U potrazi za Arminom

U Makondu se događaju čuda. To, međutim, ne znači da je Makondo laž. U Bosni se čuda ne događaju, pa to opet ne znači da je Bosna istinita. Komplikovano? Može se to reći i na drugi način. Istina Markesovog Makonda, ili neistina Bosne Lane Bastašić, nije u tome što se jedna od te dve zemlje ne može pronaći u stvarnosti (Makondo), dok druga to može (Bosna). Iako u svojoj alhemičarskoj radionici pisci od nestvarnog prave stvarno i od stvarnog nestvarno, iako izmišljaju zemlje, ljude i događaje bez ikakve obaveze da nekome polažu račun zbog toga, iako istinitost njihovog dela leži u delu samom, dakle u odnosu između rečenica, upravo književnost daje stvarnosti njenu stvarnosnu supstanciju, a ne obratno.

I dalje komplikovano? Može i ovako: pisci izmišljaju da bi pokazali šta je istinito u stvarnosti, šta je ono stvarno u stvarnosti samoj. Pa ako nekoga zanima stvarnost i ako je dovoljno pametan, najpre će posegnuti za dobrom knjigom. Za romanom Uhvati zeca (Kontrast, Beograd 2018) Lane Bastašić, na primer.

U Bosni Lane Bastašić mračno je i usred dana. Toliko je mračno da će dve devojke, Sara i Lejla, prolazeći kolima kroz Bosnu, morati, u jednom trenutku, da se zaustave nasred puta.

“Vozila sam polako“, kaže Sara, “u strahu od životinja koje izlaze iz mraka, čudovišta koja iskaču iz rijeke, drugih automobila što jure niz cestu naviknuti na tu nesuvislu tminu“. Rođene u Banjaluci, Sara i Lejla su, kao najbolje prijateljice, zajedno provele detinjstvo, sazrevanje i rat. Jedna je, međutim, imala pogrešno ime, pa su je iz Lejla preimenovali u Lela. Da bi preživela. I Lejlin je brat imao pogrešno ime, Armin, pa su ga zbog toga ubili. Ili se, barem, verovalo da je tako.

Prijateljstvo dve devojke u jednom se trenutu naglo prekinulo, ali posle dvanaest godina ćutanja Lejla, koja živi u Mostaru, javlja Sari, koja živi u Irskoj, da je Armin u Beču. Ne oklevajući Sara napušta svoj sređeni život u Dablinu (ili je, možda, taj život samo paralizovan), da bi iz Mostara njih dve krenule put Beča u kojem ih, nadaju se, čeka Armin.

Na tom putu kroz zemlju čuda u kojoj se čuda ne događaju – osim ako čudo nije već to što je Armin živ, a sve ovo vreme verovale su da je ubijen zbog pogrešnog imena – prolazeći mukotrpno kroz večitu bosansku noć one će, svaka za sebe, ponovo proći čitav svoj život, čitavo svoje negdašnje prijateljstvo, ponovo će se setiti svojih momaka i svojih nesrećnih roditelja, odlazaka u školu i profesora matematike, setiće se kako jednog zemljotresa i kako su, tom zemljotresu zahvaljujući, ukrale jednog zeca, zaustaviće se u rodnoj Banjaluci okovanoj mrakom, kojom promiču ljudi nalik duhovima i duhovi nalik ljudima (groteskni lik Sarine majke kao da je izašao iz Rableovog Gargantue), i tako sve do granice kada izlaze iz mraka, do Beča u kojem ih, nadaju se, čeka Armin. Ali ni dan ne donosi olakšanje.

Po danu se, jedino, vide ozlede. Lejlino je telo puno rana i modrica, njena odrešitost i brzina, njena lišenost stida, njene hrabrosti njeni kukavičluci – nasuprot Sari koja večito okleva – nisu drugo do odlučni i nezaustavljivi hod u ludilo, propast, ili smrt.

Prvi roman Lane Bastašić – koja se, dosad, okušavala u pesmama i pričama – začuđujuće je zrelo i višeslojno delo u čijem se središtu nalaze dve mlade, izranjavljene žene i odsutni, a zapravo prisutan da prisutniji ne može biti – Armin, veliki Lejlin brat, gotovo mitski lik njihovog detinjstva i rane mladosti, momak u kojeg je dvanaestogodišnja Sara bila zaljubljena onako kako joj se to, kasnije, više neće dogoditi.

Tragajući za Aminom one, naravno, tragaju za svojim izgubljenim prijateljstvom, za skrckanim godinama, tragaju za samima sobom, tragaju za zemljom koja je tu ali je više nema. Okušati se još jednom u motivima koji su pokretali najveće pisce poput Prusta, Kiša, ili Bernharda, govori ili o tome da je mlada spisateljica neviđeno smela, ili da je ono čega se poduhvatila, naprosto, nužno. No, tu dilemu rešava samo pisanje i ništa drugo, nikakva stvarnost koja bi prethodila romanu Uhvati zeca.

Pronašla je Lana Bastašić, poigravajući se slavnim književnim motivima, skrivenim i manje skrivenim referencama, sopstvenu perspektivu i napisala hrabar, sjajan roman, svojevrsno obećanje da će narednom svojom knjigom da ponudi još više i još bolje. A to je već đavolski visoko.