Treba prekinuti ćutanje ako želimo zdravije društvo

 Time što je dala priliku Beogradu da organizuje konferenciju o društvenim traumama, Evropska federacija podržala je rad naših društava. Tema „Izazov društvenih trauma: unutrašnji svetovi spoljašnjih realnosti“ izabrana je od strane internacionalnog naučnog komiteta. NJen izbor je simboličan zato što se vezuje za Beograd, ali predstavlja i refleksiju na ono kako se ljudi osećaju i kroz šta prolaze ne samo u Evropi već i u svetu, kaže u razgovoru za Danas doktorka Tija Despotović, psihoanalitičarka i grupna analitičarka koja je bila na čelu konferencije.

Učesnici, psihoterapeuti – nastavlja dr Despotović, bili su u situaciji da preispituju mišljenja i osećanja vezana za različita iskustva.

Pokretale su se emocije vezane za traumatska transgeneracijska i aktuelna iskustva, suprotstavljena mišljenja. Iz tih razgovora mogli smo da vidimo koliko su traume univerzalne i dugotrajne i koliko su nepoznate kada su na „drugoj strani“. Mogućnost da se izraze osećanja vezana za različita iskustva, između ostalog i ona koja podrazumevaju da ste deo društva koje je učestvovalo u ratu, u bombardovanju, dragocena je.

Koliko je važno pitanje krivice?

– Faktička krivica i osećanja krivice su različite kategorije. Osećanja krivice su esencijalni deo tugovanja. Tugovanje je proces u našim unutrašnjim svetovima koji se pokreće kada se iskusi gubitak u spoljašnjoj realnosti, a kada govorimo o traumatskim gubicima, postoji u ljudima bez obzira kom društvu pripadali. Kao građani Beograda i Srbije bili smo svedoci raspadanja zemlje i iskusili dramatična i tragična stanja tranzicije kroz koju je prošao ovaj deo Evrope. Bili smo deo dezintegracije kolektivne paradigme i uspostavljanja drugih kroz nasilne i bolne konflikte sa katastrofalnim posledicama koje su vodile individualnim i kolektivnim traumama. Dezintegracija sama donela je brojne gubitke: ljudskih života, domova, teritorija, društvenih vrednosti, prijateljstava, sopstvene predstave o svetu i sebi. Svi ti gubici neminovno vode osećanju krivice jer se nije sačuvalo ono što je izgubljeno a bilo je dragoceno. Nekada su to i ideali. Osećanja krivice uz ljutnju, a onda bol zbog gubitka, sastavni su deo procesa tugovanja za nečim što je izgubljeno. Drugi nivo osećanja krivice je onaj koji se pokreće kada je neko činio zlodela u naše ime. Sposobnost da se to oseti otvara put da se saoseti sa bolom „drugog“. Na sličan način u našem društvu postoji snažna potreba da „drugi“ prepoznaju i uvaže našu patnju. Postavlja se pitanje, što je bila i glavna tema konferencije, kako žaliti. Osnovna karakteristika društvene traume je da društvo nije sposobno da žali ono što je izgubilo.

Kako znamo da društvo nije sposobno da žali?

– Između ostalog zato što se negira gubitak na društvenom nivou. Negiraju se osećanja krivice. To je proces koji se inhibira u periodima masovnih trauma. Preteško je da se društvo suoči sa tim. Ne smemo zaboraviti da se radi o transgeneracijskim traumama koje su zamaglile razlike između prošlosti i sadašnjosti kao i razlike između spoljašnjih i unutrašnjih realnosti. Ukoliko se negiranje gubitka poistoveti sa političkim potrebama ljudi na vlasti, ćutanje je još jače. Gubici tokom Drugog svetskog rata su bili zataškavani pod zastavom „bratstva i jedinstva“. Prošli gubici i zločini nisu ožaljeni na društvenom nivou, već su ućutkavani u skladu sa politikom tog vremena. To se sve vratilo u mnogo teškom obliku u prethodnom ratu. Zato se tišina, ućutkavanje i nemogućnost žaljenja na društvenom nivou, naravno i odsustvo svesti o odgovornosti smatraju lošim. Kada su učinjena nova povređivanja, dobar deo društva ih je negirao i ograđivao se od odgovornosti zbog nemogućnosti da žali.

Jedan od vodećih predavača, doktor Earl Hoper, kazao mi je u kratkom razgovoru da je istina da su Srbi bili agresivni, međutim da on odnose na ovom prostoru ne posmatra kao moralista, već kao naučnik i kao kliničar i da može reći da su u Srbe zapravo bila projektovana agresivna osećanja. Šta mislite o tome?

– Naravno, možemo reći da je po sredi bio proces u kom su Srbi bili „žrtveno jagnje“. Čemu su doprinele i druge okolnosti. To da se sve posmatra crno-belo. Viđenje Srba u svetu na najnegativniji način rezultat je mnogih projekcija. A to je teško za nas kao narod zato što smo mi sliku o sebi formirali prema činjenici da smo tokom svetskih ratova bili na pravoj strani, na strani potlačenih. Velike projekcije još više utiču na to da se branimo, čak i od realnih zlodela za vreme poslednjeg rata. Teško je da čovek u takvim okolnostima prihvati realnu odgovornost i da ne zauzima stalno odbrambeni stav. Govorimo o opštem, društvenom nivou krivice.

Šta se dešava sa pojedincima, njihovim gubicima? Vi ste radili tokom devedesetih. Kakva su vaša iskustva?

– Moje kolege i ja radili smo tokom svih ratnih dešavanja. Mi imamo specifično iskustvo jer smo radili sa ljudima koji su preživljavali traume, a bili smo deo te traume. Živeti u našoj zemlji od devedesetih godina do danas znači biti deo traumatizovanog društva na više načina. Kroz raspad zemlje, siromaštvo, izolaciju, raspad društvenih institucija… Tokom bombardovanja karakteristika našeg rada bila je da smo se izuzetno držali setinga. Ne sećam se da je bilo ko propuštao seanse, individualne ili grupne. Najvažnije za traumatske situacije jeste da vi održite ideju o tome da život teče dalje iako je slika sveta u kojoj smo živeli okrnjena. Imali ste tada veoma različite reakcije. Neki su izuzetno teško to doživljavali, a neki drugi su se zbog svojih unutrašnjih pritisaka osećali dobro. To je bila veoma uzburkana socijalna klima. Setimo se perioda demonstracija. LJudi su mogli da dođu na analitičke grupe sa vrlo različitim političkim shvatanjima i različitim iskustvima. Grupna analiza bila je mesto na kome je moguće da čak i oponenti sede i razgovaraju. Tu je vrednost grupne terapije, da se prekine ćutanje i da se teške teme o kojima u životu ne može da se razgovara ako sagovornici nisu istomišljenici mogu doneti u terapiju a da ne dođe do eksplozije. To je pokazala i cela konferencija. Bila je mesto gde je bilo moguće razgovarati o temama o kojima se ima različito mišljenje.

Ima li kod nas dijaloga?

– Kod nas razgovaraju samo istomišljenici. Kada se sastanu ljudi koji imaju različito mišljenje, tada nastaje ćutanje.

Zbog čega se ćuti?

– Dolazi do anticipacije i do retraumatizacije. LJudi su prestali da govore o traumama posle izvesnog vremena, nezavisno od toga da li su prošli kroz ratna iskustva, kroz izbeglička iskustva. U porodicama se ćuti čak i kada su u pitanju žrtve. Postoji strah da će i sam razgovor o traumama povrediti mlađe generacije. Poznata su osećanja krivice preživelih. Traumatska iskustva su uvek pokrivena velom tajne i strahom od otkrivanja nekakve istine. Ako razmislimo, mi smo svi potomci preživelih u prethodnim ratovima sa neizbežnim traumatskim iskustvima i mnogim nepoznanicama. Ukoliko se ne govori, posledice traumatizacija se pojavljuju u trećoj generaciji. Takođe, ćuti se zato što nema slušalaca, jer ako govorite o nečemu o čemu mi kao društvo nismo spremni da čujemo teško je naći pravog slušaoca. Veoma je teško da se nađe odnos između žrtve i onog ko je činio zločine. Recimo, bez ideje da se poistovete žrtve I zločinci teško može zaista da se prihvati da ih je bilo na svim zaraćenim stranama.

Kada ćutanje prestaje?

– Smatra se da treba da prođe najmanje dvadeset pet godina da bi počelo da se priča o traumama. Ispostavilo se da o žrtvama holokausta nije moglo da govoriti pedeset godina, pola veka. Ili, što je teorija drugih autora, nije bilo onih koji su to mogli da čuju. Ako hoćemo da imamo zdravije društvo, bitno je da počne da se govori o tome. Mislim da društvo ima strah da govori kao da bi tada ponovo došlo do sukoba. Ali, to su zablude. Ćutanje i ućutkavanje vodi ka ponavljanju istorije. Treba da se govori i da se razumeju osećanja žrtava, pa čak i osećanja onih koji su činili zločine. Kod nas se uglavnom radi o transgeneracijskim traumama, gde se smenjuju uloge onih koji su žrtve i onih koji su činili zločine. A društvo koje ima tako masovne traume ne može da trpi različitosti. Ako uzmemo u obzir da smo društvo koje je nasledilo nedemokratske i autoritarne obrasce vođstva, mi imamo osnovu koja upozorava da bi trebalo da počnemo sa otvaranjem ka različitosti i različitosti mišljenja. Zato je važno da se otvori tema traume. Sa nadom da ćemo čuti jedni druge.

Čuli smo na jednom od predavanja (uvodnom) da do kraja nije moguće prevazići traumu, ali kako je moguće zaceliti se do nivoa pristojnog funkcionisanja?

– Traumom se smatraju iskustva koja su jednom uništila čoveka, probila odbrambenu membranu, inicirala regresivne psihičke procese, posle traumatskog iskustva više nikada to ne može biti ista osoba. Često ona nema načina da ponovo uspostavi svoje unutrašnje, psihološko funkcionisanje kao da traume nije bilo. Svaka sledeća situacija dovodi do novog povređivanja i aktiviranja starih iskustava. Govorimo o retraumatizaciji. Ideja da ponovo može tako nešto da se desi čini da se dožive slična osećanja, da se neka situacija doživi kao pretnja, bez obzira da li je to realno ili ne. Savremena saznanja potvrđuju naša iskustva da je analitička psihoterapija individualna i grupna indikovana u tim stanjima i da kratke terapije daju samo privremena poboljšanja. Analitičkom psihoterapijom smo svih ovih godina pomagali čoveku da ostane što manje okrnjen. Značaj primanja pomoći u trenutku nastajanja traume je veliki jer omogućava da se posledice ne razviju u trajna oštećenja, koja imaju svoju dijagnozu: posttraumatski sindrom. Takav rad može da očuva mentalno zdravlje… Kako da prebolimo traume? Treba biti realan, psihoterapija ni individualna ni grupna nisu svemoćne. Danas se radi i sa velikim grupama ljudi, sa organizacijama i institucijama koje su traumatizovane. U našoj sredini imamo Građane u promišljanju koje je osnovala Marina Mojović. Važno je da naučimo da slušamo jedni druge i moramo da prekinemo ćutanje.