Umberto Eko: Deset teza o fašizmu 1Foto: EPA/ JUAN M. ESPINOSA

On zna da vidi zmiju u žbunju i druge da ubedi da je zaista tamo. NJegovi antifašistički tekstovi na istoj su ravni sa tekstovima Tomasa Mana, Bertolda Brehta, Adorna. Eko se u romanu ponaša kao Kolumbo na beskrajnoj pučini zaborava. On je totalni autor kao što su Servantes, Balzak, Tolstoj, Dostojevski. Pred ovakvim autorima se ne brblja.

* * *

U kafeu nisam mogao da izbegnem susret sa Pakom Rabanom i njegovom devojkom, lepom manekenkom iz Skoplja. Pako je svakodnevni gost u Boburu. Besprekorno uštogljen u beloj košulji sa ogromnom kragnom i leptir mašnom, pa šareni prsluk i kaput od najfinijeg štofa, čiji se crni sjaj preliva u ljubičasti odsjaj. Ubavo makedonsko devojče je drugarica kćeri moje rođake, udate u Skoplju. Ona me zove Vujče. Ja sa ovim parom često sedim u kafeu. Pako Raban kaže: „Ime ruže je lep naslov. Eko je znao gde da ga ubere!“ I na engleskom recituje stihove iz Romea i Julije: „Ime nije ništa. Ime ruže slatko bi mirisalo i sa drugim imenom.“ Pa kazuje završnu rečenicu romana Ime ruže: „Ostavljam ovaj spis, ne znam za koga, ne znam više o čemu. Stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus. (Negdašnja ruža ostaje samo kao ime, zadržavamo samo gola imena).“

* * *

Zalazak sunca u Ulici Sveti Martin uvek je jedna velika ruža. Umberto Eko gleda u izlog Jugoslovenskog kulturnog centra. Ja prilazim neočekivanom gostu i pozivam ga da uđe. Uhvatio me je pod ruku, kaže da se uputio u muzej Brankusija. Muzej je sa druge strane Jugoslovenskog kulturnog centra, na mestu gde je nekad bio u nekom ćumezu, vajarev atelje. Muzej podseća na mauzoloj. Pričam Umbertu da je moj otac za vreme Drugog svetskog rata bio u zarobljeništvu u Italiji, da je naučio italijanski i da je zviždukao melodiju pesme Bandiera rossa la trionfera. Umberto Eko tiho, sa osmehom pevuši antifašističku koračnicu.

* * *

Iste večeri ispod izvrnute utrobe ogromnog Centra „Žorž Pompidu“ koncert francuskih šansona. Svet ulazi u novi milenijum. Ja sam se raspričao pa čak navodim Aristotela: „Pogledaj kakva ti je muzika u državi, takva ti je i država.“ To kažem lošim francuskim jezikom ali i sa uverenom radošću što mogu da uspostavim vezu sa čovekom koji je svojim delom iznad dvoličnosti sumornih nobelovaca. A Eko sa gvozdenim okovom strogosti profesora semiotike kaže: „Slavuji najlepše pevaju u najmračnije doba noći.“

U veseloj atmosferi javnog muzičkog koncerta neki ogromni grmalj zgrabio je tašnu iz ruke jedne prolaznice i bežeći obara sve ispred sebe. Svetina se sklanja i stiska se iza pisoara obojenih crveno. Jedan transvestit u ženskoj odeći sa puno perja, na visokim štiklama, uvija se kukovima. I kada je lopov već izmakao policajcima preobučenim u klošare i mimoilazeći se sa transvestitom, ovaj mu je veštim pokretom podmetnuo štiklu, lopov se zateturao i stropoštao pod tezgu sa dukserima. Ulična rulja nagrnula je na nesrećnika udarajući ga rukama i nogama. „I ovo je Pariz“, kažem. Eko me dopunjuje: „Sve što se više menja Pariz je sve više isti.“

* * *

Izašli smo iz ulice Sveti Martin i uputili se ka hotelu u ulici Gij Lisak. Eko usput ulazi u knjižare i prevrće po knjigama. U antikvarijatu „Šekspir“ pronalazi knjigu Hajnriha Hajnea. Pita me da li znam šta piše na Arnijevom grobu. Sležem ramenima. Eko mi kaže da piše: „On je voleo ruže iz Brenta.“

U knjižari: Marketinške mumije. Velika besna civilizacija Egipta. Koliko će još dugo trajati piramide? Što to čini i od čega pulsira život? Istorija je najbliža snovima. Na um mi padaju stihovi Paula Celana koje je pesnik napisao na francuskom: „Oh, quand refleuriront, oh roses, vos septembres“ (O, kada će ponovo procvetati, o ruže, vaši septembri). Negde sam pročitao i uspelu parafrazu ovim stihova: „O, kada će po ovo isploviti, o brodovi, vaši okeani.“ Zagonetke su čista izvornost. U knjižari je devojka lepa i crna kao noć, ruža sa Cejlona. Ona tek počinje da savlađuje francuski i govori naglaskom kišnih kapi koje dobuju po lišću njenog dalekog ostrva. La tempete se leve (Diže se oluja). Eko i ja gledamo kroz prozor. Nabujali potočići nose gomile smeća. I nevreme daje svemu što je ljudsko odsjaj večnosti. Ulične svetiljke nalik na pilule, žute i tamnoplave izviru iz sivila neba kao ogromna proždrljiva jata riba.

* * *

Na uzvišici Luksemburškog parka grane širokih platana bacaju senke na zid sa ucrtanim muralom i ispisanim grafitima. Ogromni mural urađen masnom otpornom farbom na kišu i vetar: Veliko veselo crveno sunce, propet konj, nabildovani feminizirani Koktov Žan Mare u uniformi SS oficira i vamp-lepotica iz ulice Sveti Deni… Trojica mladića na rolšulama velikim četkama farbaju pozadinu crvenom bojom. Prolaznici posmatraju završne radove na muralu. Američki turisti škljocaju fotoaparatima i pokušavaju da razgovaraju sa muralistima.

– Da li ste vi studenti slikarstva – pita turista na francuskom. – Ne – kaže mladić. – Pa zašto onda volite da slikate – ljubopitljiv je turist. – To je naš hobi – kaže mladić. – Da li poznajete moderne slikare, na primer Difija? – Ne, ne zanimaju nas oni – kaže mladić. – A strip? Vi slikate na način kako to rade crtači stripa, uporan je turist. – Šta je tu loše – odgovara mladić. – Pa sve je to kič! Turista, bez obzira i nimalo poštovanja likuje. – Čoveče, kako ti nije jasno da se mi samo zezamo. Uostalom, umetnost je jedna velika zajebancija – kaže mirno jedan od mladića.

Umberto Eko pažljivo sluša razgovor. Mladić nastavlja manje nadmeno i kaže da je umetnost i šaranje i žvrljanje po zidovima slično igranju šaha, dobrog šaha, koji igraju nepoznati ljudi po klupama u parku. I kao što u tim šahovskim partijama ima sjajnih poteza, lucidnih kombinacija, iznenađujućih otvaranja i bravuroznih završnica tako se i na njihovim muralima mogu pronaći neočekivana rešenja u korišćenju boja, zadivljujući svetlosni kontrasti i linije, tačke, mrlje koje tako sjajno pasuju gde su greškom stavljene.

– Pa ko treba od koga da uči: mi od profesora sa Akademije lepih umetnosti, ili oni od nas?

Turisti su se utišali, slušaju mladića na rolšuama. – Prvi ovakvi zapisi žvrljanja krasili su zidove pećina. Nacrtani zašiljenim štapovima, jeleni i koze realističko su slikarstvo praistorijskog čoveka sa magijskim karakterom. Današnji murali umesto magije uvode planetarne junaka, kosmonaute, vanzemaljce i njihove letilice u astralnom zvezdanom prostoru. Naše slikarstvo nije se povinovalo nadrealističkom irealizmu ali ni ekspresionističkoj nostalgiji. Mladić pokazuje na ispisani grafit, na tek okrečenom zidu, čita na nemačkom i odmah prevodi na francuski: Bog je mrtav. On ostaje mrtav. I mi smo ga ubili. Kako ćemo se utešiti mi koji smo ubice nad svim ubicama. Niče

* * *

Da li će čovečanstvo na stupnju razvitka, u Trećem milenijumu posle Hrista, biti moralno zrelije? Ili će se istorija čovečanstva ponoviti kao tragična? Hoće li se promeniti svet da život živi, a ne da tavori po močvarama? Ja citiram nečiju rečenicu: „Istina života nije samo da umiremo, nego umiremo pokradeni.“ Ludilo ubijanja je staro koliko i čovekova moć da misli o zločinima i pita se zašto. Kad govorim o idejama i duhu govorimo li o istorijskom ili nostalgičnom nasleđu? Umberto Eko govori o destrukciji čovečanstva i to je govor ubilačke iskrenosti o svetu koji živimo i o nama koji na takav svet pristajemo. „Fašizam je oko nas, ponekad neugledno obučen. Bilo bi mnogo lakše kad bi neko rekao: Želim drugi Aušvic, želim da crne košulje ponovo paradiraju italijanskim trgovima. Život nije tako jednostavan. Fašizam se može vratiti pod najnevinijom maskom.“

Ova rečenica Umberta Eka završava desetu tezu o fašizmu u eseju „Fašizam: deset teza“

* * *

Fašistička ideologija je ponovo u kafanskoj hvalisavosti i u skupštinskoj farmi poput unutrašnje ponoći „pre mišljenja i bez mišljenja“. U ime nekog „pozitivnog nacionalizma“ ideologija krvi i tla je u opticaju kao kultna u tradiciji nacista. Na samom početku Trećeg milenijuma radikalna religija osporava filozofa Hajdegera dekombinovanog nacistu: „Niko ne može umesto mene umreti“ u aksiomu: „Dužnost vojnika je da umre za veru“. Mladići koji će umreti za druge kao da su rođeni u zamračenim prostorima bez vrata i prozora. Oni se drže pod kontrolom. To je društvo izgrađeno na hijerarhiji. Krajnosti lako prodiru u ljude. Uvek dođe trenutak kad se ne može više nestajati, jer smo nestali pre nego što smo rođeni. Ali postoji carstvo gde se možemo pokazati, a to je raj. Kult akcije samožrtvovanja je „život koji se živi samo zbog borbe“. Fašizam je iracionalizam, zapravo, ludilo. Geringove rečenice zaustavljale su dah i reč u grlu dok je pretio „degenerisanim intelektualcima“: „Kad čujem reč kultura otvaram futrolu revolvera“. Fašizam to nije nekakva manjina sastavljena od manijaka i ludaka koja će naterati terorom mazohističku većinu da joj se pokorava i vrši zločine uz nacionalnu himnu i odanost vođi. Većina je uvek iracionalna. Većinu okuplja i drži mnoštvo iluzija. Ona drži zatvoren svoj svet i užasava se različitosti. Fašističke vođe pozivaju se na građane kad oni moraju da odigraju ulogu naroda. Demagogija je paradigma svih političara, svih partija i pokreta. U sistemu gde „individualnost nije duboka i autentična“ (Gombrovič) demokratija je farsa i njen razočaravajući deo… jer, pretpostavimo kad bi univerzalno glasanje postojalo u republici biljaka koprive bi proterale ruže.

* * *

Pre nego što ću uzeti neki tekst Umberta Eka prvo uzimam olovku. U njegovim esejima reči dišu, drže na okupi smisao u slikama i asocijacijama. Na marginama eseja „Fašizam: deset teza“ nepoznati čitalac, bolji od mene, ispisao je:

„Čuvaj se malih pukotina – male pukotine potopiće najveći brod“. (Bendžamin Frenklin, jedan od tvoraca Deklaracije o nezavisnosti).

„Ali u čemu je stvar? Zašto upravo reka ostaje neizmenjena? Zašto već odavno ne – ista voda ostaje upravo ista reka“ (Arijadna Efron, kći pesnika Sergeja Efrona i Marine Cvetajeve u pismu Pasterniku iz sibirskog gulaga).

Istinskom intuicijom čitalac je prodro u oblast u koju je teško prodreti logikom. Poezija se ne objašnjava, ona samo deluje.