U plićaku Ramačeve sujete

Mihajlo Ramač kao novinar kreće se površinom tekuće svakodnevice, ne proveravajući dubinsko značenje dnevnih činjenica niti njihove potencijalne konsekvence. Decenijski student istorije ne zna da je istorija unošenje inteligencije u niz činjenica, pitanje je samo čije i kakve inteligencije i koji je niz činjenica, ukupnih ili odabranih prema svom znanju ili podešavanju slike prema očekivanju pojedinih centara moći.

Ramač uopšte ne piše o predmetu mog autorskog teksta, prilagođenog datom vremenu na naučnoj konferenciji (dokumentovani tekst izaći će u zborniku sa konferencije), a to je: utemeljenje identiteta Rusina u okviru Rusinskog narodnog prosvetnog društva (1919-1941) i onim društvenim organizacijama koje nakon 1945. nastavljaju ili izneveravaju te temelje. Ramač se logikom halo efekta zakačio za svoju jednu četvrtinu prevoda Svetog pisma, bezrazložno uvređen – pao mu mrak na oči usred belog dana, verovatno od jakog sunca sopstvene sujete – pa nije primetio da ja nijednom rečju nisam osporavao niti valjanost niti korist prevoda Svetog pisma na rusinski. Čak sam mu i čestitao na dobro obavljenom poslu. Taj prevod svedoči zrelost rusinskog jezika da izrazi razuđena značenja Svetog pisma, svedoči o kreativnom potencijalu rusinskog jezika.

Ukazao sam samo na činjenicu da je prevod došao u vreme zaoštrenih nesuglasica institucija i pojedinaca u crkvenom i nacionalnom populizmu srednjeevropskih država u kojima Rusini žive u više malih enklava, te da se osnivanje Eparhije sv. Mikolaja politički instrumentalizuje kao konačno odvajanje Rusina od Ukrajinaca, a da se Ukrajinci i Ukrajina nisu odricali od Rusina, ni naučno ni politički kao svoje najstarije zapadne dijaspore, jedne od dva vida u Srbiji, nekada i Hrvatskoj i BIH. Rusini su se odrekli Ukrajinaca. Masa mejlova koje sam primio od strane ukrajinofoba i rusinofoba biće dokumentovani u zborniku radova. Ko pročita brojeve rusinskog časopisa „Dzvoni“ i ukrajinskog „Ridne slovo“ posvećene osnivanju Eparhije uveriće se sam, pa i Ramač. To su trajne konsekvence a ne prigodni govori na koje se poziva Ramač.

Umesto toga Ramač napada i omalovažava mene kao čoveka i moje delo. A da je pročitao mojih pedeset pet knjiga, ili bar mišljenje pedesetak srpskih, ukrajinskih, hrvatskih i slovenačkih akademika, univerzitetskih profesora u uglednih pisaca u zborniku radova „Recepcija dela Julijana Tamaša“ (Filozofski fakultet, Novi Sad 2018) video bi da se među Kosteljnika i Kovača ne guram ja, nego me tamo postavljaju krajnje ozbiljni poznavaoci književnosti i filologije.

Konačno, ja sam sebe povezao sa Kosteljnikom samo u saznanju jedne istine, a to je da Rusini znaju šta neće da budu, a ne znaju ko su i da pojedinci i zajednice čije je biće definisano negacijom, a ne afirmacijom, lakše se akulturišu, asimiluju i konačno nestaju kao vidljiva zajednica.

Što se Ramačevog i mog dela tiče, kolega će morati još mnogo znoja da prolije i zaroni u dubine saznanja da bi me sustigao i obimom i sadržajem i krupnim pitanjima kojima sam se bavio, a ne da život završi na površini tekuće svakodnevice. Imam dve knjige na ukrajinskom jeziku; dve uzastopne nagrade „Gavrilo Kosteljnik“ za roman i eseje tokom deset godina kao najbolje rusinske knjige; najmlađi sam bio ukrajinski akademik sa 47 godina; počasni doktor Užgorodskog nacionalnog univerziteta; medalju za životno delo Zavoda za kulturu Vojvodine; orden Vlade Ukrajine za konsolidaciju svetskog ukrajinstva; priznanja „Zlatna fortuna“ 28 akademija nauka ZND za doprinos svetskoj civilizaciji itd.

O moralu da i ne govorimo. Bio sam opozicija svim vlastima, od Titove do Vučićeve. Poznata su i Ramačeva opoziciona „povijanja na vetrovima“. Od apoteoze Marksu kada je napustio gimnaziju u Rimu da bi dobio posao u „Ruskom slovu“, do polugodišnjih pohvala i Miloševiću i Koštunici kada je ambiciozno krenuo u srpsko novinarstvo. I lukavstvo politički interesnog uma ostavlja tragove i može se pročitati. Tako kolega Ramač, dvostruki „vitez profesije“, ostaje da se brčka u plićaku sopstvene autorske sujete.