Svedočanstvo o porazu 1

Čak i ako nam koncentracija, na trenutak, popusti pa automatski pročitamo nekoliko redova, već na prvoj sledećoj okuci zaustavljamo čitalačku mašinu i vraćamo se nekoliko koraka unatrag jer, naprosto, nijedan red ne sme ostati nepročitan, nijedan se detalj ne sme prepustiti nepažnji, nijedan dnevnički zapis ne sme da prođe nedotaknut svešću koliko god da su, u međuvremenu, taj detalj, prosev refleksije ili jezička igra, mali i naizgled beznačajni („Dok moji ukućani vrtlare, ja tonem u knjige“, str. 165).

Uostalom, kako znamo koji detalj je važan, a koji ne?

Bilo da govori o stvarima od svetskog značaja, bilo da piše o tome kako ljušti jabuku, gleda kroz prozor svog zagrebačkog stana, sluša Skrjabinove mazurke, izveštava o šetnji sa suprugom, opisuje korice knjige upravo pristigle iz Francuske, raspravlja o Klintu Istvudu, ili se ljuti na političare-kretene, Zdravko Malić čini to s takvom strašću i jezičkom posvećenošću da nas pretvara u zavisnike od svoga jezika, te tražimo još opijata (cannabis maliciva), grabimo dalje željni još ovakvih opisa, ovakvih rečenica, ovakvih detalja i „pustolovina“ koje se, godinama, odigravaju uglavnom na relaciji stan-fakultet-vikendica.

I nazad.

Ali ko je Zdravko Malić?

Sveučilišni profesor i polonista, rođen u Bosni i Hercegovini (LJubija) 1933. godine.

U Zagrebu završava gimnaziju, potom diplomira jugoslavistiku i rusistiku, od 1961. godine predaje poljsku književnost na Sveučilištu u Zagrebu.

Do sredine 90-ih godina šef katedre za zapadnoslovenske jezike i književnost.

Umro je u Cavtatu 1997. godine.

Dnevnik koji vodi od početka osamdesetih godina prošloga veka, sve do svoje smrti, posthumno su priredili njegov sin Žarko i supruga LJerka (Dragica), uz tim zagrebačke izdavačke kuće Disput.

Rezultat je divno opremljena knjiga tvrdih korica, preglednog sloga i protkana fotografijama.

Zapravo – ovde bi valjalo biti direktan – koliko god bio ugledan stručnjak u Jugoslaviji i izvan nje, da nije Dnevnika ostao bi Malić poznat samo uskom krugu ljudi koji se bave slovenskim književnostima.

Uljudan čovek, neupitan autoritet u oblasti kojom se bavi, ne odveć atraktivan pisac stručnih radova, dobar prevodilac ali bez prevelikog prevodilačkog opusa, snažnog ideološkog ubeđenja ali bez kovitlaca koji umeju da prate takve ljude, profesor, dakle, koji druguje s Krležom i kojeg znaju svi, ostao bi u zagrebačkim univerzitetskim krugovima upamćen kao solidan i važan član akademske zajednice, ali bez dela koje traje, te bi s odlaskom njegovih savremenika lagano kopnelo i sećanje na njega.

Dnevnik je, međutim, njegovo životno delo i njemu zahvaljujući Malić posthumno postaje jedan od onih pisaca ovog jezika na koga se, naprosto, mora računati.

Dnevnik profesora Malića uzbudljivo je, pošteno, pouzdano svedočanstvo o poslednjoj deceniji života Jugoslavije, njenoj bolesti i njenom umiranju, ali i svedočanstvo o ličnoj strasti, radoznalosti i lucidnosti, o istrajnoj veri u moć čitanja i pisanja.

(O smrti te zemlje, odnosno o periodu od 1990. do 1997. godine Malić piše u drugoj svesci koja se nedavno pojavila u Zagrebu i tek čeka čitanje.)

Da nije Dnevnika možda nikada ne bismo, zapravo, znali s kojom strašću je profesor Malić voleo poljsku kulturu, a tek malo iza nje rusku i francusku.

NJegovi akademski radovi odaju znalca, ali strast je, prema nakaradno shvaćenim pravilima žanra, u njegovim tekstovima i knjigama morala, zbog pretpostavljene naučničke objektivnosti, da ostane u drugom planu.

Svu tu neispoljenu strast prelivao je Malić u Dnevnik i svoj dobro kontrolisani jezik puštao da diše, da bude duhovit, žovijalan, oštar, lascivan, usredsređen, valovit i silovit, te tim i takvim jezikom ispisuje uzbudljive, žive oglede o onom najobičnijem i onom neobičnom, o književnosti, muzici, ili prevođenju, o čitanju ili o svojoj sobi, o svojim nesanicama i svojim snovima, o velikim i malo manjim piscima, komentariše filozofske tekstove, vodi polemike, ili se, jednostavno, divi umetnicima.

Govori profesor o susretima sa svojim prijateljima i poznanicima (ostajući, čak i kada ih grdi, besprekorno gospodstven), do u detalj poznaje poljsku političku scenu i komentariše je, redovno dobija novine i časopise iz Poljske i Francuske, pomno prati tamošnja zbivanja ili izdvaja bizarne vesti i detalje, prevodi priče, pesme i oglede s poljskog i francuskog, nervira se zbog površnih i lenjih studenata koji ne shvataju veličinu poljske kulture i lepotu poljskog jezika i čita, neprestano čita, čita sve što mu dopadne šaka, a uprkos tome što od knjiga više nema mesta ni za sopstveno telo, raduje se kao dete svakom novoj knjizi.

U Dnevniku vidimo se da se neprestano vraća svojim omiljenim piscima, među kojima NJegoš, Krleža i Mickievič zauzimaju neupitni vrh. (Spisak omiljenih pisaca na str. 199. unekoliko remeti ovaj utisak, ali ne previše.) Svako malo nailazimo na poljske reči i čitave rečenice, neretko praćene etimologijom i objašnjenjima (sve to uz prevod koji je izdavač dodao), a pored poljskog tu su još ruski i francuski jezik, te prstohvat engleskog.

Posebno su zanimljivi i dragoceni Malićevi komentari jugoslovenske kulture, ali i političke situacije u zemlji.

Malić je bezrezervni komunista staroga kova koji besni zbog ponašanja svojih partijskih drugova, duboko ubeđen da su oni napustili ili pogazili osnovne komunističke ideje, pre svega onu najvažniju, o jednakosti svih ljudi, te su se pretvorili u kastu vladara koji zloupotrebljavaju vlast i zemlju ne vode dobrom pravcu.

Ono, međutim, što Malić, kao ubeđeni komunista, nije u stanju da shvati jeste da rešenje nije u poboljšanju komunističke svesti, u vraćanju na izvor političke inspiracije, već u otvaranju javnog prostora.

On, recimo, ne može da se pomiri s dešavanjima u Poljskoj – pokret Solidarnost i Leh Valensa naglašeno ga nerviraju – jer za njega demokratija je moguća samo unutar komunističkog poretka, a to je – Malić to ne može da misli – oksimoron.

Ne ostavlja profesor ni najmanji prostor za sumnju u sopstveno poštenje – u Dnevniku ni malo ne štedi sebe – ali njegova ideološka perspektiva, uobličena kroz komunističku dogmu i vladavinu jedne partije, nije u stanju da razume prirodu republike kao slobodnog javnog prostora, kao splitanje uzajamno suprotstavljenih perspektiva.

Obrazovan i posvećen čovek, kritičar staljinizma i Golog otoka, on vidi kako se, lagano, sve ruši, ali ne može čak ni svome dnevniku da prizna kako se sve to događa upravo zbog prirode sistema kojem i sam pripada.

On, razume se, uočava gmizanje nacionalizma, ali nije u stanju da domisli kako mu se može suprotstaviti – jer komunizam bi, po definiciji, morao da bude suprotstavljen nacionalizmu kao jednom od oblika fašizma, te zato Malić nije u stanju da pojmi kako to da se u utrobi komunizma rađa njegov zakleti neprijatelj – zbog čega ostaje zatočenikom lepih želja bez ikakve delotvornosti.

Zbog svega toga ovaj posvećeni polonista dragoceni je svedok dubokog civilizacijskog, ali i ličnog poraza.

Kao komentator kulture Malić je kudikamo lucidniji.

Osamdesetih godina 20. veka Hrvatska je, verovatno kao odgovor vlasti na „maspok“, pod čvrstom partijskom paskom, javnost je okovana sivilom, jednolična je i dosadna, te je takva i zagrebačka javna scena.

S druge strane Beograd se, iz zagrebačke perspektive, ukazuje kao predeo slobode i vrenja različitih glasova, te profesor samo rutinski prelistava zagrebačku štampu, dok znatiželjno čita Politiku i NIN, te Književne novine i Književnu reč – i sistematski komentariše čitavu scenu.

Pronaći ćemo u Malićevim zapisima tout Belgrade, sa sve onim što smo oduvek hteli da znamo o njoj, ali se nismo usudili da pitamo.

Zanimljiv sloj Dnevnika jeste suočavanje Malićevo sa savremenom jugoslovenskom književnošću.

Iako prati šta se događa, on, zapravo, nije oduševljen piscima mlađim od Krleže, te su stoga njegovi komentari sporadični, šturi i, u osnovi, nezainteresovani.

Potpuno je druga stvar kada piše o Krleži, Andriću, NJegošu…

Zapravo, što dublje seže u prošlost to su mu autori, poput Dantea, Šekspira ili Gogolja, sve bliži.

Veliki je Malić poznavalac klasične muzike, s radoznalošću gleda savremene filmove, ide u pozorište i na izložbe, neprestano sluša Radio, ali i razgovore u prodavnici, na ulici ili fakultetu i… sve zapisuje, ali zapisuje tako da se ne može pogled odvratiti od tih redova, od tog lepog, lakog, moćnog jezika.

I koji Malić je, sada, pravi Malić: profesor i građanin Malić, ili Malić iz Dnevnika?

Siguran odgovor je: i jedan i drugi. Siguran, ali ne i tačan.

O Maliću čoveku mogu da govore njegova deca i njegova supruga, o profesoru njegovi studenti, ali to je samo njihov Malić.

Malić koji ostaje svima nama jeste pisac Dnevnika, pažljivi posmatrač, posvećen čovek, osetljiv, izvanredan stilista i začudni poznavalac svoga jezika, pouzdani svedok vremena propadanja, čovek donkihotovske vere u nemoguće, te upravo zato tragična figura vremena koje najavljuje katastrofu.

Zbog toga se ova knjiga može staviti, bez imalo oklevanja, uz Gombrovičeve Dnevnike, uz dnevnike Aleksandra Tišme, ili Borislava Pekića.

Nema nikakve sumnje da je Malićeva knjiga jedan od najvažnijih tekstova koji su se pojavili na ovome jeziku u poslednjih dvadeset godina.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.