U spomen velikom pesniku

Ovim rečima hvale, zapravo ode slavnom ruskom pesniku Osipu Mandeljštamu koju je ispisao Josif Brodski u svom eseju Dete civilizacije, moglo bi se dodati – ne samo u toj državi, već i svim režimima u svim zemljama, sličnim Staljinovom, u kojima se Mandeljštamova poezija čita, citira i o njoj se govori. Na reči Brodskog podsećamo se i mi, čitajući najnoviju knjigu najistaknutijeg ovdašnjeg slaviste, dugogodišnjeg profesora Katedre za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, prevodioca i teoretičara književnosti Miodraga Sibinovića.

Pod naslovom Venac za Mandeljštama knjigu je objavila Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića (Sremski Karlovci / Novi Sad) u svojoj sjajnoj biblioteci Odsjaji, a ono što profesor Sibinović njom daje našoj kulturi od ogromne je vrednosti ne samo zato što je Osip Mandeljštam decenijama unazad često prevođen i objavljivan na srpskom jeziku, i rado čitan, već i zato što je svojim delom znatno uticao na mnoge naše najpoznatije savremene pesnike.

I ne samo to… Knjiga, sa podnaslovom Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu, i uz iscrpni naučno-analitički predgovor i pogovor-esej Mandeljštam u srpskom ruhu i duhu koje je profesor Sibinović napisao, dosad je najpotpunije naše izdanje o Osipu Mandeljštamu (Varšava. 1891 – Kolima, Sibir, 1938) koje daje celovitu sliku o tom velikom, nesrećnom pesniku. Pored originalnih tekstova Miodraga Sibinovića, priređivača knjige, u Vencu za Mandeljštama zastupljeni su prevodi Milice Nikolić, Nede Nikolić Bobić i samog Sibinovića.

Osip Mandeljštam poznat je ne samo po izvanrednoj poeziji i esejima koje je pisao, nego i po svojoj strašnoj sudbini u vreme kada je živeo, u Staljinovom SSSR. Ovaj poliglota, istančani pesnik koji je pripadao akmeizmu, pokretu što se razvio kao opozicija simbolizmu, stvorio je svoj jedinstveni autentični poetski svet prepun asocijacija, proizišlih ne samo iz njegovog pesničkog bića već i iz prefinjenog poznavanja istočnjačke i zapadnjačke kulture i umetnosti koje je sintetizovao u svojim stihovima, i u esejima.

Venac za Mandeljštama Miodraga Sibinovića nastao je u znak sećanja na Mandeljštamovu smrt – prošle godine, 27. decembra, bilo je tačno 80 godina otkako je taj pesnik skončao svoj nesrećni život u jednom od tranzitnih logora na Kolimi, u Sibiru. Tamo je deportovan maja 1938, zbog navodne kontrarevolucionarne delatnosti; nije izdržao, uostalom ovo je bilo njegovo drugo utamničenje, prvo se dogodilo 1934, kada je zbog pesme o Staljinu koju nije objavio, ali ju je u novembru prethodne godine u krugu prijatelja čitao iz rukopisa, uhapšen i u voronješkom progonstvu proveo tri godine.

U predgovoru u kojem piše o delu Osipa Mandeljštama, Miodrag Sibinović ne samo da analizira poeziju i esejistiku ovog ruskog vrsnog pesnika, već oslikava vreme u kojem su stvarali najpoznatiji ruski pisci – Ana Ahmatova, Marina Cvetajeva, Nikolaj Gumiljov, Boris Pasternak…

Ukazujući na faze u Mandeljštamovom stvaralaštvu, isprepletane sa njegovom sudbinom, priređivač Venca… podseća i na vreme u SFRJ, u kojem je Mandeljštama u našu kulturu prvi put uvela Milica Nikolić Antologijom moderne ruske poezije 1961, koju je priredila zajedno sa Nanom Bogdanović, a potom i objavljivanjem, danas klasične knjige Šum vremena 1962, u kojoj su štampane njegova poezija i proza. Mandeljštama su potom, u različitim političkim razdobljima bivše Jugoslavije, prevodili Branko Miljković, Danilo Kiš, Stevan Raičković…

Interesovanje za delo Osipa Mandeljštama i danas ne prestaje. Miodrag Sibinović konstatuje da su veoma zanimljivi motivi današnjeg vraćanja Mandeljštamu, kao aspekti poimanja njegove sudbine i umetničkog dela. Ova stvaralačka recepcija nam, kaže Sibinović, nameće pitanje: nije li to znak obnavljanja borbe za goli opstanak kulture koja se, pred naletom današnjeg populizma, našla u raljama regenerisanih opštih bolesti ljudske prirode, koje, eto, divljaju i pod novim ideološkim ogrtačima? Odgovor na to daće nam čitanje ove knjige.

U Vencu za Mandeljštama naći ćemo pesme iz zbirki Kamen, Tristia, Pesme, kao i stihove koji nisu uključivani u zbirke objavljene za pesnikovog života, i one koje su ostale neštampane (među njima se nalaze i Pesme o Staljinu). Zatim slede izbori iz proze i eseja o umetnosti, a posebno zanimljivo poglavlje čine dva dela: prvi sa tekstovima ruskih pisaca o Mandeljštamu (Ilja Erenburg, Ana Ahmatova, Marina Cvetajeva i Josif Brodski), i drugi, pod nazivom Srpski pisci o Mandeljštamu – gde su dati odlomci iz tekstova, između ostalih, Milice Nikolić, Dobrice Ćosića, Milivoja Jovanovića, Kirila Taranovskog, Miroslava Maksimovića i Vukašina Kostića.

Knjigu zatvara esej Miodraga Sibinovića Mandeljštam u srpskom ruhu i duhu, u kojem autor još jednom ukazuje na Mandeljštamove ljudske i filozofske ideale – u suštini i dalje na nedosežnom horizontu svetske životne stvarnosti.