolja i iznutra, i ne pušta. U vas se useli jak i užasno neprijatan osećaj kojeg ne možete lako da se oslobodite.
***
Do Padinjaka se ne stiže tako lako. S pacijentima niko ne želi da razgovara, da igra lopte. Niko da ih uteši. Oni su nemoćni, a mi ih se bojimo.
***
Do Padinjaka se ne stiže tako lako. Mnogim korisnicima usluga dnevne bolnice čak i karta za gradski prevoz predstavlja finansijsko opterećenje.
***
Do Padinjaka se ne stiže tako lako. Ali kad jednom do njega dođete, pa i slučajno, postoje samo dva puta – jedan da se nikada više tamo ne vratite, a drugi da pomognete. Ja sam se odlučila za ovaj drugi.“
* iz kataloga izložbe sa korisnicima psihijatrijskih usluga, F20.13
***
U umetničkim projektima realizovanim poslednjih godina fokusirala sam se na dva fenomena – s jedne strane bavila sam se sferom privatnog, porodičnog, a s druge ulogom fotografije kao medija u procesu pamćenja i arhiviranja.
***
Koristeći jezik režirane fotografije (staged photography), rekreirala sam momente svakodnevice privatnog života, tretirajući ih kao događaje za sebe – usamljenog čoveka u njegovom privatnom prostoru, sigurnog u činjenicu da nije posmatran. Likovi na fotografijama odaju izraz utonulosti u svakodnevne situacije koje kao da nagoveštavaju događaje koji će se odigrati izvan okvira fotografije.
***
U ovoj potrazi za univerzalnim unutar ličnog i porodičnog prostora veoma bitnu ulogu igrala su dvorišta, sobe, kuhinje. Ona su postala neka vrsta pozornice, a fotografisani neka vrsta glumaca.
***
S druge strane, bila sam zainteresovana za fotografiju kao vrstu fikcionalne slike. Svaka slika je fikcija jer svedoči o odsustvu stvari koji se na njoj nalaze. U slučaju filma i fotografije fikcija može delovati samo nesvesno, jer kada gledamo dokumentarni film ili fotografiju, mi smo ubeđeni da se nalazimo na polju stvarnog.
***
Moje istraživanje se kreće upravo na toj relaciji – između dokumentarnosti i fikcije. Prikazane situacije deluju poznato, ali su u isto vreme izveštačene. Na njima je sve izmišljeno, kreirano, a posmatrač prevaren jer je ubeđen u suprotno.
***
Fragmentarnost fotografije nam pruža mogućnost da manipulišemo onim prostorom koji se nalazi izvan slike pa tako gledajući u fotografije mi upravo stvaramo utisak o trenutku koji prethodi samom činu fotografisanja ili o nečemu što će se tek dogoditi, nečemu trenutno nevidljivom.
***
Autoportreti su za mene oduvek bili fascinacija. To nisam ja, ali to ne može biti niko drugi osim mene. Zapravo, na autoportretima nas najviše privlači igra između posmatranog i kamere. Fascinira nas rascep da smo ujedno i onaj koji posmatra i onaj koji je posmatran. I fascinira nas nepredvidivost te igre. Najčešće se susretnemo sa prizorom koji iznenadi i posmatrača i posmatranog (u ovom slučaju to je jedna osoba). Osoba koju posmatra oko kamere. To smo mi. A rezultat te igre je splet okolnosti, pred kojim često ostanemo potpuno zatečeni.
***
Korona situacija zatekla me je usred moje situacije u kojoj sam se već našla izolovana, odvojena od grada, prijatelja, porodice. Zatekla me je na planini, gde sam boravila već duže vreme. Počela sam da beležim kratke video-zapise, pokrete drveća na vetru, pahulje, lišće, odsustvo zvukova i svoja razmišljanja. Misli su postale mnogo glasnije, rasterećene od svakodnevnih sadržaja, mnogo dublje i smislenije, jasnije, organizovanije.
***
Moji korona zapisi nemaju nikakve veze sa sadašnjim trenutkom. Referišu upravo na prošlost o kojoj ste me pitali. Na kraj devedesetih. Pripremam knjigu fotografija i tekstova o tome.
***
Nakon što potrošite film, ostavite ga da odstoji šest meseci pre nego što ga razvijete, da biste zaboravili šta je na njemu – savetovao nas je jedan profesor sa FAMU. Tako je i sa prošlošću. Devedesete nismo zaboravili, ali možda smo sada konačno spremni da pogledamo šta je na njima.
O sagovornici
Stefana Savić je rođena 1979. u Kraljevu, gde je završila gimnaziju. Posle studija fotografije na Akademiji BK, i studija teorije umetnosti i medija na beogradskom Univerzitetu umetnosti, aktivna je kao urednica fotografije, predavačica i pedagoškinja. Pored devet samostalnih, učestvovala je i na više od dvadeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Jedna je od autora projekata Nevidljivi i F20.13 sa korisnicima psihijatrijske pomoći, kao i foto-radionice sa migrantima (Centar za kulturnu dekontaminaciju – CZKD) Nesaslušane priče i FORA. Autorka je dokumentarnog filma „Zbogom, Polka“, koji je nastao u saradnji sa piscem i novinarom Goranom Gocićem. Jedna je od osnivača udruženja Art kultivator.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
