Velika reč poezije

Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.
Nastajala tokom čitave druge polovine 20. veka, Raičkovićeva poezija susrela se u svom oblikovanju sa nekoliko društevnoistorijskih i književnopoetičkih epoha, ali se u osnovnom nije menjala, bivajući slučaj za sebe i dragoceno svedočanstvo o modernizovanom lirskom glasu u kome se stopilo staro i novo, klasično i moderno, prvo i poslednje, melanholija i epifanija.
Od Pesme tišine do Fascikle 1999/2000 Raičković kao da ispisuje jednu jedinu knjigu upućenu, kako se kaže u jednom pesnikovom distihu, „onome što će doći posle svega“.
Raičković je u srpskoj poeziji u drugoj polovini 20. veka uspostavio vitalno važnu lirsku dimenziju pesništva. Po njemu će se, dok je srpskog jezika, prepoznavati i zvati jedan lirski ton u srpskoj poeziji. Njegove pesme, u isti mah i vedre i melanholične, i jednostavne i ispunjene slutnjama suštinskog, svedoče o čudu postojanja, o svetlostima i senkama svakodnevice, o najdubljim izazovima jedinke.
Pesnikova lirika je elementarna. Raičković je pesnik koji govori jezikom i glasom elemenata.
I kada je govorio o sebi i svom životu, ovaj pesnik je, zapravo, govorio o svojim stihovima. Otuda, na primer, pesnikova autobiografska proza Jedan mogući život kazuje o nesvakidašnjoj posvećenosti poeziji. Jedan istinski i mogući život u slučaju Stevana Raičkovića bio je jedan život za poeziju, život preobražen u jednu od najautentičnijih avantura i svedočanstva u istoriji srpske poezije.
Uvek sam klasičnog pesnika zamišljao kao Stevana Raičkovića. On je to bio i po tome kako je pisao, i po tome kako je govorio, i po tome kako je izgledao.