To im je donelo napade po tiražnijim medijima od Danasa, tužbe, pa čak i pretnje smrću. Ovih dana iskusio je te pretnje jedan od četvorice urednika Betona, Tomislav Marković, i to, ni manje ni više nego zbog svoje poezije. To je bio povod da upravo on bude sagovornik Danasa.

Šta je za ovih sedam godina uspela da učini kulturna propaganda Betona?

– Radilo se ovih sedam mršavih godina. Trudili smo se da dekonstruišemo nacionalistički kulturni model, da mapiramo ključne aktere i topose artističke ratne akcije; promovisali smo negativnu književnu i umetničku kritiku, alternativni strip i političku satiru; objavili smo dve knjige sa izborom iz objavljenih tekstova, stripova i ilustracija iz Betona „Srbija kao sprava“ (Dangraf, 2007) i „Antimemorandum-dum“ (VBZ, 2009). Zalagali smo se za očuvanje sećanja na nasleđa antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu i za doslednu osudu neonacističkih, antisemitskih i ksenofobnih pamfleta, pojava i pokreta u srpskom društvu. Otuda serija tekstova i, posebno, 50. broj Betona, namenski posvećen promociji antifašističkih vrednosti.

U čemu niste (ili bar, ne još uvek) uspeli?

– Nismo uspeli da okupimo masovniju ekipu saradnika iz Srbije, pošto je broj ljudi sa samoubilačkim tendencijama ipak ograničen. Objaviti tekst u Betonu znači dobiti žig srama za rasu, zatvoriti sebi brojna vrata kulturnih institucija i ugroziti svoju akademsku, umetničku ili kakvu god već karijeru. Ali smo bar jasno polarizovali scenu. Ili betoniraš ili si zabetoniran, odnosno zaglibljen u sveopštu močvaru. A ako nemamo naslednike u Srbiji, imamo ih u Bosni, jako mlade ljude koji rade časopis Sic! koji je nastao po ugledu na Beton.

Vidite li možda vi gde je pogrešila kulturno-politička elita ove zemlje, pa opet mora da izađe na ulicu da bi bila vidljiva?

– Kulturna elita izlazi na ulice u nezgodnom trenutku, baš kad su stigli rezultati konkursa na kojima elita nije dobila novac. Pare su otišle starim, proverenim hard core nacionalistima, što nije nikakvo iznenađenje pošto je Bratislav Petković promovisao koncept patriotske kulture još pre nego što je postao ministar. Tim povodom je Saša Ilić napisao tekst upozoravajući javnost kuda ide srpska kultura, ali kulturnoj eliti tada nije smetalo što je na čelu njenog resornog ministarstva čovek koji promoviše knjigu Milana Lukića, jednog od desetak najvećih monstruma među srpskim zločincima. Tek kad je ministar zavrnuo slavinu, svi su se setili zaboravljenih vrednosti. Nisam primetio da je kulturna elita koja se sada buni u poslednjih 10-ak godina uradila nešto na razgrađivanju kulture zločina, saučesništva i poricanja (čast retkim izuzecima). Ministar je prilično pomirljiv, tako da ne brinem za kulturnu elitu. Dogovoriće se već nešto, a onda će procvetati hiljadu cvetova na masovnim grobnicama.

Ima li to neke veze sa onim što sve vreme pokušava da uradi Beton?

– Nema. Ne možete postati principijelni tek kad ne dobijete novac od ministarstva kome ste dali legitimitet učešćem na konkursu. Ne može novac da bude povod za razgovor o kulturnim vrednostima. Da su komisije drugačije rasporedile sredstva, protesta ne bi ni bilo, kao što ga nije bilo ni svih prethodnih godina, a razloga za pobunu je bilo i onda i sad. Ako ste pristali da vam ministar kulture bude promoter koljačke literature, onda ste pristali i na sve posledice njegovog pseudopatriotskog ministrovanja.

Vaš betonski rad uglavnom podrazumeva one kraće, najubojitije delove (Betonjerka, Vreme smrti i razonode, ponekad Štrafta i Armatura). U kakvoj su vezi humor i smrtno ozbiljne teme (za one koji te dve stvari nikako da povežu)?

– Humor je “snaga preživljavanja” (Tomas Bernhard), “nepristajanje na stvarnost” (Marko Ristić) ili na reprezentacije stvarnosti, “totalna negacija” (Radomir Konstantinović), “spavaća kafa” Aleksandra Vuča, diverzantski upad semiotičkog u rigidni simbolički poredak sa krajnje neozbiljnim ciljem izazivanja revolucije u jeziku, kulturi i društvu. Uprkos prividnoj neozbiljnosti čitavog poduhvata, našem nadrealističkom humoru je uspelo da izvede pravu revoluciju. Danas se o tome, nažalost, ne može ni sanjati jer nema ozbiljnih političkih organizacija sa smislom za humor. Alergičan na idolopoklonstvo, humor deluje korozivno na totalitarni jezički sistem, na okamenjena značenja koja su dobila status svetih krava i mirno pasu poslednje vlati trave i života u opustošenoj zemlji. Naravno, u smrtno ozbiljnoj kulturi (koja se takvom smatra jer ozbiljno seje smrt), humor ima status sedme rupe na krajnjoj svirali, pa je, primera radi, za ovdašnje čuvare književnog kanona i kanonskog prava jačeg Duško Radović i dalje pesnik lakih komada za decu, a ne jezički genije.

Kad smo već kod smrti, vama se ovih dana njome najozbiljnije preti i to zbog vaše poezije. Da li to znači da je i umetnost najvažnija (sporedna) stvar na svetu ili te pretnje svedoče o narastajućem stepenu paranoje u ovoj zemlji?

– Tekst koji je osvanuo na stanovitom sajtu Intermagazin (bez impresuma, ali u vlasništvu Radomira Dmitrovića) pod prosvećujućim naslovom „Ako ne znate kako izgleda najstrašnija mržnja prema Srbima, evo prilike da vidite i da pročitate“, spakovan u veselu formu poternice, kao i pretnje proterivanjem, sakaćenjem i ubistvom koje su usledile nakon njega – pokazuju da i dalje živimo u društvu koje nije prevladalo svoju zločinačku prošlost. U stanju poricanja, sa glavom zabijenom u krvavi pesak, ne želeći da priznamo kakvo smo zlo naneli svojim susedima. Postoje teme o kojima nije baš uputno pisati, poput veze između srpske duhovnosti i ratnih zločina. A čak i ako se neko njima bavi, ne mora baš da se služi književnim postupkom poznatim pod kolokvijalnim imenom “prst u oko”. Čemu zavirivanje pod tepih gde smo spakovali hiljade leševa, kad su šare na sagu tako lepe, živih boja, zgodnih za opisivanje lepim prelivima reči?

Zanimljivo je da pomenuta kulturna elita nije reagovala na ovu harangu usmerenu protiv poezije, slobode govora i izražavanja. Nisu reagovale čak ni institucije kojima je to u opisu posla, da ne kažem jedan od razloga postojanja, poput PEN centra ili književnih udruženja (doduše, treba ih razumeti, bili su zauzeti: jedni broje novac dobijen na konkursu, a drugi čupaju kose i liju suze jer nisu dobili ni cvonjka za raspirivanje kulture, bili su zabavljeni svojim jadom).

Mini test

Zbog kog broja Betona ste (sve vi) imali najviše problema?

– Beton je problem sam po sebi, ne bih izdvajao neki broj posebno. Svi su nam kao (problematična) deca.

Koji je tekst najčitaniji?

– Nemam precizne podatke, ali mislim da je mrtva trka između tekstova iz Vremena smrti i razonode i Bulevara zvezda. Kako stvari stoje, trka će trajati duže od svih nas pošto prošlost predugo traje.

Kojoj se zvezdi sa istoimenog Bulevara najmanje dopao njen portret?

– Mislim da niko nije bio zadovoljan odrazom u našem ogledalu. Možda Vasa Pavković, on je potrošio nekoliko stranica u slobodarskom “Pečatu” na demantovanje sopstvene biografije.

Sa kime ste se zbog tekstova posvađali, a sa kime prestali da komunicirate?

– Razni kulturni poslenici su prestali da nam se javljaju na ulici, što znatno olakšava šetnju gradom i razvija plodotvorne asocijalne potencijale.

Ko vas je tužio i zbog čega?

– Đorđe Vukadinović jer mu se, iz meni nepoznatih razloga, nije svideo termin “kriptofašista”. Valjda ima prefiks viška. I Radomir “Bela ruža” Smiljanić, jer mu se ne dopadaju činjenice koje su, pukom igrom nesrećnog slučaja, deo njegove biografije.

Koliko ste prijatelja i pratilaca stekli?

– U regionu i svetu, prijatelji i pratioci su definitivno nebrojive imenice sa težnjom ka rastu. Na domaćem terenu, u pitanju je četa mala, ali odabrana.