Ukazao bih na činjenicu da se B. Šujica služi upotrebljavajući buduće vreme ne u uobičajenom proročkom ili determinirajućem logičkom smislu na crnom datih premisa, nego u smislu nosioca osećajnih zbivanja. Navešću u celosti pesmu Mrlje i stolnjaci:

I neće ostati ništa

Gnusno Svaka kap biće

Razorna i

Lepa u trenutku

Kad kane na

Ogledalce Proždiraće

Naše likove poput nezasite

Zveri Mrlje će

Iskočiti

Iz obruča sopstvenog

Ćutanja i sneg će prostreti

Stolnjake

Opet

Čiste

Po savesti

Nisam slučajno naveo ovu pesmu koja sadrži i tu pomenutu vizionarsku upotrebu budućeg vremena nošenog jednom konsistentnom osećajnošću. Ova pesma se ne razlikuje od ostalih po tome. Ona je to u istoj meri kao i Ničija ruža što počinje:

Ruža je

U potrazi

Za očajem Stene

Rađaju iz

Nenađene borove i

Drumove koji jure

Žeđ i njom se

Opijaju Jastuci

Puni

Lanjskog perja

Na pretek

Imaju

Reči

Cenjkajući se

S kosmosom

Ili pesma Tigrov dar. Ili bilo koja pesma stisnuta u neki korset škrtih reči između kojih se otvaraju široke avenije prostranstva misli, i višestrukih asocijativnih darovito nađenih svemogućih obrta. Stihovi su kratki i jezgroviti, ali i velika slova u sredini stiha, i redovno na početku reda dovoljno obeležavajući grčevitu iskidanost njegovog ritma čak i u invokacijama. Stih počinje s kratkim uvodom, i odmah posle punog stiha dolazi iščašeni neprogram, zapravo novi programi koji se čitaju i izgovaraju uvek u drugačijem smislu obogaćeni značenjima iznenađenja i paradoksa. Pri čemu pesnik ne prestaje da govori razarajući poetske kriterijume, i istovremeno izgrađujući dvopoetski korektiv iz nepoetskog korektiva. A onda slike nisu opipljive one su lobačevskijevski doživljene dovoljno intenzivne da nemaju potrebu za očiglednošću:

Lišće sa kuglicama lepljivih

Senki Ispod su

Plastične kese pune

Utopljenika koji za

Gušu hvataju žive

Otkud kuglice lepljivih senki? Otkud su senke lepljive? Očiglednost je u drugom planu. Ona nije od evidentnih. Ali senka je zalepljena za tle. Iako nije nalik na kuglicu ona se okreće i kotrlja.

Uzmimo pesmu Otadžbina banalnog naslova koji već nameće mudroslavlje i pedagoške savle, videćemo da za razliku od svih pesnika koji su na tu temu imali svoje dulse et decorum est pro patria mori učene ili ne pouke, B. Šujica nam poručuje samo svoje doživljaje kroz čiju ćemo potkožicu ili ljušturu kad je skinemo doći i do nebanalne opore poruke:

Jer velika je vrelina reči na krovu otadžbine

Jer otadžbina je posao Jer gluva majka

Ima zlo koje obožava umetnost

Jer mali jezik spaljuje svoju kuću da

Svari ogromne krakove krika

A gde su sve te otadžbine? Zar su

Iščezle? Sada niko ne veruje

Da su ikad postojale Samo ravnodušni

Portiri pale sveće koje proždiru

Mirise A otadžbina ne može bez

Mirisa iz svojih nužnika

Ni bez suza iz biblioteka

Ni bez ljudi koji se kriju ispod

kreveta

I kormilara nalik mesecu bez ruku

Ta Otadžbina koja ne može bez /Mirisa iz svojih nužnika/ Ni bez suza iz biblioteka/ Ni bez ljudi koji se kriju ispod kreveta/ I kormilara nalik mesecu bez ruku, to nije nepoznata domovina, to je ona koju znamo, i koju volimo nevoljeni Njome. Njome nepoznati portiri pale sveće koje proždiru mirise/ Mirise iz svojih nužnika, to nije ona otadžbina junaka okićenih ukrasima, punodžepnim tokama za mirnodopske dane, to nije otadžbina junaka nego joneskuovskih ljudi ispod kreveta, to je obična radna otadžbina, ne ona za nedelju i stajaće ruho, ne ona vikanja o praznicima, ne lopova koji je u nacionalnom smislu potkradaju i prodaju. Ta otadžbina nije ipak detinjasto saznanje i detinja ljutnja. Ona ima tužnu ozbiljnost i ozbiljnost zbilje. Ona je isuviše udarna kao saznanje, isuviše bolna da bi mogla pomisliti na pedagogiju diskurzivnog govora.

Mi nismo imali ovakvog pesnika koji je digao svoj gnev sa plana nezadovoljstva društvenim zbivanjima na onaj metafizičke situacije čoveka kao što je B. Šujica. Njegova poezija nije režimlijska krcata junacima i mudracima, nego ona istinska, istinoljubiva. U njegovim stihovima je nelakirana stvarnost, bolna što nije lepša, ali ne sa onom anemičnom vrednošću lično shvaćenim prebacivanjem u stilu Vojvodino stara, zar ti nemaš stida. Šujičin zavičaj nije jambski uznesen iz najboljih romantičnih varijanti, ali pesnik podiže svoje nezadovoljstvo tražeći promene čoveka i društva ispisujući stihove da u sumornoj razornosti i traganju za očajem u jastucima punim lanjskog perja.

A u pesmi Prognostičar vremena B. Šujica kaže da će filmski snimatelji imati posla preko guše: Slikajući oštrovidno lice hladnog dana za istoriju. Izraz oštrovidno lice kazuje onu izuzetnu prisutnost hladnih larovitih dana.

Iz pesme Sve ćeš morati navodim stihove: Da bude daljinski upravljač/ U gustom telu vetra kaže pesnik okrećući mesnatu ružu svojih reči hranjenih snom bez naknade, i kaže: Ne prekorevaj sebe što sve radiš opasno I/ Besmisleno…

Jezik i onako iz/ Dana u dan obmanjuje svoje samoubistvo/ kao što pesnik bez opasnosti obmanjuje slobodu. Ali ona nije poetska sloboda koja, uostalom, tu za pesnika postoji, ona lovi Visinski vazduh unutrašnjeg iskustva, saznaje: Nad tobom je tvoj grob i on/ Juri brzo brže od mastila i mesečine. Pesnik nastavlja: Evo uzmi metlu koja se/ Ogleda u odsjaju pločnika i meti koliko hoćeš/ Svakog jutra ista zrnca časti/ I vika malih naroda o pozlaćenim bodežima. Pesnik izgovara nadahnuto sa poverenjem: To su sove oslobođene iz lampi po zabitima/ Obolele od domovine kao do gripa i pesnik pita: Kako očistiti vlastito i/ Svoje epohe smeće. Ne mogu a da ne navedem stihove iz iste pesme diveći im se:

O nek tebi ništa ne govore

Brojevi i znaci dok izleću jatima iz bubnja

Drugima dobitak! Tebi vučja

Staza što beži u bistru zimsku noć da

Vlada tvojim životom!

I naslov zbirke i česta upotreba budućeg vremena upućuju na proročki-vates-karakter poezije, ali ono što nam pesnik saopštava nije zaokruženo u celovit pogled na more iz hotelske sobe neke priručne fotografije za po kući nego je konkretna vizija. Ali ta konkretnost vizije u smislu fenomenologije tzv. konkretističke poezije, to je konkretnost osećanja kao bića kojim bičuje biće reči sopstvenosti iščašenih iz zglobova upotrebnog značenja da bi se vinula u prostore slobode.

Ovo nije nacionalno desno ili socrealistički ideološki orijentisano pesništvo. Ono je geteovski iznad kevćuće svakodnevnice naših minornih šilerovaca koji misle da se poezija pravi verbalno kritičkim negiranjem političke stvarnosti. Pesma nije ni hrabra u primitivnom građansko državnorušilački horskom smislu. Ona je hrabra na drugi način. Na onaj ljudske istine. Trebalo mi je vremena da to shvatim pritisnut isuviše tuđim i svojim navijanjima. Potpuno je pogrešno predavati se tim pritiscima. Treba ih kao Šujica odgurnuti od svoje lire i, ne praveći aluzije ili direktno ne udarajući, nego kazivati svoju muku biti živ, svoju tragičnu nevolju živovanja. To i jeste zadatak pesme i pesnika danas kao i juče, kao i sutra.

Nastavak sledeće subote

Danas će u dva nastavka objaviti tekst Oskara Daviča koji dosad nikada nije publikovan. Ovaj tekst premijerno objavljujemo zahvaljujući daktilografkinji Violeti Milosavić koja je sačuvala rukopis i velikodušno nam ga ustupila