LJubav je sigurno najjači motiv za život većine zdravih ljudi.
I sokratovski shvaćena ljubav kao „proces zajedničkog saznavanja“, i konzervativno shvaćena ljubav kao ugovoreni odnos radio jačanja statusne moći porodice, i savremeno doživljena ljubav kao revolucionarna sila solidarnog društva – smisao su zdravih života. Mene je moja prva romantična ljubav zatekla u snu ili da preciznije kažem – u noćnim morama.
***
Išli smo u Harkanj banju na letovanja, i kao većina pripadnika srednje klase u Jugoslaviji sredinom ’70-ih, na odmoru smo ostajali dugih 28 dana. Za petogodišnjakinju koja je prethodne godine pošla u zabavište svakako preduge četiri nedelje.
***
Obožavala sam zabavište. Tamo sam imala odličan status pošto sam uz četiri godine starijeg brata Gorana naučila da čitam i pišem, tako da sam vrlo često odmenjivala vaspitačicu koja je imala problematično dete – da, i tada je bilo depresija i bipolarnih poremećaja, samo nismo tome pridavali dužnu pažnju – problemi su se sklanjali u mračne uglove privatnosti.
***
Stajala bih u krugu šestogodišnjaka sa vaspitačicinim štapom u jednoj ruci i „Zekom“ u drugoj, i čitala, brinući da svi budu dobri dok se vaspitačica ne vrati. To mi je bio zadatak.
***
A on je imao crnu kosu sa šiškama, ogromne bademaste oči ozbiljnog dečaka (uokvirene povijenim gustim trepavicama i natkriljene obrvama koje su uz senke podočnjaka formirale leptira pod šiškama) i mladež na levom obrazu – zvao se Zvezdan.
***
Tog leta me je njegov lik svake druge noći budio iz sna, i ja sam postala izvor porodične zabave na dosadnom odmoru. Ozbiljno je pitanje da li bih ga se uopšte sećala da standard u SFRJ nije omogućavao mesec dana letovanja i da nije bilo nemilih svedoka moje prve ljubavne čežnje? I danas mi se desi da ponekad krenem u potragu za izgubljenim Zvezdanom…
***
Moja druga velika ljubav i polje realizacije je znanje i buđenje znanja u ljudima. Na njoj mogu da zahvalim učiteljici, koja je sigurno najvažnija figura u razvoju dece tokom školovanja. Imala sam sreću da me u školske obaveze uvede najmudrija među njima, Dragica Jovičin. Kada bi ona ulazila u učionicu; crnokosa i uvek mirisno isfrizirana, sa crvenim karminom i sjajnobelim čarobnim osmehom; njeno kristalno zvonko „Dobar daaan, deco“ i „Jel’ smo spremni…“, opustilo bi i najveće strašljivce.
***
Velika strpljiva majka naučila nas je da je svako biće jednako vredno u životu, da jači treba da brinu o slabijima, a sposobniji da služe manje sposobnima – da samo ako smo saosećajni i drugima od koristi možemo da budemo ispunjeni i srećni. Da je preduslov da ti u životu bude dobro – da budeš dobar, svakoga dana! Tako jednostavno.
***
Ona je osmislila individualni pristup mojim potencijalima (danas to u prosveti zovemo IOP3, i retko se primenjuje) jer da me je prinudila da ponavljam: „kosa tanka, uspravna debela“, od mog samopouzdanja ne bi bilo ništa. Postavila me je za predsednicu odeljenja i dopustila da brinem o drugima.
***
NJoj (uz mama Valeriju i tata Milana) dugujem razvijeni osećaj za pravednost, borbeni duh i veru u uspešno rešavanje svakog problema ako mu se posvetiš. Istina, povremeno sam odlazila u direktorsku kancelariju da bih gostima škole pevala „Na starom bunaru“ ili „Od izvora tri putića“, ali to sam doživljavala kao pravedni balans za mogućnost da vaspitno kažnjavam drugare koji su začikavali devojčice ili ismevali Rome. Zauzvrat su mi zahvalna romska braća često nosila tašnu do kuće. Da, i tada smo bili nasilno društvo – vrlo nasilno društvo.
***
Formativne godine provela sam više u društvu duhovnih sagovornika iz knjiga, predstava i filmova, nego iz realnosti. Čitanje nam formira istorijsku svest, razvija svest o vremenu, otvara perspektive, a to je baza samopouzdanja – zato je važno.
***
Na prelazu iz pionirskog u omladinsko doba imala sam nesporazume sa „kadrovima“ i taj otpor od nametnutih autoriteta me i danas prati. Zamoli me i sve može, nametni se i dobijaš suparnika. Prošlo je doba dečije nevinosti i poverenja u odrasle, počelo je preispitivanje stereotipa i suprotstavljanje sistemskom jednoumlju.
***
U 14. sam prestala da jedem životinje, u 15. su mi otvorili dosije u MUP-u, od Vukove odlikašice pretvorena sam u „školskog neprijatelja broj 1“ u Hemijskoj školi. Kad god ovo pomenem, iskoči mi lik Baneta Vidakovića iz filma „Seks, partijski neprijatelj br. 1“. Dvojka iz vladanja, ukor direktora pred isključenje „zbog narušavanja ugleda autoriteta“, knjige obaveštenja po učionicama…
***
Sistem se bio ozbiljno namerio da me upodobi. Ozbiljna trauma. Zatvorila sam se, prestala da vodim priredbe i dočekujem goste u institucijama. Rečju, prestala sam da pevam! Odustala sam od nauke i upisala Jugoslovenske književnosti u Novom Sadu.
***
Puno godina kasnije preuzela sam brigu o 14-godišnjakinji koja je danas naučnica – doktorka je mikrobiologije, zove se Ivana Seccareccia i ima dvogodišnju Leu. Žive u Nemačkoj.
***
Moram reći – ako se starate o „detetu znanja“ koje se ne uklapa u sistem: pustite ga, podržite ga, zatražite od institucije skraćeno školovanje (dve za jednu); Vukova diploma to omogućuje. Sve ostalo je igra na sreću.
***
Politika je po definicija upravljanje javnim dobrom, ali sam ja dugo živela u uverenju da me „dnevna politika“ nikada neće interesovati jer je politički aktivizam na lokalu bio slika autoritarnog poslušništva i patrijarhalnog iživljavanja uglavnom nekvalitetnih i jalovih ljudi zbog šačice moći koja im je data.
***
Kao tinejdžerka trudila sam se da selektujem „ono što će biti bitno i za godinu dana“ i karakter postavim na univerzalnim vrednostima – dostojanstvo, istina, lepota, pravda, poštenje… Identitetska matrica tih (’80-ih) godina u Jugoslaviji nametala je pojedincu da bude poseban, kreativan i samo svoj, neponovljiv.
***
Avangardne trendove diktirali su Džoni Štulić i Rundek, reditelji Tarkovski i Piter Grinvej, bilo je neizvesno o čemu ćeš uopšte razgovarati sa nekim ko nije pročitao Platona ili Dostojevskog, Bulgakova ili Mana, ili odgledao predstave KPGT-a i spektakle Pink Flojda…
***
I već me je zbog seminarskog o Nadrealistima Nenin iz Društva književnika bio pozvao na gostovanje u RTV, kada je te 1989. Nikolaje Čaušesku pred vanrednim sudom Rumunije rekao da „priznaje samo sud svoje partije“. I ja sam se suočila sa pogubnom činjenicom da realnost može biti divljački opasno mesto. Po skraćenom postupku, pred tužbama maskiranim u odbranu, presuđeno mu je i streljan je sa svojom suprugom Elenom uz jezive krike oduševljenih pučista i prilično šokirane akademce Novog Sada u kojem me je taj prevrat zatekao.
***
Remus Avramesku je dobio nagradu za ratnu reportažu iz Temišvara, Ivan Stambolić se kajao zbog kobnog kadrovskog rešenja, a moja mladalačka naivnost je počela da se naoružava ozbiljnim oprezom. Zauvek je pao Berlinski zid i ništa više neće biti isto – samo nas o tome službeni mediji nisu precizno obavestili.
***
Tih dana je osnovan prvi i poslednji profesionalni program u Jugoslaviji – JUTEL – Jugoslovenska televizija. Novinarski krem: Goca Suša, mlada Marina Fratucan, Goran Milić… pokušavao je da u vojnopolicijskoj državi otme moć iz ruku generala i režimskih mediokriteta i podrži intelektualnu elitu širom federacije koja se okupila oko UJDI-ja – Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. Očekivali su se prvi višestranački izbori i svi smo se nadali pobedi zdravog razuma, tj. Anti Markoviću.
***
Ta kobna 1990. i „neopravdane i ničim izazvane sankcije“ za drugi rat koji nismo vodili zatiču me u Firenci. U poseti sam tadašnjem partneru, Zoranu Subotičkom, koji predaje u Milanu i koji dobija ponudu da se prebaci na poluprivatni fakultet. Moja je odluka bila da se vratim u Jugoslaviju i podržim progresivnu struju na izborima. O reformama Ante Markovića i danas se govori na ekonomskim i političkim katedrama Kolumbije, Baltimora… ali jugoslovenski građani na izborima nisu umeli da izaberu progres – izabrali su pohlepne demone prošlosti – nacionalizam.
***
Ono čemu me je Italija tada naučila jeste da su političari u kapitalizmu lako potkupljivi od strane korporativnih lobista, i da o društvenom dobru moraju da brinu obični ljudi, građani organizovani u treći, civilni sektor. Balans između politike, privrede i građanskog sektora se i zove „održivi razvoj“.
***
Nama je koncept „održivog razvoja“ u desetogodišnjoj izolaciji promakao i upravo sada se budimo kao (ekološki) svesni građani. Prisustvovala sam tada pokušaju saobraćajnih profitera da prošire put u Toskani – obične bake iz sela pored kojeg je put prolazio su se vezivale za drveće koje je trebalo da se povadi, sa zakačenim parolama iznad glava: „Autostrada – no!“.
***
Grinpisovci su dovlačili televizijske kamere, napravila se medijska halabuka i korporacija se pod pritiskom javnosti povukla. I u našoj Jugoslaviji su postojala udruženja građana – izviđači, planinari, filatelisti… ali su kao i sindikati imali funkciju da selektuju kvalitetan partijski kadar i obezbede povoljniju zimnicu svojim članovima.
***
Krajem 1992. kada osnivamo prvo udruženje građana „Itaka“, ljudi iz nevladinog sektora nisu prepoznati kao altruisti i pomagači društva – ratnohuškačka mašinerija proglašava nas „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“ i „silama mraka i haosa“.
***
Iz Novog Sada smo otišli jer je pretvoren u dobro organizovanu pozadinu ratnog fronta – ratni psi su sedeli po kafićima sa utokama na stolu i mrko posmatrali prolaznike; izbeglice su zvonile sa molbom da im se udeli neki komad garderobe da bi imali u čemu da izvedu svoje bliske iz bolnica; učenički domovi su postali smeštaj ratnih dobrovoljaca. Po studentskim sobama je prodavana kradena i švercovana roba. Hodnici domova su bili oblepljeni papirima: I sprat/cigare – LD, Lord, Partner, II sprat – svilene čarape, kafa, ulje… Na terasama su se vijorile pelene privremeno smeštenih ratnika, tj. njihovih tek rođenih beba. Stvarala se nova Srbija.
***
Sećam se da mi je koleginica Blažena P. posle šest godina provedenih u domu izbačena na ulicu – ne znam da li se vratila u Rumu ili se negde „snašla“. Haos i hiperinflacija su bili toliki da nikakav dugoročni plan nije bio moguć – uđete u kafić i poručite kafu za 5.000.000 dinara, a ako je ne platite odmah, platićete je 7.500.000 dinara na izlasku. Mi se selimo u Bečej – mirniji gradić na prelazu Bačke u Banat.
***
„Itaka“ je osnovana kao udruženje za kulturne i obrazovne politike 1992. u dominantno mađarskoj sredini, Bečeju. Imala je za cilj da omogući svakom pojedincu podršku i zaštitu ukoliko želi da promoviše vrednosti tolerancije i prihvatanja različitosti te tako utiče na decentralizaciju i depolitizaciju kulture i obrazovanja.
***
I zaista, tih godina su se Bečejci nagledali i Goce Suše i Nebojše Popova, i Cece Bojković, i Mire Karanović, i Ranka Radovića, i Ratka Božovića. Preuzeli smo Dom kulture, osnovali galeriju „Krug“ i formirali programsko-ekonomski savet koje je okupljalo direktore (12) lokalnih firmi koji su na mesečnom nivou odvajali donacije za programe KC-a. Novinarske radionice i časopisi, radijske emisije i pozorišne predstave, tribine i ulični performansi, protesti i mitinzi imali su isti cilj – promovisanje slobode i pacifizma, i zaštitu ugroženih građana. Izbeglice su sa nama radile, živele, kuće delile – i danas stiže poneko pismo zahvalnosti od nekih Nikolina iz dalekih Pensilvanija.
***
Vršačka „Itaka“ je te bombastične 1999. više pažnje usmeravala na obrazovanje nego na umetnost i kulturu. Kroz Debatni klub srednjoškolci su se učili kritičkom i kreativnom mišljenju, toleranciji i demokratizaciji društva. I naravno, kada se postavilo pitanje da li će Milošević sledeće ratno žarište otvoriti u Sandžaku ili Vojvodini, naučili su i da crtaju pesnice Otpora.
***
Policija je počela da juri omladince, za policijom su potrčali roditelji da zaštite svoj podmladak, i u tom preganjanju dočekano je i prekrajanje izbornih rezultata od 24. septembra 2000. Građani koji su protestovali od ’96. nabili su tonus hrabrosti. Shvatili smo da hrabrost nije nemati strah, nego prevazilaziti ga – ako ne želimo još koju krvavu godinu.
***
Napravljena je Platforma saradnje stranaka i NVO sektora. Organizovan je 5. oktobar, ali niko nije pretpostavljao da će kompromisni kandidat koalicije DOS već 6. oktobra sesti sa Miloševićem, Pavkovićem i Rusom Ivanovim i napraviti platformu za puč 2003. Niko nije slutio da će dašak slobode koji je unela radna energija i optimizam premijera Đinđića, nepune tri godine kasnije biti progutan sa suzama šoka zbog atentata koji su ratnoprofiterski psi sproveli. Ugašeno je svetlo nad Srbijom, po drugi put.
***
Podlačko ubistvo Zorana Đinđića za mene je značilo kraj mladalačkog doba. Morala sam sebi priznati da smo poraženi – vratila se negativna, partokratska selekcija u Srbiju. Vratila se feudalna ideja „gazde“ (šefa, u urbanoj verziji). Drugopozivci SPS-a i četnički konvertiti ponovo su izmileli iz senki. Postala sam Vojvođanka.
***
Dok ne osmislimo naciju „ljudi“ – ili vratimo jugoslovenstvo – određivaću se najdubljom mogućom identitetskom odrednicom. Vojvodina je doslovno „kultivisana“ zajednica 29 naroda – Evropa u malom. Nastala je isušivanjem močvarnog tla i planskim naseljavanjem ljudi. Konstituisalo ju je šest naroda – koliko i zvaničnih pisama ima – a trenutno je čini 29 nacija. Romi su poslednji dobili status, ali Feliks Mileker tvrdi da ih je u XIX veku samo u Vršcu bilo 48. Portugalaca, Holanđana, Francuza… više nema. Ima seoba.
O sagovornici
Vesna Kukić je rođena 23. januara 1969. u Vršcu. Bavila se gimnastikom i kao „vukovka“ pobeđivala na školskim takmičenjima u SFRJ. U Vršcu je osnovala i vodila Karl Popper debatni program IDEA. U Bečeju je osnovala galeriju „Krug“ i novine „Bečejski dani“, koje i danas izlaze. Bavila se integracijom Roma, zaštitom i promovisanjem LGBTQ populacije i organizovanjem akcija i protesta protiv neonacista, kriminalaca i ratnih huškača. Članica je međunarodih organizacija za demokratizaciju Evrope DiEM25 i IDEA. Aktivistkinja je Crte – Centra za istraživanje, javnost rada i odgovornost. Nikada nije bila članica nijedne stranke. Godine 2017. vodila je kampanju za građanskog predsedničkog kandidata Sašu Jankovića u Južnom Banatu. Od tada je na Birou za zapošljavanje pod radnim šiframa: hemijska analitičarka, urednica ekonomsko-propagandnog programa, organizatorka kulturnih delatnosti i profesorka srpske književnosti i jezika. Formalno je nezaposlena – ovakva država ne treba njene usluge. Voli decu, životinje, pozorište i džez. Peva!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
