Što je dobro za žene, dobro je i za društvo 1Foto: Medija centar

Naziv seminara je Aktivne žene, aktivno i bolje društvo. Ništa tome ne bih dodala, upravo je tako – samo društvo u kome je njegova ženska polovina aktivna, bar koliko i muška, sigurno je bolje za život običnog čoveka, mada, šta znači običan, svako od nas je priča za sebe i nekom je posve neobičan i važan i to je jedina istina o uspehu i važnosti.

Ono što je dobro za žene, dobro je i za društvo. Neretko je teže rukovoditi sopstvenom kućom nego nekom velikom poslovnom organizacijom, a žene to dobro znaju.

Ove devojke postavljaju ozbiljna pitanja i isto tako slušaju – mnogi bi od njih mogli štošta naučiti o dijalogu i budućnosti.

Onlajn događaji nose rizik bržeg pada koncentracije ili napuštanja zbog obavljanja usputnih poslića, ali u našem slučaju nije bilo tako.

Moje učešće bilo je u delu koji se zove Na kafi sa, a nijedna od nas nije napustila platformu zarad kuvanja kafe, već smo je unapred spremile i uživale u debati.

Podelila sam sa učesnicama svoje iskustvo u vođenju institucije za zaštitu ravnopravnosti, uz žive primere osetljivih slučajeva diskriminacije ali i svoje nedoumice, brige i muke donošenja odluka.

Verujem da upravo to treba deliti sa mladim ljudima, da ne misle da stvari padaju sa neba, već da valja prionuti na posao – misliti, analizirati, kreirati.

Završavam ovu obavezu sa snažnom verom, jer vidim da polako stasavaju sjajne liderke i lideri i radujem što je ovo deo regionalnog projekta, sa brojnim tematskim diskusijama, jer ako ne znaš da razgovaraš sa susedima, kako onda sa onima koji su iz drugačijeg socijalnog miljea.

Veče sam provela na oproštajnoj večeri povodom odlaska šefa misije OEBS – mada ne volim kad odlaze saradnici sa kojima se dobro razumeš, ali to, s druge strane, donosi novu energiju, poznanstva, šanse i poduhvate za obe strane.

Kod kuće me dočekuje dobra vest – nagrada Povelja Morave za književno stvaralaštvo mog muža, treća ove godine, nakon Vukove za životno delo i Pečata varoši sremskokarlovačke.

Petak, 18. septembar

Odlazim do Crvenog krsta, mojih starih poslovnih partnera i prijatelja, da dogovorimo kako ćemo se organizovati za 1. oktobar, Međunarodni dan starijih, koji već skoro dve decenije zajedno obeležavamo, posvećeno uz praćenje savremenih tokova i zahteva vremena.

Organizovali smo desetine festivala, sportskih manifestacija, sajmova za starije, konferencija, predstava…

Na razne načine, posebno insistirajući na kulturi koja, zapravo, određuje kakvo smo društvu u suštini, svake godine bili smo drugačiji i otvarali sva pitanja, ma koliko ona bila osetljiva poput nasilja, zlostavljanja, usamljenosti, siromaštva, kulta mladosti, predrasuda, seksualnosti, ljubavi i zaljubljivanju u starijem dobu i ne mogu sve nabrojati za 15 godina intenzivnog rada na gerontološkom polju.

Ove godine smo u dilemi da li spremiti nešto digitalno ili na otvorenom prostoru, iako su stariji rizična grupa, ali važno je sačuvati i mentalno zdravlje, što je bez socijalnih kontakata teško.

Dobro došli u svet neizvesnosti – kažem sebi, po ko zna koji put ove godine – možda će biti i teže, ali čovek je svašta preturio preko svojih leđa, pa će i kovid 19.

Naći ćemo način za život i priključenija.

Odlučili smo se da 8. oktobra, sa UNFPA, dodelimo nagrade za najbolji literarni rad na temu Kako sam proveo/la vreme u izolaciji, a odnosi se na period vanredne situacije.

Videli smo u to vreme da bi pisanje za najstarije moglo biti lekotvorno, s obzirom da su raspoložive aktivnosti svedene na minimum.

Valja graditi kulturu starenja, kao možda i najvažniji deo opšte kulture koja je ogledalo modernog društva, često surovog i prepunog apsurda.

Nakon obavljenih poslova krećem u rodno selo da obiđem oca.

Verujem da bi i moja deca mogla tako postupati u budućnosti i obilaziti me, gde god da su. Valjda su shvatili da ni Viber ni WhatsApp ne mogu da zagrle čoveka. No, nije to moj motiv.

Subota, 19. septembar

Volim očev osmeh i setu sa kojom me dočeka, naslonjen na ogradu.

Volim miris cveća iz moje bašte i česmu pored koje se danas igraju moji malci.

Moja mama kaže da će svet otići dođavola kad cveće prestane da miriše.

U mojoj bašti još miriše, a ja verujem da čovek može pronaći mir i sopstveni put ličnog razvoja.

Volim varku da vreme u Donjoj Gorevnici sporije prolazi pa moja jutarnja kafa traje i traje, svašta pročitam, osmislim.

Budim se prva, jer ne želim da mi muški deo ekipe uzima ovo, samo moje, vreme i tišinu koja se pored Morave jače čuje, ako umeš da slušaš.

Zauzvrat, za njihovo dugo spavanje dobijaju burek spravljen kod čuvenog Baralića.

I onda kreće radost zbog širine i slobode koju ovde imaju.

Ipak, oni nose svoje mobilne i tablete, da slučajno ne propuste neki ivent u igrici, heltove, skinove, šildove – ko razume shvatiće, iako se može živeti i bez svega nabrojanog – verujte mi na reč.

Borba sa ograničenjem vremena korišćenja svih osmišljenih IT uređaja traje neprestano, sa velikim izgledima da tu bitku izgubim a ipak ne odustajem, naprotiv, i pričam svima jer možda ima još ljudi sa sličnim dečjim problemima i mogućim rešenjima.

Nakon svih rituala, koji podrazumevaju i ubiranje plodova našeg staklenika, u cillju opremanja beogradskog frižidera, vraćamo se za Beograd kako bi uživali u sjajnoj beletskoj predstavi, u okviru Beogradskog festivala igre.

Srećna sam što se polako kulturni događaji vraćaju u našu novu normalnost – igrači stigli čak iz Argentine – dakle, moguće je.

Nedelja, 20. septembar

Nedeljno septembarsko jutro – ne bih ga menjala gotovo ni za šta na svetu.

Na terasi našeg stana, u koju ulazi drvo, plodonosno, još.

Rodila jabuka, prvi put ove godine.

Valjda je to dobar znak, mislim često, kao i dolazak trobojnog mačeta Srećka u moj stan.

Useljavanje četvoronožnog bića u naš stan, moja najmlađa sestra najtačnije je opisala rečima da sad može i umreti, jer je sve videla i doživela.

Završavam čitanje knjige Marka Mazovera Hitlerovo carstvo, posle koje mi je mnogo toga jasnije u vezi sa istorijom Nemačke, Evrope, EU – bar mislim da mi je jasnije.

Započinjem Najkraću istoriju Nemačke i uviđam da je trebalo obrnuto, prvo nju, pa prethodnu, ali idem dalje.

Budim starijeg sina za odlazak u Malu školu elektronike, koju jednostavno obožava i, za razliku od oba svoja roditelja, začas sklopi uređaje, kablove, led sijalice, instalira razne aplikacije… iako ima svega 11 godina.

Pita me na povratku kući – da li znam kako da zaradi neke pare, da kupi MI Smart box – kaže samo mu to još fali u životu.

Ujedoh se da ne izgovorim pravu neistinu, u vidu čuvene rečenice iz doba Jure: „Uči, sine, školu, to će ti omogućiti pristojan život i dovoljno novca.“

Ustuknuh i, umesto toga, rekoh da ću mu kupiti za rođendan, a da ako on ima neku ideju u vezi sa zaradom, lično ću ga zdušno podržati.

Opčinjena sam njegovim razgovorima sa drugovima – učim iz prikrajka i živa ne priznajem da ne razumem sve.

Ipak sam ja majka, kraljica, glavna u kući, i moram da zadržim svoje privilegovano mesto, jedine žene u stanu, u ovom neravnopravnom svetu.

Veče završavamo gledanjem, po četvrti put, odličnog američkog filma – Šindlerova lista.

Ponedeljak, 21. septembar

Svetski je dan borbe protiv Alchajmerove bolesti, koji godinama obeležavam na razne načine, a poslednjih nekoliko sa Volonterskim centrom Zvezdara, ispred platoa opštine uz njihovu sjajnu organizaciju.

Demencija je danas sve češća bolest, zastupljena kod 6-10 odsto starijih od 65 godina, a u jednom procentu slučajeva kod mlađih osoba.

Bolest podrazumeva napredujući i nepovratni gubitak mentalnih funkcija uz simptome pada sposobnosti pamćenja, rasuđivanja, mišljenja…

Postepeno se gube obične životne veštine od samostalnog hranjenja, oblačenja, hodanja.

Ova bolest me posebno pogađa iako nemam lična iskustva.

Sedam godina provedenih u vođenju Gerontološkog centra uz izuzetnu doktorku Golubović, senzibilisali su me posebno za ovu temu, a gubitak pamćenja vidim i kao jednu dublju paradigmu i usud našeg doba.

Pre desetak godina otvorili smo prvi internet kafe sa obolele i rekonstruisali odeljenje demencije, a skretali smo pažnju na ovu temu raznim performansima i debatama.

Velika pomoć za razumevanje je izuzetan roman Ivane Dimić – Arzamas – životna, iskrena, drugačija – maestralna knjiga, koju sam sestri, po hitnom postupku, poslala avionom za Beč, možda joj pomogne, kad već nisam u mogućnosti da budem pored nje.

Ispred opštine je bilo živo uz maske i ostale rekvizite – ljudi su željni događaja i drugih ljudi – dakle nade ima, još uvek je čovek čoveku najbitniji. Odlazim na kafu sa kolegama.

Utorak, 22. septembar

Pripremam predavanje na temu ženskog preduzetništva kao uslova za održivi razvoj i radujem se zadatku.

Samo ekonomski nezavisna žena je slobodna i može da bude tamo gde želi, a ne tamo gde drugi od nje očekuju.

Uslov za istinsku ravnopravnost je ekonomsko osnaživanje, pa i kroz preduzetništvo.

Kad osnažiš jednu ženu i ne znaš koliko si zapravo uradio za društvo i ekonomiju.

Nakon priprema odlazim na ručak sa dve izuzetne žene iz sveta biznisa, kako bih, između ostalog, proverila svoju pripremu, preispitala se.

Volim da sagledavam stvari iz drugačije perspektive, naročite muške – verujem da se najbolje odluke donose u podsticajnoj i mešovitoj atmosferi.

Sreda, 23. septembar

Onlajn kombinovana nastava za decu i odluka da više ne marim za vremensku prognozu omogućila mi je da ovaj dan provedem u prvim srpskim termama na Fruškoj gori.

Prelepa je ova naša Srbija, koju sam ove godine ponovo obišla uzduž i popreko, ovog puta sa decom koja su do ovog leta mislila da postoje samo BG i Zapadna Srbija sa centrom u Čačku.

Pre puta prisustvovala sam, srećna što vidim dobro poznata lica, dodeli tradicionalne Draganove nagrade za najstarije sugrađane za najbolji putopis – organizacija Amity i Beba Kuka istrajavaju na ovome godinama. A treba trajati.

Autorka je donedavna poverenica za zaštitu ravnopravnosti

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.