Tragom „Srpskog dnevnika“ Aleksandra Roda Rode

Dnevnik pisan tokom okupacije Srbije 1915, a objavljen 1918, ubrzo budi u meni interesovanje da krenem tim predelima.

Slučaj je hteo da uvertiru za ovo putovanje da fascinantni antiratni tekst “Poslednji dani čovečanstva” austrijskog pisca Karla Krausa, nastajao upravo u vreme “Prvog svetskog rata”, čije sam delove uvrstila već u svoju knjigu “Dnevnik Velikog rata”. U režiji Paulusa Mankera tokom više od šest sati tog 5. avgusta gubi se granica između glumca i gledaoca koji, vođeni Krausovom kritičnom “Bakljom”, u vagonima zajedno “odlaze na front”, kreću se sa ranjenicima ili provode život civila u Beču. Dejstvo pojačava mesto izvođenja – tzv. “Srpska hala” ogromnih razmera, koja je 1942. prenesena u 400 vagona iz Kraljeva u Wiener Neustadt, grad čuvene vojne akademije i vojne industrije. Ovoj hali, danas mestu kulturnih događaja u Austriji, vratiće me moje putovanje u avgustu 2018.

Slede isečci iz tog putovanja, koji su se dešavali između 8. i 15. avgusta.

Posle šetnje “Velikim ostrvom” sedam sa prijateljima na obalu “Dunava” u zemunsku “Kapetaniju”. Iznad nas “Gardoš”, pogled ka “Kalemegdanu”. Pričamo o našem prošlom vremenu i mom predstojećem putovanju kroz prošlost koja se odvijala pre naših života. Da li ću do Krfa? Ne neću. Ovo je put tragom izveštača austrougarske i nemačke vojske od kraja oktobra do kraja novembra 1915 – od Zemuna do Novog Pazara.

“Avalskim putem” od Beograda. Knjiga je uz mene. Roda Roda beleži da je Ralja “eldorado za insekte”. Razna sredstva protiv komaraca su ionako uvek uz mene. Jutarnja kafica u prijatnom kafeu ispred Ralje, a od Ralje idem dalje. Pristižem u Topolu. Čitam detaljan zapis Roda Rode o crkvi, kraljevom letnjikovcu i bašti – o bogatom nameštaju i “borićima koji su tek do kolena”. Nameštaja nema, a borovi su izrasli pod nebo. U hladu zastajem i posmatram grupu kineskih turista koji izlaze iz crkve. Nastavljam za Kragujevac: grad “Zastave”, fabrike oružja i automobila – od topa do fiće. Preplitanje Roda Rodinih zapisa iz 1915. sa događajima iz 1941. ovde je neminovno. Na vojničkom groblju u “Šumaricama” slojevi grobova i spomenika iz dva pa i tri veka. Istorija se neumitno ponavlja bez nagoveštaja da ijedan od spomenika i grobova širom sveta služe kao opomena. Zahvaljujući Tatjani Janković iz ovdašnje biblioteke vidim grad i toplim očima Kragujevčanke, širokih interesovanja i velikog znanja.

U rano jutro krećem ka Gruži. Vođena putanjom Roda Rode odlučujem se za Knić kao stratešku stanicu dve noći. Ovog avgusta 2018. ceo gružanski kraj odiše mirom kasnog leta. Usporavam, uživam u predelima. Večeras je u organizaciji “Muzeja Kraljeva” prezentacija moje knjige (“RODA RODA – Srpski dnevnik izveštača iz Prvog svetskog rata”, “Ratni presbiro Austrougarske monarhije” – “Prometej / RTS”, Novi Sad /Beograd, 2017). Pre toga u istoriju grada uvode me direktor muzeja, Darko Gučanin i istoričar umetnosti Vuk Nedeljković. Prva stanica – “Žiča”. Po vrelini popodnevnog sunca dolazimo i do mesta na kojem su 1941. streljani Kraljevčani, istog meseca kada i Kragujevčani, do mesta na kojem se do 1942. nalazila hala “Kraljevačke fabrike vagona”, iz koje su odvedeni na streljanje, a u kojoj se pre samo koji dan, kilometrima dalje, odigrala predstava iz uvertire mog putovanja. Svevremenske rečenice Karla Krausa lutaju mojim mislima, prepliću se 1915, 1941 i 2018. Opet spomen nije opomena. Posle promocije nastavlja se dugo u noć razgovor sa Kraljevčanima, o proteklom, o sadašnjem, o moći propagande. Tek oko ponoći se vraćam na Gružansko jezero birajući sporedne seoske puteve iz Roda Rodinih opisa.

Buđenje na Gružanskom jezeru. Lepota novog dana i presijavanje sunca na vodi krepi. Ležim na obali i poželim da traje što duže. Danas se spremam za Čačak. Roda Rodin opis ovog grada sam svojevremeno prvo prevela. Pokušavam da ga dozovem u sećanje bez pogleda u knjigu, da se setim ličnosti koje je sretao i ulica kojima je prolazio. U kasno popodne prilazim Čačku. Prvi put sam ovde, ali sada znam, ne i poslednji. Prvo na groblje u nameri da vidim jedinstven “Spomenik 4 vere”, podignut na zajedničkoj grobnici vojnika mnogih vojski i četiri religije palih od 1912-1918. Ostajem dugo u razgovoru sa čuvarom groblja. Saznajem više nego iz knjiga – zar bi moglo biti drugačije! U povratku nailazim slučajno na grob mlade žene koja se ubila od žalosti za bratom ubijenim u Šapcu 1914. Priče iz mojih radova o “Prvom svetskom ratu” se povezuju. Silazim u grad, nalazim mesto da se parkiram i onda tek primetim da boljeg nije moglo biti – u dvorištu ugledam spomenik sa poznatim likom – Dis, jedini pesnik kojem se uvek vraćam. U sebi ponavljam stihove. Malo dalje Nadežda Petrović. Dve tragedije “Prvog svetskog rat”. U smiraj dana odlazim na “Moravu”, prepunu sporta i svih generacija Čačana. Sedam na samu obalu reke, spuštam noge u reku dok sunce zalazi. Ne čitam Roda Rodu. Sadašnjost preovladava.

Krećem ka “Ibru”. Čitam Roda Rodin dnevnik – probijanje austrougarske i nemačke vojske kroz kišu, blato i hladnoću kroz “Ibarski klanac” prema Ušću, mnoštvo zarobljenika i povratak srpskih izbeglica ka severu. Susreću se na putu. Prva odrednica Slepak (od 1922. Gruža) i selo Zakuta kojima roda Roda Roda posvećuje odeljke. Nedostaju putokazi, a ja odbijam navigaciju na ovom putovanju. Vode me reke i pruga, a katkad se zaustavljam i pitam meštane. Konačno se približavam seoskoj crkvi. Glasna muzika. Svadba je u dvorištu. Dok ulazim u crkvu i od sveštenika saznajem da je tada odneseno zvono sa crkve, dopiru do nas zvuci pesme “Stani, stani Ibar vodo!” Neko režira. Na lokalnom groblju tragovi 1915. Dalje preko starog grada Magliča. Gledam ga sa “Ibra” i produžavam za Polumir uz zaustavljanje pored spomenika ibarskim vojnicima uklesan visoko u steni. Pauza u Ušću u prijatnom restoranu pored mosta gde se “Studenica” uliva u “Ibar”. Za dva dana ću se ovde vratiti. U smiraj dana ulazim u Beoce kod Raške, koje će mi biti smeštaj naredna dva dana. Za večeru kačamak. Požalim se gazdi da sam prošla “Šumadiju” ne probavši šljive. Za pola sata mi donosi sveže nabrane iz njegovog voćnjaka.

Posle doručka odlazim za Novi Pazar. Zahvaljujući direktoru arhiva iz Valjeva, Veliboru Vidiću, koji bdi nada mnom na celom ovom putu i ovde imam kontakte, oca Dalibora iz crkve “Svetog Nikole”, direktora biblioteke, Elijasa Rebronju. U kafeu u pešačkoj zoni slučaj je hteo da sednem za sto pored profesora fizičkog i pazarskog legendarnog rukometaša. Otpočinjemo srdačan razgovor koji se nastavlja dok me prati do biblioteke. U zgradi u kojoj je ona smeštena 1915. je bila komanda austrougarske i nemačke vojske. Roda Roda detaljno opisuje ovaj grad i njene tadašnje stanovnike. Ne poredim. Stvaram svoje utiske. Sa novopazarskim književnikom Enesom Nikšićem odlazimo u kafe u bivšem hamamu, a tamo nam se pridružuje i profesor istorije, sam riznica podataka. Saradnja će se nastaviti, znam. Odlazim do muzeja. “Prvi svetski rat” nije mnogo zastupljen, ali u razgovoru sa kompetentnom kustoskinjom saznajem više. Ceo dan zapisujem da se slučajno ova saznanja ne pogube u obilju informacija. Od Novog Pazara krećem ka “Đurđevim Stupovima”. Sastajem se sa jeromonahom Gavrilom. Pokazuje mi fotografije manastira iz “Balkanskog” i “Prvog svetskog rata”. Razmenjujemo saznanja i kontakte. Važna tema. Roda Roda istina opisuje manastire “Ovčarsko-kablarske klisure”, ali se zapisano potvrđuje i u drugim. Kratak odmor ispod starog “Rasa”. Koliko istorije! Pokušavam da je razumem posmatrajući današnjicu. Vreme je kratko za to. Bojim se brzih zaključaka.

Povratak do Ušća – Roda Rodin završetak “Srpskog dnevnika”. On nastavlja za Polumir, a ja skrećem ka “Studenici” i dalje za Ivanjicu. U okolini ovog grada, u jednom zaseoku je njiva koju su generacije čuvale i očuvale uz pijetet nepooranu i nezasejanu jer na njoj počivaju austrougarski vojnici sahranjeni 1915. Vidnog spomenika nema, ali se sećanje prenosi. Sećanje je najvredniji i najpostojaniji spomen. Preko Požege i Užica silazim do “Drine”. Dalje ću se kretati Roda Rodinim člancima iz novina 1914. Nalazim prenoćište uz samu reku. Prolom oblaka, grmljavina i pljusak. Nestaje struje, ali baterije u telefonu i laptopu su pune. Može da se piše. Nazivam divne osobe koje sam putem srela, da se zahvalim.

Stižem na “Mačkov kamen” u rano jutro. Zatim preko Krupanja u Tršić na doručak u “Promaju”. Okrepljena prijateljskim razgovorom i dobrim jelom nastavljam u Banju Koviljaču. Ovde sam već na poznatijem terenu. Razgovori do dugo u noć. Sutra preko Šapca za Beograd, a tamo me čekaju završne pripreme za “Međunarodni kongres slavista” koji počinje 20. avgusta. U očekivanju susreta sa kolegama slavistima iz celog sveta, moraće zabeleške ovog putovanja da miruju bar nedelju dana. A onda povratak za Beč, grad iz kog je potekla ova priča i u kojem će se i nastaviti.

Južnoslovensko-austrijske veze

Lingvistkinja dr Gordana Ilić Marković magistrirala je na “Odseku za slavistiku”, a doktorirala na “Odseku za lingvistiku Bečkog univerziteta”. Na “Odseku za slavistiku Bečkog univerziteta” predaje u oblastima lingvistike, kulturologije i metodike nastave stranog jezika. Glavne oblasti istraživačkog rada su južnoslovensko-austrijske jezičke i kulturne istorijske veze, kulturološka i socijalna istorija “Prvog svetskog rata” (težišta – jezički izraz srpske i austrougarske periodike i književnosti i zarobljenički logori “Prvog svetskog rata”), jezička politika, kontaktna lingvistika, višejezičnost i čitalačka kompetencija. Iz navedenih oblasti objavila više stručnih radova na nemačkom, srpskom i engleskom. Održala je više izlaganja na međunarodnim naučnim skupovima i gostujućih predavanja u naučnim i obrazovnim institucijama. Aktivno učestvovala u osmišljavanju i realizaciji mnogobrojnih interkulturalnih projekata u Austriji.