Tri grešna intelektualca 1Foto: Medija centar

Oni nisu osećali da su dovoljno zaštićeni u okviru demokratskih poredaka.

Autoritarni poreci pružali su im egzistencijalnu zaštitu ako su im potpuno služili i ako su njihova znanja pomagala da se što duže održe na vlasti, posebno da manipulišu sa građanima a ne retko i da se uključuju u totalnu propagandu, ali su im, s druge strane, ovi poreci pružali šansu da neke od svojih ideja u suštini autoritarnog karaktera pokušaju da realizuju.

I jedno i drugo donosilo im je korist, slavu i čast.

Najtragičnije je da su neki veliki pisci intelektualci bili skloni da podrže autoritarne političke vođe i da ih potpomognu da osvoje i učvrste vlast.

Tako je, na primer, jedan od najvećih pisaca 20. veka Tomas Man podržao ulazak Nemačke u Prvi svetski rat.

Ne samo da je podržao nego je i opravdavao otpočinjanje tog rata. Man je uoči rata pisao da će rat konačno dovesti u pitanje razdoblje samozadovoljstva „jednog gnusnog sveta, s kojim je sada gotovo, ili će biti gotovo čim ova velika nepogoda protutnji!

Nije li u njemu gamad duha vrvela poput crvi?

Nije li on previrao, sa zadahom raspada civilizacije?“ Prema Manu, rat je bio sukob kulture i civilizacije, umetnosti i intelekta.

On se opredelio za kulturu i umetnost, a civilizaciju i intelekt optuživao za nevolje. Rat će upravo otkloniti ove nevolje.

Na kritičke opomene koje je dobio od Romena Rolana i svog brata Hajnriha Mana, on je odgovorio da se uvek opredeljuje za umetnika kada je u pitanju umetnik i intelektualac.

Tomas Man je smatrao da je demokratski poredak koban za umetnost i zbog toga verovao da će se umetnost „uvek ‘okretati unazad’, uvek će biti reakcionarna. Ima dobrih razloga što se ona, poput religije, uvek uključuje među antidemokratske sile; i porediti umetnika s ‘intelektualcem’ jeste demokratska smicalica.

Umetnost nikada neće biti moralna u političkom smislu.

Ona nikada neće biti puna vrlina, i progres neće nikada moći da računa na njenu pomoć. Umetnost nosi jedno u osnovi nepouzdano, prevrtljivo obeležje; njeno uživanje u skandaloznom iracionalizmu, njena naklonost prema onom ‘varvarstvu’ koje stvara lepotu ne može se iskoreniti.

Čak i ako bi neko poželeo da je nazove histeričnom, neintelektualnom, imoralnom do stupanja ugrožavanja sveta, ta njena naklonost ipak ostaje besmrtna činjenica.

I ako bi neko želeo, ako bi neko mogao da je iskoreni, istovremeno bi oslobodio svet jedne velike opasnosti i lišio ga umetnosti a malo ko želi to da učini“.

Za Tomasa Mana intelektualac je proizvod civilizacije i demokratije a umetnik kulture. Smatrao je da Nemačkoj, koja je u zatočeništvu muzičkog, odnosno umetničkog duha, odgovara samo reakcionarni poredak.

U to vreme Man je bio „potpuno uveren da nemački narod neće nikada voleti političku demokratiju, iz prostog razloga što ne može voleti politiku… Ja želim monarhiju, želim podnošljivo samostalnu državu, jer jedino to može da zajamči političku slobodu u ovoj duhovnoj i ekonomskoj sferi“.

Tomas Man, nesporno najznačajniji nemački pisac s prve polovine 20. veka, kada je u pitanju odnos prema politici pokazivao je velike protivurečnosti.

I posle Prvog svetskog rata osećala se kod njega gorčina, ne samo zbog poraza već i zbog nepodnošljivog stanja u Nemačkoj opterećenoj ratnim reparacijama koje je ona morala da plaća pobednicima Prvog svetskog rata koje je uvukla u rat i nanela im veliku štetu.

Plaćanje reparacija doveo je najveći deo nemačkog stanovništva u siromaštvo, a sve to praćeno je velikom nezaposlenošću.

Velika ekonomska kriza koja je zahvatila kapitalističke zemlje donela je Nemačkoj 1923. inflaciju dotad neviđenu u svetu. Man je reagovao optužujući demokratiju za trenutno stanje u nemačkoj državi.

To se moglo tumačiti tako da Man traži izlaz u učvršćivanju autoritarnog poretka koji će reformskim merama i disciplinom razrešiti nemačke probleme.

On se zalagao za formiranje moćne države, što se može ostvariti samo uz pomoć autoritarnog poretka.

Uskoro će Tomas Man promeniti svoje političke stavove, ali dosta kasno u odnosu na to šta se sve izdešavalo na nemačkoj političkoj sceni.

Tako je on 1930. godine održao predavanje u čuvenoj Betovenovoj dvorani u Berlinu u kojem se žestoko suprotstavio nadirujućoj opasnosti dolaska fašizma na vlast, u nemačkom slučaju nacionalsocijalizma, odnosno nacizma.

Tadašnji šef Hitlerove propagande Jozef Gebels organizovao je jurišnike koji je trebalo da napadnu Tomasa Mana.

Pisac je, međutim, izbegao taj napad tako što je odmah po završetku predavanja izašao iz dvorane na pomoćni izlaz. Od tada je Man bio žestok kritičar nemačkog nacizma.

I ovo je primer drame intelektualaca kada je u pitanju politika i politički život.

Ponekad umetnički doživljaj uspeva da potisne razum i razboritost i uvuče darovitog pisca, odnosno intelektualaca, u neodmerenosti.

U Manovom slučaju, u neodmereno prihvatanje političkih stavova i politike koja vodi pogubnim posledicama ne samo po jedno društvo nego i po celo čovečanstvo i čovečnost.

Vrline istinskog intelektualca su u pokazivanju velike opreznosti kada su u pitanju trenutne politike, posebno prema onima na čelu politike jedne zemlje. Intelektualci nikada ne bi smeli da se oduševljavaju trenutnim stanjem u jednoj političkoj zajednici.

NJih uvek, kada je u pitanju politika, treba da prati oprez i kritičko promišljanje o svemu povezanom s tom politikom. Jedino oduševljenje istinskog intelektualca jeste za sve š to pripada duhovnosti, posebno za univerzalne ideje i vrednosti.

Sve van toga može da ga uvuče u neprijatnosti, ponekad i u neodgovorno ponašanje kada je u pitanju podrška aktuelnoj politici.

Intelektualac treba stalno da je u kritičkom odnosu prema politici i da uvek razmišlja da svaku politiku treba izoštreno nadzirati i dobro kontrolisati.

Takav pristup treba da dođe do izražaja tamo gde su demokratske vladavine koje su, za sada, najbolji oblici organizovanja političkog života.

Demokratske vladavine imaju jednu slabost: mogu postati lak plen slatkorečivih demagoga i građani koji im podlegnu lako mogu da se preobraze u nekritičku masu, naročito u društvima opterećenim problemima i teškoćama.

Tada ta nekritička masa postaje plen demagoga koji na demokratski način, uz obmane, mogu da osvoje vlast. Druga opasnost vreba iz vrline demokratije: prihvatanje različitih mišljenja i različitosti.

Upravo to prihvatanje omogućava da neki opasni ljudi i to iskoriste i dokopaju se vlasti.

Zbog toga je dužnost intelektualaca da stalno kritički preispituje sve na demokratskoj političkoj sceni i upozorava da se demokratija najbolje čuva ako se oni na vlasti stalno nadzirani i kontrolisani.

Drugi značajan nemački intelektualac Osvald Špengler takođe je lutao kada su u pitanju stavovi o trenutnim politikama, posebno o porecima u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata.

Sve do pojave prvog toma njegove knjige Propast Zapada, on je bio slabo poznat i nezapažen u vodećim intelektualnim krugovima Nemačke.

Tri godine posle izlaska iz štampe prvog toma objavio je drugi tom kada je zapažen u nemačkoj intelektualnoj i široj javnosti. NJegova knjiga postala je privlačna i van nemačkih granica a izuzetno je dobro dočekana u Nemačkoj.

Zanimajući se za politiku, Špengler je prilično tačno predviđao šta će se zbivati u budućnosti na političkoj sceni u Nemačkoj i svetu, ali su njegove kratkoročne prognoze bile često promašaji i greške.

Tako je, na primer, pogrešno procenio da će Nemačka dobiti Prvi svetski rat.

Zato su se pokazala tačnim njegova predviđanja o tome da će država da „organizuje proizvodnju i saobraćaj, i da svako bude sluga države, što su neliberalne i autoritativne forme najekstremnije vrste.

Predviđam da će onaj stari pruski element, s njegovim neprocenjivim blagom discipline, moći i energije organizovanja, ponovo preuzeti vođstvo, i da će mu se poštovanja dostojni deo radnog stanovništva staviti na raspolaganje protiv anarhizma, u kojem spartakovska grupa održava znatnu vezu s levim liberalizmom jevrejskih novina, ćumeskih pamfleta, špekulanata i doktrinara…

Užas ne zaoštri stanje do takvog stupnja uzbuđenja i očaja da se neka diktatura nalik na ovu Napoleonovu shvati kao spas. Ali tada mora poteći krv, i što više nje, to bolje… Najpre sila, onda obnova, ne posredstvom diletantizma, političkih većina, već superiornom taktikom nekolicine rođenih i sudbinskih određenih za politiku“. Upravo to se desilo u Nemačkoj dolaskom na vlast Nacinalsocijalističke nemačke radničke partije poznatije po skraćenici NSDAP, odnosno usponom njenog vođe Adolfa Hitlera.

Špengler se zauzimao za povezivanje desničara u Nemačkoj koji bi obnovili monarhiju cezarističkog tipa.

On je smatrao da je potreban jedan Cezar koji će uspeti da se oslobodi međunarodnih finansijera i oporavi Nemačku.

Polagao je nade od nemačkih generala da to mogu da učine.

Pošto oni nisu ništa uradili, razočarao se u njih.

Jednog momenta pomislio je da bi NSDAP mogla da preko Hitlera ponudi Cezara Nemačkoj.

Posle Hitlerovog neuspeha da izvrši puč, planiran u gradskoj pivnici u Minhenu, Špengler je smatrao da je to proizvod neiskustva nacionalsocijalista i da Hitler nije pokazao da je na nivou potencijalnog Cezara.

Potom je nadu video u Musoliniju i italijanskim fašistima. Smatrao je da je Musolini više naklonjen rezultatima nego pridržavanju programa i izvođenju parada.

Špengler je 1925. posetio Italiju i poslao svojih pet knjiga Musoliniju.

Uskoro se, međutim, razočarao u Musolinija i italijanski fašizam zbog toga što je bio levičarski naklonjen i što je potražio podršku na ulicama koje je izričito prezirao. Špengler se okrenuo od Musolinija pošto je konstatovao da on nema nameru da postane novi Cezar.

Usledio je Špenglerov razlaz i s nacionalsocijalizmom. NJihov program, način pristupu politici, prema njemu, bio je sitničav, površan, ograničen, jednom rečju bezvredan.

Posebno se usprotivio antisemitizmu nacista.

Zbog toga će ga napasti jedan od nacističkih ideologa Alfred Rozenbereg, ističući da Špengler nije uvideo značaj rasno duhovne sile za oblikovanje sveta već se opredelio za izgradnju apstraktnih shema kojima se poriče rasna doktrina, ali i ličnost, kao i unutrašnje vrednosti koje predstavljaju „srce srdaca“ germanskog naroda i uma.

Špengler će 1933. godine podržati Hitlera na izborima, iako je smatrao da je on budala. Kada nema boljeg Špengler se opredelio za Hitlera, premda i dalje uveren da on ne može da postane pravi Cezar.

Špengler je smatrao da politički vođa treba da bude heroj a ne da izigrava herojskog tenora. Posle dolaska Hitlera na vlast, Špengler se povukao gubeći svaku nadu kada je u pitanju razumevanje koje treba da omogući da se zagospodari stvarnošću a ne da se joj povlađuje.

Treći veliki nemački intelektualac, jedan od velikana nemačke i svetske filozofije u prvoj polovini 20. veka, Martin Hajdeger, podržaće Hitlerovu spoljnu politiku. To se odnosilo na istupanje Nemačke iz Društva naroda.

Prema Hajdegeru, istupanje je bilo uslov da Nemačka preuzme gospodarstvo nad sudbinom nemačkog naroda.

Te godine Hajdeger je na predlog ministra prosvete postao rektor frajburškog univerziteta a uskoro je morao da stupi i u članstvo NSDAP.

Hajdeger je izbegavao javno da išta kaže o nacističkoj partiji.

Kasnije je objašnjavao da je prihvatio mesto rektora da bi omogućio studiranje siromašnim studentima ali i otvorenost za svakog intelektualca dostojnog profesorskog znanja, nezavisno od njegovog političkog uverenja.

Posle Drugog svetskog rata u jednom pismu napisao je da ga za prihvatanje rektorskog mesta „nije navela samo vera u Hitlera, kasnije gorko izneverena. Ali su i ta moja očekivanja bila izneverena.

Univerzitet se nije izmenio, i nije pokazao nimalo razumevanja za situaciju u svetu.“

Ono što je Hajdegera vezivalo za nacionalsocijalizam jeste tlo. Tako je on pisao da „jednog čoveka iz grada, boravak na selu uglavnom ‘stimuliše'“.

Takođe, isticao je da čitavo njegovo delo „zavisi od sveta ovih planina i ovih seljaka“. Upravo su povratak ideji tla, odnosno zemlji, propagirali nacisti u Nemačkoj, kao i fašisti u Italiji.

Da bi se mladi vezali za tlo, nacinalsocijalisti u Nemačkoj formirali su Radnu službu čija je misija bila da spoji ljude grada i sela.

Hajdeger je smatrao da je to dobar način da se mladi fizički obuče i posebno je to preporučivao studentima.

On je pisao da „u radnim logorima vlada jedna nova realnost.

Tu novu realnost simbolizuje činjenica da naša srednja klasa treba da bude otvorena za nove obrazovne sposobnosti Radne službe.

Logori i škole naumljeni su da okupa obrazovne moći naših ljudi kako bi se ostvarilo ono novo jedinstvo u kojem će nacije stremiti novoj sudbini u okviru države.

Kao i svaki nacionalista, Hajdeger je bio zastupnik utemeljenja jake države.

On je tada smatrao da će nacionalsocijalisti doneti odluku da znanje ne treba da deli ljude na klase „sasvim suprotno ujedinjuje ih, te pripadnike Otadžbine i Države združuje u jedinstvenu veliku volju države“.

Prema njemu, u takvoj državi nastupio bi novi način života koji bi udružio ratnike, radnike i naučnike. To bi ojačalo državu i učinilo je moćnom.

Dok je bio rektor univerziteta u Frajburgu, Hajdeger je pokušao da koliko-toliko ublaži neke neprijatne oblike i sadržaje nacionalsocijalističke politike.

Tako je uspeo da zaustavi izbacivanje sa Univerziteta profesora koji su bili otvoreni protiv NSDAP i Hitlera i da ne dozvoli isticanje antisemitskih plakata u okviru Univerziteta.

Značajno je da je sprečavao spaljivanje knjiga, koje je tokom 1933. godine bilo praktikovano za knjige svih autora koji su smatrani nepodobnim piscima i intelektualcima u Nemačkoj. Kada je dobio naređenje iz Ministarstva prosvete da isključi dvojicu prethodnih dekana sa Univerziteta, Hajdeger je napustio NSDAP i odmah potom je smenjen sa mesta rektora.

Hajdeger, kao veliki filozof, zbog svog iznenadnog oduševljenja nacionalsocijalistima neposredno pre njihovog dolaska na vlast i u prvoj godini vladavine ostaviće u intelektualnim krugovima Nemačke, Evrope i sveta gorak i težak utisak.

Bilo je nezamislivo kako je filozof sa takvim filozofskim darom mogao olako da prihvati jednu politiku koja će doneti tragediju, ne samo Nemačkoj nego i celom svetu.

Iako je brzo napustio NSDAP, taj njegov kratak boravak u nacističkoj partiji ostaviće neizbrisivu senku na njegovoj ličnosti.

Najteži utisak proizvelo je Hajdegerovo prihvatanje nekih ideja koje ne idu uz jednog filozofa oduševljenog antičkim grčkim filozofskim duhom.

On će od tada nadalje, do naših dana, biti predmet preispitivanja i drame u koju intelektualac može da upadne zbog olakog i nepromišljenog prihvatanja neke politike.

NJegov pristup jednoj opasnoj politici ostaće toliko upamćen da ni njegov kasniji razlaz i otpor nacizmu nije pomogao da mu bude oprošteno, niti je poslužio kao opravdanje za to što je učinio.