Žabe 1Foto: Miroslav Dragojević

Ne napušta me Aristofan. Ponovo navodim sadržaj nevelikog bazena u našem vrtu, koji je neizbežno žablji.

Samo što je pre nekoliko meseci čitavo stanovništvo ovog malenog kosmosa iščezlo. Traje autizam ove epidemije, a za dvoje osamljenih ljudi u jednoj staroj kući manjak je ne samo u ljudima, nego, odjednom, i u žabama.

Da li ih je sve utamanio susedov crni mačak, ili su odumrli, kao što u istorijskom materijalizmu odumiru čitave klase, tek, nema ih! Idući za Thomasom Bernhardom, za Gromačom, za Jergovićem, kao da mi ljudi manje nedostaju, nego ostalo.

Ovaj poslednji i sam je nedavno ispovedio svoj selektivni humanizam: Mnogo mislim o ljudima, ali ne umijem razgovarati, ili ne želim razgovarati.

Lakše mi je sve to napisati. To mogu mirne duše da ponovim. Razmišljam o mnogim ljudima ovih meseci, ali da sam željan videti ih ovde na stazama toga vrta, koje se račvaju kao u Borgesa, u to nisam siguran.

Jer i meni sve teže ide razgovor sa savremenicima, nego što sa ovima u stanju sam opštiti kroz radnje pismene.

Zato što u živom dijalogu neizbežne se pogreške, ne samo jezičke, nego i u mišljenju. Sve to otpada kad pred sobom imam list papira i neizmerno mnogo vremena da svaku pogrešku izbegnem ili ispravim.

Ljudsko odsustvo, dakle, uspevam da prebolim, a začudo, ovo, žablje, mnogo teže. Jer moj razgovor s njima potpuno je druge vrste, vrlo nalik pisanju.

Zato što moj tekst, trudim se da ima malo veze sa pismenošću drugih, to i ovom prilikom postaje jasno. A upravo ta disproporcija sa očekivanim pismom čovekove ruke, ono je što pronalazim u žabljem kreketu, kome jedino nedostaje, još uvek neizmišljena ortografija.

Mnogo toga može se naučiti od ove samozatajne populacije. Najpre to, da se živi uz dovoljno opreza, a ipak, u nekakvoj slobodi.

Zar se i moje bivstvovanje poslednjih meseci ne svodi na opez, a potom, na punu slobodu boravka, to je jedan zapt s mnogo različitih mogućnosti.

Puno vremena proveo sam nad ovim malenim kamenim krugom, kao nad nekakvim okom u kome ogleda se toliko drugog. Mogao sam tako pratiti tihi razvoj sitih tačkica punoglavaca, do onog horskog pjeva, njihovog, koju nedelju kasnije. Pomišljajući kako ovaj skromi hod, koji počinje skoro niodčega, nekuda ipak vodi.

Ne znam ko je koga oponašao, nemam ideju da bih ja bio u nekakvoj prednosti. Na meni je samo to da sam u prilici opisati ovo stanje, ja sam, sa svojim zamislima, takođe jedna žaba u razvoju, osim što toga bivam svestan.

Nema druge razlike, pogon života istovetan je svuda gde ga ima. Osim što to da sam obdaren svešću, čini jedino moje opterećenje.

Tako mogu i o vlastitoj svesti da razmišljam s više skromnosti, osećajući je tek kao nekakav dodatak. Mislim da jedan maleni žablji narod ima još jednu svoju prednost, njegovo vodeno okolje opipljivi je okvir, volumen koji ne snabdeva svoje stanovnike samo potrebnim kiseonikom, voda je prava domovina onih koji u njoj jesu.

Ja toga nemam. Moja domovina nije tek zrak koji udišem, vazduh je samo neka vrsta simbola, koji se brzopleto uzima kao znak slobode.

Moja domovina imala bi biti onaj društveni omotač, sa prerogativima koji ima voda za njene stanovnike, a to je ono što osećam kao manjak; tekućina moga društva usahla je. Narodi mojih zemalja našli su se kao ribe na suvom, jer je njihov život od pre, nejasno zašto, ispario.

Onda, iznenada, zbiva se preokret, skoro preko noći, nevelika površina mog bazena počinje da se mreška, nešto se događa u dubini. Kada bi žablji narod imao svog filosofa, taj bi im poručio da uvek postoji princip nade.

Time se, kao i mnogo puta u istoriji naše planete, dokazuje da nema svaki njen potez organski ili fizički izvor, nego se ponešto obavi iz nejasnih pregnuća.

O tome, moji žablji saplemenici nisu u stanju da me obaveste, pa ovo činim u njihovo ime. Jer i čitava njihova biološka obnova daje meni samom dovoljnu pouku, jesce Poljska ne zginjela, još će biti nečega. Možda će se i žabe svih zemalja ujediniti.

Moguće da će, pre li posle, uz smešni kreket njihovih dogovaranja, uspostaviti sloboda, jednakost i bratstvo svih žaba.

Vidim da sam i sam živnuo, makar se naše samovanje nastavlja, ali nekakav šum, koji bi bio važan i Stravinskom, čuje se iznenada usred ove tamne krapinske noći.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Žabe”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.