Ušli smo u poslednji stadijum umetnosti

Za sve zainteresovane, to je predivan film o umetničkim delima starim trideset hiljada godina, relativno skoro otkrivenim u pećini Šove, na jugu Francuske. Ta pećina me podseća na svojevrsnu vremensku kapsulu umetnosti ledenog doba. Nije bila otvorena preko dvadeset hiljada godina!

U filmu, jedna od arheološkinja posmatra zid na kojem se preklapaju dva crteža konja, izrađena ugljenom. I ona kaže: „Znate, ovi konji deluju kao da ih je neko nacrtao istog dana. Izrađeni su istim stilom.

Ali, kada smo im radioaktivnim ugljenikom odredili starost, ustanovili smo da su nastali u razmaku od pet hiljada godina.“ Pa ipak su delovali gotovo identično.

To je zapanjujuće; ne samo činjenica da su te drevne slike ostale sačuvane jedna kraj druge već i da je umetnost, delatnost koja se danas po pravilu povezuje sa inovativnošću, mogla ostati stilski neizmenjena tokom pet milenijuma.

Danas umetnička dela zastarevaju brže od tetovaže sa likom neke slavne ličnosti.

Svet umetnosti uvek u nama budi pomisao na novine. Čini se da je mejnstrim sredstvima informisanja, naviknutim da svemu pristupaju na senzacionalistički način, naročito privlačna ideja o postojanju neke avangarde. Delo je uvek slobodoumno, umetnici su radikalni, izložbe su smele, ideje su inovativne, revolucionare i transgresivne, a pritom se uvek uspostavlja neka nova paradigma.

I naravno, svi umetnici snevaju lepe snove da su i sami originalni. Najgora stvar koju možete izreći – ako ikada odete na nečiju samostalnu izložbu, pa se na otvaranju ili tokom privatnog razgledanja sretnete s umetnikom lično – najgora stvar koju mu možete reći jeste: „Da, vaša me dela, ovaj, podsećaju na…“ Nikada nemojte to da kažete. To je veoma, veoma ružno.

Ipak, neki izveštači iz sveta umetnosti i ja smatramo da smo ušli u poslednji stadijum umetnosti. Nije reč o završnici, ne želim da kažem kako je sve gotovo. Samo mislim da smo ušli u fazu svesmernog eksperimentisanja.

Danas sve može biti umetnost. Oko toga smo se složili.

Negde do sredine šezdesetih i ranih sedamdesetih, većina stvari je u najmanju ruku već bila isprobana ili nagoveštena, a danas smo u fazi kada bilo šta može da prođe. I stoga je, formalno gledano, umetnost u svom poslednjem stadijumu. Mogu da je vidim kako se udaljava ka horizontu, dok ljudi govore: „Napravio sam ovo. Zar to nije nešto novo?“, a ja im odgovaram: „Pa, dali bi se podvesti pod odrednicu bilo šta. Tako da, ne, nije baš toliko novo.“

To ne znači da više neće biti novih, uzbudljivih umetničkih dela. Ali znači da više neće biti moguće zamisliti neko umetničko delo koje bi iskoračilo van međa onoga što se pod umetnošću podrazumeva.

Znamo da su svežina i novina deo recepta za lepotu. Volimo da gledamo sveže, nove stvari. Ali umetnost je danas prilično blazirana. Kao da nam se pravda: „Da, ta ideja je već korišćena, ali ovo je njena odlična verzija.“

Ako neke umetnike upitate šta bi danas predstavljalo inovativnu ideju, oni će se verovatno zacerekati. Oni nove ideje najčešće doživljavaju kao puke kozmetičke izmene u vladajućim trendovima. Pomisao na neki estetski ili kulturni prevrat u umetnosti danas zvuči strano.

Većina ideja se samo prenosi kroz vreme. U svetu umetnosti danas možete uraditi bilo šta, a ako to uradite kako valja i pokažete se dobrim u tome, za vas će se već naći neko mesto u sistemu.

Umetnost je ipak i dalje poprište inventivnosti. Ali revolucija, pobuna i ideja prevrata više nisu ono čime je, po meni, umetnost definisana. Pre stotinu godina, umetnost se gotovo izjednačavala s idejom revolucije. Otišli biste na izložbu moderne umetnosti, pa bi ljudi ostali šokirani i zgroženi, a slike su bile nazivane zverima.

Godine 1905, izložbu grupe slikara među kojima su bili Anri Matis (danas miljenik turista) i Andre Deren, kritičar Luj Vosel je nepovoljno ocenio u odnosu na neorenesansnu skulpturu koja se nalazila u istoj prostoriji, rečima: „Donatello au milieu des fauves“ („Donatelo okružen zverima“). Grupa će u istoriji nadalje ostati poznata kao fovisti. grrr.

Ali danas nas od te ideje deli čitavo stoleće. Robert Hjuz, uvaženi umetnički kritičar koji je nedavno umro i čija je smrt sve jako pogodila, rekao je još 1980, pri kraju svoje čuvene televizijske serije Šok novog: „Avangarda je danas deo prošlosti.“

Stoga danas nas od te ideje deli čitavo stoleće. Robert Hjuz, uvaženi umetnički kritičar koji je nedavno umro i čija je smrt sve jako pogodila, rekao je još 1980, pri kraju svoje čuvene televizijske serije Šok novog: „Avangarda je danas deo prošlosti.“

Stoga bih želeo da ustanovim šta se desilo s tom idejom i gde se ona još može naći u našoj kulturi. Šta se desilo s tom idejom savremenosti i avangarde?

Jer, ona nam je još prisutna u svesti. I premda umetnost više nije nužno lakmus test svega savremenog u našoj kulturi, ona je još inventivna, pa bi joj možda trebalo omogućiti da i dalje napreduje tim smerom. Ili je pak taj napredak prisutan, ali je rasut širom sveta, pa nam zato nije toliko uočljiv? Ka kojem svetu umetnosti smo se zaputili? Možda ćemo morati da unesemo neke izmene u svoju predstavu o savremenom umetniku.

Kada sam započinjao studije u umetničkoj školi, revolucija, promena i pobuna bile su od presudnog značaja za moju predstavu o umetnosti.

U to vreme sam se sprdao kako je najvažnija stvar koju sam na studijama naučio bila da mrzim umetnost. Jedna od Pikasovih omiljenih izreka je glasila: „Moramo ubiti modernu umetnost.“ To nam govori koliku je važnost pobuna imala za određenje umetnika. Oceoubistvo se podsticalo. Morali smo se dokazivati suprotstavljajući se svemu što nam je prethodilo. Mladi Robert Raušenberg je 1953. sažeto iskazao taj poriv kada je uzeo crtež priznatog modernog majstora Vilema de Kuninga i utrošio mesec dana na njegovo brisanje, da bi ga zatim izložio kao sopstveno delo. Jedna od predivnih osobina sveta umetnosti jeste da uživa u izazovu.

Nakon čitavog stoleća, tačnije, sto pedeset godina po nastanku te ideje revolucije i izazova, mi je i dalje podstičemo. Neki mladi nepriznati umetnik, talentovan i pomalo gnevan, iskrsne odnekud i počne da viče: „Prokleti establišment!“, pa onda zapreti establišmentu pesnicom i doda: „Pokazaću ti već ja kakve sam strašne inovacije smislio!“ A umetnički svet osmotri to s visine, pa mu kaže: „Oh, da, lepa pobuna! Dobro došao!“

Postoji čak i akronim koji ukazuje na to kakva se vrsta umetnosti očekuje od mladih umetnika i umetnica. On glasi VNAP (M.A.Y.A.: Most Advanced, Yet Acceptable, prim. prev.): vrlo napredno, ali prihvatljivo. Taj termin je skovao začetnik industrijskog dizajna – Rejmond Levi, kada je govorio o društvenim ograničenjima koja nekom dizajnu nameće ukus potrošača.

Ali uprkos laissez-faire stavu umetničkog sveta, po kojem sve može da prođe, mislim da granice ipak postoje. Duga tradicija zgražavanja publike nasiljem (zastupljena kod nekih umetnika iz šezdesetih, poput bečkih akcionista, čija su dela bila puna golotinje i prolivanja krvi, ili američkog umetnika performansa Krisa Burdena, koji je nekog uspeo da privoli da ga upuca u ruku) stavljena je na probu 2003, kada je kineski umetnik DŽu Ju fotografisan kako jede delove tela mrtvorođene bebe.

Reklo bi se da nije najbolje shvatio poentu; smatrao je da je suština umetnosti u šokiranju publike. A ljudi su gledali te fotografije i mislili: „Uh, ovaj baš pretera.“

Ali možda je samo hteo da vidi dokle je avangarda spremna da ide, pa je rekao: „Pokazaću vam šta stvarno može da šokira!“

Ili mu možda fotografije naprosto nisu bile dovoljno dobre.

U slučaju mojih dela, izazov je moglo predstavljati suprotstavljanje uglađenom akademskom ukusu i modi. Keramika je bila nepopularno, nimalo otmeno sredstvo izražavanja kojim su se bavili ozbiljni naivci ili ocvale hipi dame s visećim minđušama. Godine 1986. (u vreme kada sam počeo da izlažem), na televiziji je išla reklama za „bejbičem“ koja je dobro ilustrovala proces kroz koji sam prolazio. (Za one od vas koji to ne znaju, „bejbičem“ je bilo jedno od prvih osvežavajućih pića s niskim procentom alkohola).

U reklami, neka smotana ali dobro skockana devojka ulazi u fensi bar i naručuje „bejbičem“, piće koje je tada bilo na dnu lestvice sofisticiranosti.

Začuvši njenu narudžbinu, do tada bučna gomila najednom zanemi i zine od zapanjenosti. Barmen ispusti šejker iz ruke. A onda se razlegne glas nekog pravog šmekera, koji zabubnja iz basa: „Hej! I ja bih ‘bejbičem’!“, pa onda sa svih strana počnu da pljušte porudžbine i nastane prava jagma za tim, od tada trendi pićem.

Tako je bavljenje keramikom bila neka vrsta blage pobune. Ali ja sam zapravo sebe video kao tu devojku, svog prvog agenta i kolekcionare kao tog šmekera, a preostalo društva u baru kao umetnički svet u celini. Samo što im je, u mom slučaju, trebalo petnaest godina da ispolje želju za „bejbičemom“.

Hoću da kažem kako je čak i naizgled konzervativni pristup za koji sam se opredelio – izrada formalno konvencionalnih vaza – na kraju bio dobro primljen.

I evo me kako danas stojim pred vama kao uvaženi član establišmenta.