Vreme je da nauka zameni dogme i mitove

U uvodnom delu svoga članka pod nazivom „Unapred zauzet stav autora“ (Danas, 17-18. februar) oponent Dragan Kostić skreće pažnju javnosti (a možda i nekom drugom) da je opasno omalovažavanje analiza, projekata i predloga koji su neutemeljeni, isprazni, ili zlonamerni (po njegovoj oceni). On, dalje, kaže da je „zatrpavanjem istine“ u okviru kosovske problematike stvorena jedna baza, navodno „naučnih“ radova i da ovakva situacija zavodi i najstručnije autore podmetnutim neistinama.
Kako su izloženi stavovi vezani za moj rad, normalno je zaključiti da se oni odnose na sve moje publikovane radove o Kosovu. D. Kostić tvrdi da sam u svojoj analizi zloupotrebio nauku, unošenjem polaznih elemenata odabranih tako da matrica pokaže (dokaže) unapred zauzeti stav autora (da je za Srbiju najbolje da Kosovo dobije nezavisnost). To su grubo imputirane tvrdnje koje u mom tekstu nigde ne stoje i njih ne bih dalje komentarisao. Zbog javnosti, odgovaram na primedbe koje se odnose na moju navodnu zloupotrebu nauke u oviru SWOT analize kako bi se izbegle nedoumice.
Drugi oponent Tomislav Jovanović u svom članku „Dva tipa grešaka“ (Danas, 17-18. februar) tvrdi: „Oblast primene SWOT analize jesu problemi klase OR, odnosno Mi ili Oni. Kosmet je problem klase „AND“, odnosno Mi i Oni. Otuda u radu dva tipa grešaka: greške u definisanju parametara SWOT analize i greške u njihovom razvrstavanju“. Takođe, T. Jovanović ističe da ja ne uočavam suštinu spora Albanaca i Srba oko Kosmeta kada proglašavam da je negovanje „kosovskog mita“ slabost Srbije. On fetišizira značaj mita za svaki narod, a posebno „kosovskog mita“ za srpski narod. On mu dodeljuje odlučujuću pozitivnu ulogu u regulaciji kosovskog konflikta. Po njemu, „suština spora je u tome da li Albancima omogućiti da se osvete Srbima, ili Srbima da očuvaju svoj nacionalni identitet“. On zaklučuje: rešenje je u istini, pravdi i oprostu.
Budući da se bavim ozbiljnom naukom takva mitologizirana mišljenja smatram naučno neutemeljenim konstruktima koji su štetni za interese srpskog naroda. „Kosovski mit“ pomaže očuvanju identiteta srpskog naroda, ali je pogrešno njega suprotstaviti navodnoj „niskoj osvetničkoj pobudi Albanaca“, ignorišući njihovu vekovnu potrebu za nacionalnim oslobođenjem i racionalnim htenjem da na teritoriji gde oni čine većinu upravljaju svojom sudbinom. Traženje istine, pravde i oprosta je uzaludan posao jer u društvenim sporovima nema „istine“. „Pravda“ je vezana za vladajući sistem pravnih normi i uvek je pitanje ko ih donosi i ko određuje šta je pravedno.
Vodeća ideja koju koristi autor vezana je za filozofski koncept Karla Popera po kome se progres ljudskog saznanja i napredak ljudskih zajednica sastoji u kritičkom preispitivanju realnosti, tako da se sve što je mit i dogma preobražava u nauku koja je osnov svakog napretka. Mit i dogme su odigrale značajnu ulogu u razvoju ljudskog društva (često negativnu), ali mi živimo u vremenu nauke koja je zamenila dogmu i mit.
Zamerke oba oponenta su teoretske prirode (a D. Kostića i zlonamerne), zato im i ja odgovaram kroz teoretsko tumačenje koncepta SWOT analize, i u tom sklopu dajem odgovore na neke pojedinačne primedbe (koliko to prostor članka dozvoljava). U tom nastojanju izlažem definiciju SWOT analize prema knjizi: Tehnologija, kultura i razvoj, Zbornik radova br. 13, Beograd, poglavlje: Dr Miroslav Đorđević, „Idejni koncept za definisanje strategije razvoja“. Po njemu, „SWOT analiza je integralni analitički okvir za analizu spoljašnjeg i unutrašnjeg okruženja, u ovom slučaju regiona i društva u celini… Ovom analizom dobijaju se relevantne informacije o snagama samog regiona, odnosno društva i prilikama i pretnjama u okruženju koje postoje u trenutku utvrđivanja polaznog stanja“. SWOT analiza ima za cilj sagledavanje realnih odnosa u nekom sistemu komunikacija. Ona pomaže lokalnim i generalnim upravljačima da nakon sagledavanja sopstvene i tuđe moći (S), slabosti (W), potencijala (O) i pretnji (T) procene da li je moguće ostvariti neko poboljšanje, ili značajniju promenu svog statusa. Glavni strateški cilj svakog društva je ostvarenje što boljeg kvaliteta života svih građana u političkom, privrednom, materijalnom, finansijskom, duhovnom i fizičkom smislu.
Ovi se ciljevi moraju posmatrati za sve delove državnog sistema. Evidentno je da su u Srbiji postojale velike regionalne razlike i da su pojedini delovi državnog sistema (posebno Kosovo) bili nezadovoljni svojim statusom. Takva situacija stvarala je konfliktnost koju je trebalo razrešiti, a to nisu učinile bivše vlasti. Za rešenje ovog problema neophodno je sačiniti bazu podataka sa indikatorima kvaliteta života koji govore o postojećim konfliktima, o bezbednosnoj i političkoj situaciji, o stanju pravnog sistema i ostvarenim slobodama, o prihodima regiona, o investicijama koje se ulažu, o stanju u privredi, obrazovanju, zdravstvu, o raspoloživim prirodnim resursima, izgrađenoj infrastukturi, o socijalnoj situaciji, ostvarenom nivou zaposlenostii, demografskim odnosima itd. (Detaljniji podaci ovoga tipa obrađeni su u studiji autora: „Sistemski prilaz kosovskom problemu“.)
Kada upravljač na svakom nivou obavi SWOT analizu, on tada može da definiše svoje specifične ciljeve za planirani period (Kotler, 2000). SWOT analiza ne govori o nekim „istinama“ (zatrpanim istinama?), nekim „pravdama“ i nekom „oprostu“, kako to navode oponenti. Isto tako, ona ne razmatra potencijale „kosovskog mita“ (možda i nekog albanskog mita) kao metode za regulaciju nastalog spora. Ona samo pokazuje realno stanje odnosa i pokazuje koje je ciljeve moguće realizovati u uslovima analizirane realnosti i to na lokalnom, regionalnom, entitetskom i državnom nivou. Njen je zadatak i da ukaže na neizvodljivost nekih željenih, ali trenutno nerealnih ciljeva. Usmerenje ka njima bilo bi opasno za celu zajednicu i za njene delove.
SWOT analiza polazi od sistemske premise koja kaže: budućnost je mogućnost ograničena realnošću. Da bi usvojeni ciljevi bili ostvarljivi, oni moraju da poseduju određene osobenosti: a) moraju da budu saglasni sa realnošću koju opisuje SWOT analiza, b) moraju da budu hijerarhijski uređeni po stepenu važnosti za svakog upravljača, c) poželjno je da budu kvantitativno izraženi, kako bi se mogla pratiti njihova realizacija i d) nužno je da ciljevi budu konzistentni, a što znači moraju da se sagledaju u međusobnoj povezanosti i uslovljenosti.
Izbor parametra SWOT analize je slobodan i vezan je za viđenje realnosti od strane istraživača i njegove procene važnosti pojedinih činilaca kojima on opisuje realnosti. Sistemski „zakon ugla gledanja“ tvrdi da za sve što nas okružuje (a to znači i kod SWOT analize Srbije) ne postoje jedinstveni nepogrešivi izvori saznanja, kako u razumu tako i u osećanjima. Promena ugla gledanja donosi uvek potpuno drugačiju sliku realnosti, a primena različitog načina mišljenja dovodi i do različitih zaključaka. To implicira tvrdnju da ne postoje apsolutizovane društvene „istine“, jer njih grade ljudi sa svojim različitim interesima, ciljevima, vrednostima, emocijama i mišljenjima; to je prirodna činjenica života.
Zaključci moje SWOT analize pokazuju da su poratni uspostavljeni odnosi između srpske i albanske strane duboko antagonistički. Da je Kosovo jako siromašan i nerazvijen region u kome caruje kriminal, korupcija i bezakonje, da na Kosovu vlada socijalna beda, velika nezaposlenost, pravna nesigurnost, posebno za ljude srpske nacionalnosti. Danas između srpske i albanske zajednice vlada ratom stvoreno psihološko razorno zagađenje koje se ne može lako i brzo savladati. Srpska i albanska strana ispoljavaju dijametralno različite interese, vrednosti i verovanja i zbog toga su u dubokom konfliktu.
Činjenice utvrđene SWOT analizom (a ne vrednosnim sudovima kojima se bave oponenti) pokazuju da je u neposrednoj prošlosti kosovski konflikt rešavan vojnim sredstvima, uz brutalna obračunavanja, koja su donela velike civilne žrtve, razaranja privrede, objekata, civilnih i kulturnih spomenika i velike seobe oba naroda, opšteg siromaštva, ali često i socijalne bede. Danas obe zajednice žive potpuno separisane, s tim što je život Srba u malim kosovskim enklavama daleko teži i nebezbedniji. Međunarodna zajednica je proglasila srpsku stranu kao krivca za nastalu opštu destrukciju. Da bi sprečila humanitarnu katasrofu ona je vojno bombardovala Srbiju.
Oponenti imaju pravo na drugo tumačenje izvora i uzroka ovih događanja, ali ostaje činjenica da međunarodna zajednica ovako objašnjava svoje ponašanje. Nakon zavođenja protektorata srpski i albanski političari se i dalje ne slažu o ciljevima i sredstvima za regulaciju spora; albanska strana zahteva nezavisnost Kosova, a srpska strana zahteva da Kosovo ostane njena autonomija. Između ova dva dijametralno suprotna maksimizirana stava kompromis nije moguć. Svaka strana nastoji da uz pomoć posredovane moći (S) od strane međunarodne zajednice nametne svoju strategiju i te su moći SWOT analizom identifikovane. Na tom planu albanska strana ima veću regulacionu moć iz prostog razloga što ona realno upravlja Kosovom. Slabosti Srbije (W) su utvrđene kao činjenice, a razlozi njihovog nastajanja, o kojima govore oponenti, nemaju regulacioni značaj. Pretnje (T) albanske strane srpskom stanovništvu takođe su evidentne kao činjenice i ta se realnost ne može negirati.
Ovako definisano stanje odnosa pokazuje da problem Kosova pripada tipu problema klase „OR“, odnosno“Mi ili Oni“ i on se nikako ne može menjati voljom istraživača i politikom involviranih strana kada nastoje da maksimiziraju svoj interes. Kosovski problem spada u najteže konflikte sveta i može se uporediti sa konfliktom Palestinaca i Jevreja, konfliktom između iračkih šiita i sunita, konfliktom između Rusa i Čečena itd. Da bi problem Kosova pripadao klasi problema „AND“ odnosno, „Mi i Oni“, SWOT analiza bi morala da pokaže kako u realnosti postoji relativna usaglašenost interesa srpske i albanske strane, odnosno, da utvrdi kako se njihovi ciljevi i vrednosti u značajnoj meri razlikuju, ali da je kompromis, ipak, moguć. Takva situacija nije konstatovana u okviru moje SWOT analize.
Maksimalistički plan Vlade Srbije i maksimalistički plan privremenih institucija Kosova prikazani su kao problemi koji pripadaju klasi „AND“ (Mi i Oni, „u sreći i blagostanju“). To je pogrešno samozavaravanje, štaviše, mora se reći da se preko ovakvih predloga svesno obmanjuju oba naroda i to zbog nekih sitnih politikantskih pobuda i potreba vlasti. Svaki maksimalistički plan pripada klasi „OR – Mi ili Oni“, i on se forsira po cenu novog krvoprolića, a to je opasno i to pokazuje ovaj rad. Ovakvi planovi bili su mogući 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, ukjučujući i vreme pregovora u Rambujeu. Da su tada rađene SWOT analize, one bi pokazale da postoje realne mogućnosti njihove realizacije; danas takvih uslova više nema.
Predlog Ahtisarija je jedini razuman, jer on vodi ka postupnom sniženju nivoa konfliktnosti i pretvaranju slabosti (W) i pretnji (T) u nove snage (S) i mogućnosti (O) za obe involvirane strane. On prihvata realno stanje po kome Kosovo trenutno pripada klasi problema „OR“, „Mi ili Oni“ (jer je svaka strana uporna u svom maksimalističkom zahtevu). On nudi rešenje koje konvergentno vodi ka unapređenju odnosa, kada će i usmerenja tipa „Mi i Oni“ biti moguća. Tada će život u obe zajednice biti unapređen, a okruženje EU će svojim principima minimizirati ulogu suverenosti oko koje se danas lome koplja. Tada će možda albanska strana manje žudeti za nezavisnošću i želeti da bude u nekoj zajednici sa ekonomski moćnijom Srbijom, jer bi to bilo na njenu veliku korist. Ovo su razlozi koji su naveli autora da nakon SWOT analize konstatuje kako je Ahtisarijev plan bolji od plana Vlade Srbije za Kosovo i od plana koji je donela Vlada privremenih institucija Kosova i da ga treba zdušno prihvatiti. Njime neće biti zadovoljne obe strane, ali to je i njegova vrlina jer se jedan kolač ne može podeliti tako da jedan dobije sve, a drugi ništa.