Foto: MCVojvodine

Ne zato što sam se razočarao ili odustao zbog sve prisutnije dubioznosti. Nisam bio zato što se dvogodišnji sin Andrej sapleo i pao u ruže pune trnja. Povredio se i plakao, ali je naš mali princ zato naučio da se i prelepa ruža zna i mora braniti od planirane ili sasvim nenamerne agresije kakva je bila njegova ručica.

Građani Srbije se od agresije nedemokratskih režima bore protestima. Na demonstracije uvek izlazim isključivo kao novinar i tako je bilo poslednjih skoro dvadeset godina radeći za britanski BBC višejezički servis. Znači nema pištaljki i majica sa političkim obeležjima. U tom slučaju Kodeks novinara Srbije je jasan: „Učešće u političkoj kampanji ne može da se obavlja istovremeno s novinarskim poslom“.

Lično sam sklon da tu smernicu tretiram još strože. Zaista ne smemo da izgubimo kompas, iako su profesionalni novinari istovremeno i građani-birači i naravno da imaju pravo da protestuju i javno izražavaju svoje mišljenje. Međutim, nakon „5. oktobra“ to angažovanje polako je skliznulo u prilično kontrastnu podelu na „mi, revolucionari i „oni, bivši režim“, u čemu su participirali mnogi predstavnici četvrte grane vlasti. Protesti „1 od 5 miliona“, kao i „petooktobarski“ su politički i predstavljaju svojevrsnu kampanju, u ovom slučaju opozicionog Saveza za Srbiju. Znači – paziti da se ne sklizne u neki od tabora. Organizatori „1 od 5 miliona“ zvali su me 1. februara da govorim na tom protestu koji se poklopio sa obeležavanjem Dana grada Novog Sada. Nisam pristao, upravo iz tih profesionalnih razloga. Branimo demokratiju hladnim glavama i oštrim perom…

Subota, 6. april

Upravo iz tih hipokratskih razloga u šali mi kolege kažu da je Novinsko-izdavačka ustanova „Ruske slovo“ jedina državna firma u Srbiji u koju da bi ušao – moraš da se iščlaniš iz SNS-a. Kao novi direktor te ustanove, za tri mlade osobe koje su želele da budu novinari postavio sam takva etička pravila kakva bi trebala da važe ne samo na papiru, kako se često tretira Kodeks novinara Srbije, već i u praksi. Tako je kod kuće i u celom svetu. I to nije utopija. Najlakše je rešavati probleme u tuđim dvorištima, treba prvo krenuti od vlastitog. Od firme u kojoj radimo i svog najbližeg okruženja. Apropo toga, više ne slušam viceve o „ciganima“, „šiptarima“ i „pederima“. Doskora sam se na njih na slavama i kirbajima samo kiselo smejao, sada zamolim da se ne priča ili prosto ustajem i – odlazim.

Ne samo mladi novinari, nego svi mi treba ponovo da pročitamo i Opštu deklaraciju o pravima čoveka. Za to treba svega pola sata vremena. Imam jedno ne džepno, nego skoro mikro izdanje tog važnog dokumenta Ujedinjenih nacija na srpskom i mađarskom jeziku iz 1983. godine sa uvodom Tibora Varadija. Ta mala knjiga koju sam još u detinjstvu dobio od svog oca uvek me podseća na Bibliju. Bibliju građanstva koju smo, videćete, tako zapostavili da skoro više nismo svesni šta su naši kolektivni gresi…

Nedelja, 7. april

U Ukrajini je u drugom krugu predsedničkih izbora pobedio komičar Volodimir Zelenski. Ukrajinske paramilitarne organizacije nisu prihvatile rezultate izbora, počele su sa nasilnim protestima i blokirale centar Kijeva.

Isti dan nakon lokalnih izbora na Kosovu, Priština je pokrenula proces ujedinjenja severnog i južnog dela grada Kosovske Mitrovice. Pripadnici jedinica Kosovskih bezbednosnih snaga počeli su da se raspoređuju na severu Kosova. Na jedno od njihovih vozila pucano je iz vatrenog oružja… Tu sam se oko ponoći naglo probudio iz sna sav oznojen i sa knjigom „Predaja“ Raj Loriga na licu. Fikcija neototalitarizma. Sve se u glavi izmešalo. Sinoć sam za Al Jazeera Balkans pisao tekst o tome ko sve u Srbiji politički profitira od podizanja tenzija i zastrašivanja sukobima.

Ponedeljak, 8. april

U Novom Sadu više nema besplatnog parkinga od centra pa sve do železničke stanice. U Beograd obično putujem autobusom. Imao sam običaj da se dovezem kolima do autobuske i onda sat vremena čitanja ili dremke. U rastegnutom lalinskom Novom Sadu prisutan je trend uzurpiranja javnog prostora. Ne samo da nema dovoljno parkinga, nestaju parkići, stambeni prostor guta zelene površine. Mediji ovih dana pišu o najvećem građevinskom bumu, a u Novom Sadu trenutno se gradi blizu 2 500 stanova.

Građani u manjim grupama zbog toga protestuju, ali za to treba ceo jedan masovni pokret. Inače postaćemo kao Grčka gde su lokalni parkovi bez klupa zbog okolnih kafića, a na javnim plažama agresivni špekulanti iznajmljuju ležaljke uz peščanu parcelu. Plan pobune za budućnost…

Do autobuske stanice stižem taksijem i slušam o tome kada će biti raspisani izbori, ko će da pobedi, a ko nezadovoljan da protestuje. Taksisti sve znaju.

Utorak, 9. april

Četujemo sa kolegom iz BiH, šalimo se. Pošto je veliki kritičar Erdogana, pitam ga da li ovog leta odmara u Turskoj? On meni istom merom: Kada putujem u Rusiju? Smejemo se emotikonima. Ozbiljno diskutujemo da li je stvarno loše kada autoritarne države bez objašnjenja novinare deportuju sa aerodroma ili graničnih prelaza? Znamo da postoje i gore metode…

Sreda, 10. april

Tri puta zaredom sam pogledao novi kontroverzni desetominutni muzički spot nemačke indastrial grupe Ramštajn na pesmu „Deutschland“. Video je visokobudžetne produkcije koji prikazuje surovu istoriju i izmišljenu budućnost Nemačke. Na spot su usledile i reakcije: za jedne je to samo estetika nasilja, za druge – politička provokacija koja je prešla sve granice pristojnosti.

Najglasnije kritike stigle su iz Savezne vlade Nemačke i predstavnika Jevrejskog saveta, jer je u spotu prikazano vešanje zatvorenika u logorima u Drugom svetskom ratu.

Iako dinamičan i efektima raskošan, spot je ipak veoma komercijalne prirode osim jednog veoma zanimljivog momenta, a to je personifikacija države Nemačke koju uosobljava nemačka glumica afroameričkog porekla Ruby Commey.

Paradoks polemike oko spota i konstante filozofije nasilja je nešto drugo. U opštini Ramštajn, po kojoj je gore pomenuta rok grupa dobila ime, nalazi se glavna američka baza za Evropu i Afriku. Naime, Upravni sud u Minsteru početkom aprila utvrdio je da nemačka Vlada zatvara oči na činjenice da Amerikanci preko leđa Nemaca širom sveta izvode sporne napade bespilotnim letelicama. Tužbu su podnela trojica Jemenita čiji su rođaci civili u domovini pobijeni američkim dronovima.

Građanske peticije i pozivi za obustavu ratovanja bespilotnim letelicama za sada su na nivou Kameronove fantastike borbe protiv terminatora. Dok se ne preispita vojni intervencionizam velikih sila po svetu, uzaludni su i zahtevi za osude istorijskog revizionizma, posebno u Evropi.

Četvrtak, 11. april

Već četvrti put za poslednjih mesec dana zovu me posrednici i interesuju gde može da se nabavi moja nova knjiga „Populizam, direktna demokratija i tiranija većine“, s namerom da se ona dalje distribuira. Pišem, odgovaram da knjiga nije u prodaji i faktički više skoro da i nema slobodnih primeraka koje bih mogao čak i da im poklonim. Knjiga u izdanju Vojvođanske politikološke asocijacije nije zamišljena kao projekat sa bilo kakvim profitom i tako su na njemu angažovani izvrsni politikolozi naučnici, umetnici, jezički urednici, dizajneri.

Nekoliko primeraka se preko posrednika prodaje na Amazon.com zbog pokrivanja nekih sitnih troškova i to je sve. Plan je da izdanje stigne na ciljane adrese biblioteka i instituta od Stanforda, Jejla i Univerziteta u Torontu, do onih autora koji su punili knjigama police naše porodične biblioteke. Čista razmena dobara, kao u predvalutnom periodu. Uskoro ću knjigu u elektronskom izdanju zakačiti na internet i – skidaj do mile volje. Uostalom, kao što to rade svi oni koji smatraju da knjiga nije proizvod, niti roba. Kao što to nije ni kultura, niti umetnost već su to civilizacijska dobra koja bi trebala da budu dostupna svima. I to je jedna vrsta utopije svakodnevice i lepote življenja.

Autor je novinar i politikolog iz Novog Sada

Povezani tekstovi