"Treći svet" ponovo na globalnoj sceni 1Foto: BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV/MO

Ideje ekonomista i političkih filozofa, i kad su u pravu i kad su u krivu, moćnije su nego što se uobičajeno razume.

Zaista, svetom ne vlada ništa drugo.

Praktični ljudi, koji veruju da su prilično oslobođeni bilo kakvih intelektualnih uticaja, obično su robovi nekog pokojnog ekonomiste.

Ludaci na vlasti, koji čuju glasove u vazduhu, pozajmljuju svoju mahnitost od nekog akademskog piskarala od pre nekoliko godina (Džon Majnards Kejnz).

Ove slavne reči odzvanjale su kroz glavu gorepotpisanog, dok je slušao okupljene predstavnike, uglavnom zemalja trećeg sveta, na skupu kojim je obeleženo 60 godina od Prve konferencije nesvrstanih u Beogradu, 1961.

Bilo je predstavnika iz 105 država.

Iz govora prisutnih moglo je da se na jednom mestu, za samo dva dana, čuje sve šta muči njihove stanovnike – od nedostatka vode i hrane, do stalne borbe za očuvanje teško stečene državnosti i teritorijalnog jedinstva.

Ako se to poveže sa nedavnim događajima u Avganistanu, videćemo sliku sveta koja je radikalno drugačija od one koja je dominirala poslednje tri decenije.

Reč je o padu niza ideja koje su pokretale zapadnu politiku u poslednjih 30 godina. Treći svet sa svim svojim tamnim tajnama ponovo je na globalnoj sceni.

Danas je istorija opisala svoj pun krug – od eha Fukujaminog kraja istorije na Beogradskoj konferenciji 1989, do povratka identiteta 2021.

Nesvrstani profitiraju iz ideološkog razvoja u kome se pokazuje da istorija nije okončana što sada priznaje i sam Fukujama.

Poslednja decenija, zaključno sa Avganistanom, pokazala je da u svetu nema više jedne, hegemone sile koja je idološki kredo videla u kraju istorije i ulasku u eru liberalne demokratije, kao pobednica Hladnog rata.

Arapsko proleće, uspon terorističke tvorevine – Islamske države, koja je nekoliko godina vladala svojom pravom državom / kalifatom i neverovatni rast Kine, praćen njenom verzijom globalizacije, stvorili su pukotine u harmoniji jednopolarnog sveta.

Kina pokazuje da je moguće odvojiti ekonomsku slobodu od političke.

Ako uspe da pokaže da se inovacije mogu odvojiti i od političke slobode, istorija Zapada, da kažemo, biće na ozbiljnom ispitu, a neće prestatiti, kako saopštavaju malodušni zapadni esejisti.

SAD više nisu nesumnjivi svetski hegemon. Ideologija koja je ukidala nacionalne granice, nacionalni suverentet i ostala obeležja državnosti, ustupa pred tradicionalnim pravilima poštovanja teritorijalnog suvereniteta i integriteta, nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja, odricanja od upotrebe sile i konfrontacije u svetu.

Takav, stari svet, oživeo je nesvrstanost i svest o važnosti istorije dekolonizacije koja se iskazuje novim formama.

Na kraju, dovedeno je u pitanje da je liberalna demokratska država jedinstveno stabilna i otporna na promene jer se njeni „osnovni principi… ne mogu poboljšati“.

Nesvrstani nisu nastali na konzervativnim idejama, ali današnja konzervativna obnova itekako im koristi, jer prevrednuje „globalno belačko neznanje“, kako ga je opisao filozof Čarls Mils.

Na putu 3B (Bandung, Brioni, Beograd), nesvrstani su kodifikovali solidarnost s postkolonijalnom Afrikom i Azijom, što je tadašnju Jugoslaviju blagovremeno odvojilo od evropske kolonijalne istorije i donelo joj statusne nagrade – priznanje Titovog sistema i alternativnog socijalizma.

Idejna raskrsnica na kojoj se tada našao svet, prelazila je preko nesvrstanih i Jugoslavije. Prelomni momenat u razvoju pokreta nastupio je krajem Hladnog rata.

Kad je 1989. održan 9. Samit u Beogradu, bilo je jasno da se bipolarni svet bliži kraju i da se izmiču osnove dotadašnjeg postojanja pokreta.

Jugoslovenski domaćini naglašavali su prihvatanje nove harmonije koja se nazirala u svetu, a oni koji se nisu složili s njom ocenjeni su kao pristalice dogmatskih, konzervativnih i radikalnih struja u pokretu.

Nešto pre konferencije objavljen je Fukujamin esej o kraju istorije koji je imao svoj eho i na Beogradskoj konferenciji. Izraz je preuzet od nemačkog idealističkog filozofa Hegela, za koga je istorija bila bitka ideja / ideala kao što je, prilično ironično, za Kejnza.

To je značilo, napisao je Hegel, da se istorija završila pravom bitkom kod Jene 1806, pobedom Napoleona, „svetskim duhom na konju“, porazom pruske apsolutne monarhije i trijumfom francuskih revolucionarnih ideala slobode i jednakost.

Ali Hegel, koji nije bio ni liberal ni demokrata, nije govorio o političkoj slobodi, već o ostvarenju duhovne slobode koju je Hrist prvi put uveo u frazu „čija je služba savršena sloboda“.

Čovek koji je to spustio na zemlju bio je Hegelov učenik, francusko-ruski intelektualac 20. veka, Aleksandar Kožev.

On je ponudio direktno političko čitanje Hegela.

Cilj istorije sada je postalo ostvarenje, ne duhovne, već političke slobode, što je ostvareno američkom i francuskom revolucijom i zacementirano bitkom kod Jene.

Rezultat je, kako je nazvao, „univerzalna homogena država“.

Ovo je, u sažetku Fukujame, „liberalno u onoj meri u kojoj priznaje i štiti kroz sistem zakona čovekovo univerzalno pravo na slobodu, i demokratsko u onoj meri u kojoj postoji samo uz saglasnost onih nad kojima se vlada“.

Takođe, budući da je uvek povezan sa kapitalizmom slobodnog tržišta, zadovoljava sve ljudske želje.

Rezultat je – sve i ništa.

Kako je svaka želja zadovoljena, nema više razloga za borbu – unutar država ili između njih.

Nema istorije od kad je završena, niti filozofije pošto se sve razume.

Jedina aktivnost je ekonomska i njome se bave stručnjaci.

Sve izgleda kao donekle idealizovana slika EU ili zajedničkog tržišta.

Što je Kožev zaista video kao krajnju ljudsku zajednicu.

Za razliku od većine intelektualaca, sproveo je ono što je propovedao, prestajući da predaje i postao je briselski birokrata sve do svoje smrti 1968.

Jedini značajni Fukujamnin dodatak Koževu bio je da je istorija (ponovo) završena 1989. glasnošću i predstojećim slomom komunizma, jedinim ozbiljnim ideološkim rivalom „univerzalne homogene države“, poznate i kao liberalna demokratija.

Nesvrstanost u Beogradu krenula je tim pravcem.

U završnim dokumentima napuštene su ranije pretpostavke ideološke isključivosti i jednostranih postavki.

Centralno mesto imala je borba za premošćavanje jaza između bogatog severa i siromašnog juga.

Prevaziđena je formula na osnovi konfrontacije Istok – Zapad.

Mora se reći da je tu formulacije zastupala i nametala tadašnja Jugoslavija.

To je bila evropska orijentacija Pokreta nesvrstanih.

Mnogi unutar nesvrstanih nisu delili jugoslovenske stavove, niti su bili uvereni da su međunarodne političke promene bile trajne prirode.

Tokom formulisanja završnih dokumenata Beogradskog samita, stavovi Jugoslavije bili su samo delimično usvojeni, samo tamo gde je Pokret izričito odobrio politiku dijaloga i saradnje.

Pred Ministarsku konferenciju nesvrstanih u Akri (Gana), septembra 1991, svetska politička situacija dodatno se pogoršala, uključujući i raspad jugoslovenska federacije.

Izveštaj konferencije u Akri zaključio je da nije postignut konsenzus u prilog stavu da se Hladni rat završio i da se pojavio novi svetski poredak.

Sastanak je, međutim, potvrdio raniju posvećenost politici kompromisa i konsultacija. Samit u Džakarti, kako je poznatija 10. konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja (1992), započeo je u teškim uslovima.

Na Samitu je učetvovalo 100 država i oko 60 šefova država.

U tri godine nakon beogradskog samita posthladnoratovski svet još se nije umirio.

Uznemirujući efekat raspada komunističkog bloka u Istočnoj Evropi i njegova drama ujedinili su se sa previranjima na Bliskom istoku, kad je Irak zapretio Saudijskoj Arabiji i potom napao Kuvajt.

Veliki broj arapskih nesvrstanih zemalja umešao se u sukob koji Pokret sam nije mogao da reši.

Situacija se pogoršala kad je Balkan zahvaćen talasom političkih nemira u Jugoslaviji, koja je predsedavala Pokretom.

Deo članica priklonio se stavu da se Jugoslavija raspala i da više ne postoji, pa ne može da bude u Pokretu.

Postojala je, međutim, snažna podrška suprotnom stavu, da su se samo neko delovi bivše jugoslovenske federacije otcepili, a one republike koje su želele da ostanu, Srbija i Crna Gora, očuvale su „državni kontinuitet i međunarodno-pravni subjektivitet Jugoslavije“.

Mnoge afričke zemlje sa multietničkim stanovništvom i same su favorizovale takvu poziciju.

Usledila je rasprava o članstvu Jugoslavije, slično onoj u UN

Ali, postojala je jedna osnovna razlika, odluke Pokreta usvajaju se konsenzusom, za raliku od UN, a sa tako snažno podeljenim stranama, nije bilo konsenzusa i stoga nije mogla da se usvoji ni jedna odluka.

Jugoslovenskoj delegaciji dozvoljeno je da ostane na konferenciji do konačne odluke o legitimitetu njenog članstva, na ministarskom sastanku nesvrstanih u Njujorku, 1992.

Ni tada nije bilo rešenja, pa je odloženo na neodređeno vreme.

Pokret nesvrstanosti, stoga, nije još dostigao svoju poslednju tačku. On je opet pokret mogućnosti, na šta će pažnju obraćati velike sile. Kina i Rusija su to već učinile. A gde su one, za očekivati je i SAD i EU.

Zbog toga rastu šanse za nove pokušaje instrumentalizacije Pokreta za interese globalnih ili regionalnih sila.

Neki pokušaji su viđeni i na ovom beogradskom, simboličnom okupljanju. Zbog svega toga, na njemu je vredelo biti, kao što je još više vredelo biti njegov domaćin.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.