Nezgodno je tumačiti fenomen Magdalene Blažević: naslov njene zbirke priča, Svetkovina (Kontrast, 2021) ne otvara vrata blještavog cirkusa, gde krotitelji lavova na dušak ispijaju šampanjac, dok hostese užurbano prate goste sa posluženjem; i ništa nema da se slavi sem ukusa života; ali takvog, ni svetlog ni jarkog, ni prijatnog za oči, i melodičnog za uho: uveriće se onaj ko se usudi čitati do kraja.
Dobar deo priča kruži oko reke Bosne, po poljanama okolnih sela, zavlačeći se u kokošinjce, obore i staje, gde se stoka čereči, i opruža na čengele.
Ruralni ambijent, zatrovanog mentaliteta, obesparenog statusa, svoju kumulativnu snagu prenosi i na emocije, na duh ondašnje žene i muškarca, gde je iz potrebe i stava autorke, iz poetičke ideje osmišljavanja novog feminističkog okvira, ili, pak, iz jednostavne žudnje za oslikavanjem najjednostavnijih zakona egzistencije, prikazan samo jedan pol, i to isključivo kao žrtva; rob i sluga u nasilnom i izopačenom društvu.
Naturalistički prikazana okolina, u maniru crnog talasa, bez namere da se opšti smisao naknadno uobliči ili dopiše, opredmetila je svet u kojem nema radosti i spontanih izliva sreće, gde je svest o napretku ugravirana u rutinu svakodnevnog postupka, a ovaj, ruku na srce, na putu ka ništavilu.
Noći su tihe svetkovine, izgovoriće se u naslovnoj priči, ali i crne, tamne, popucale od gareži trošnih ruku, od natečenih kapaka u koje se zgrušala slabovida suza.
Trebalo bi s pažnjom pogledati kako završavaju junakinje ovih priča.
Boreći se sa zgusnutim tekstom (u kojem su varijacije raspoloženja toliko česte da možemo slutiti da je jedina stvarnost vredna iskaza ona koja se oblikuje unutar duha i čula), Magdalena Blažević prati ritam brižne i introspektivne deskripcije, koja u prvim rečenicama pokušava konstruisati višestruki okvir vremena i prostora (kako na subjektivnoj, tako i na objektivnoj ravni), da u prelomnom trenutku odluke ili akcije, sve to do tad učinjeno zbriše, u vaspostavljanju nove literarne dimenzije.
U nju, uglavnom, vode vrata jednog mrskog i tupog seoskog mediokretizma (u kojem se patnja doživljava kao stvar trpljenja, ne izuzetka), napuštene ambicije, odbačenih verovanja, zgaženih iluzija.
Dovoljno je pogledati mapu motiva, tema i slika i osetiti kako po njoj struje ravnodušne i osetno beživotne linije bračne zajednice, ukrštene sa rečima uspavanke, kao magičnim spletom reči, što vode na teritoriju bezbrižne slobode.
Ne treba zaboraviti ni ludilo i čedomorstvo u svetlu bezglasne atmosfere, gde tišina ludakinje zveči jače nego mogući urlik zadavljenog deteta, kao i diktat požude, kojem treba priključiti ispitivanje ženskog tela i samoću što potražuje poročna zadovoljstva.
U posebnoj grupi su ubistvo kao rezultat divljačke ravnodušnosti i gnusnog voajerstva, te suicid koji nastupa kao naplata za život pored kojeg vozovi prolaze, bez namere da stanu.
Oštra ali intimistična pozornica slika, koju okružuje sračunati registar pojmova lirske provenijencije, u nekoj meri će zamaskirati opora tendencioznost literarnog sveta o kojem se pripoveda.
Uprkos veštini da se dosegne krajnji stadijum granice bola, čitalac će se osetiti zatvorenim u prostoriji koja nema izlaza, a tek pokoja vrata, što će iskrsavati na najneočekivanijim mestima (Nar) biće, zapravo, odraz ogledala u kojem će zateći svoje začuđeno lice.
Ono će možda, usled šoka, menjati grimase, doživljavati razne druge ekspresije, ali će, kao i kod svih žena Svetkovine, zadržati svoju prirodu: čemu bežati kad se nigde pobeći ne može?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
