Drugi deo je izdat 1615. Već četiri veka jezdi svetom na konju ovaj vitez osobenjak koji je jednog dana, s glavom prepunom raznih plemića, dama, džinova, čudovišta koje je sreo i avantura što ih je doživeo neumorno čitajući viteške romane, rešio da zauvek napusti vlastiti život i postane lutajući vitez.

To je najvažnija knjiga napisana na španskom, prevedena na brojne jezike. Ipak, u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim, Hemingvejeve reči deluju sasvim tačno: klasično delo je ona knjiga kojoj se svi dive, ali je niko ne čita.

Iako smo gotovo svi morali da je čitamo u školi, malo je onih koji su je zaista pročitali.

U raspravi iz 1982. pod nazivom O čitanju, Estanislao Suleta kaže: „Najznačajniju knjigu naše književnosti – jer u čitavoj našoj književnosti nema knjige s kojom bi ona se mogla uporediti – uskraćuju nam na studijama, to jest preporučuju nam je; a preporučiti je isto što i zabraniti, jer preporučiti čoveku kao obavezu knjigu koja ismeva prilagođavanje svetu odraslih, isto je što i zabraniti mu da u njega uđe“. Tako je Don Kihot postao nešto nametnuto, strašna obaveza tokom školovanja. Veličanje i tradicija preobratili su živo i uzbudljivo delo u prašnjavu knjižurinu za koju se čini da nema šta da nam kaže. Uprkos tome, Don Kihot nije istrošen do kraja. I dan-danas predstavlja književno delo čije se raskošno bogatstvo ne može poreći.

Premda Servantes, kako navodi Martin de Riker, nije smatrao Don Kihota romanom, nema sumnje da je napisao upravo roman. To je veoma bogat tekst, pun raznovrsnih elemenata i postupaka, jasno definisanih likova, situacija iz običnog života, ali i onih nesvakidašnjih. Španski pisac je njime postavio osnove modernog romana. Brojni književni postupci koji nam se na prvi pogled mogu činiti novim, već su prisutni u Don Kihotu. Na primer, postupak zvani „metaknjiževnost“ koji su često koristili pisci poput Pola Ostera srećemo u Don Kihotu. Servantes nastoji da svoje pripovedanje avantura Don Kihota i Sanča prikaže kao puki prevod teksta ispisanog na pergamentu koji je na arapskom sačinio Sid Amet Benendželija. Međutim, istorija ovog autora označava kao istoričara, prevodioca, ali ne i kao umetničkog stvaraoca.

S jedne strane, Servantes se u knjizi pojavljuje kao pisac, jer se jedno njegovo delo, pastoralni roman Galateja, nalazi u Don Kihotovoj biblioteci i biva pošteđeno čistke koju sprovodi paroh da bi zaštitio Don Kihota od viteških romana. Epizoda „O lepom i velikom sudu koji održaše paroh i berberin u knjižnici našeg veleumnog plemića“ pruža mogućnost Servantesu da uvrsti u roman još jedan postupak: književnu kritiku. Autor kroz parohova usta iznosi svoj sud o pojedinim književnim delima tog doba, analizira ih, veliča ili kudi. Roman se pretvara u neku vrstu rasprave o samoj književnosti, odnosno o knjigama koje su se čitale u to vreme.

S druge strane, Servantes ne okleva da u roman uključi i druge povesti koje nisu u direktnoj vezi s glavnim junacima. Priče poput Neopreznog radoznalca – novele o pastirici Marseli i pastiru-studentu Grisostomu – ili one o robu, voljom autora umetnute su u radnju romana. Servantes je smatrao da bi bavljenje isključivo doživljajima Don Kihota i Sanča dalo dosadnu knjigu. Može delovati da se ovi „dodaci“ ne uklapaju u priču, ali čine Don Kihota nebrušenim draguljem, jednim od onih „velikih, nesavršenih dela što nose poput bujice i otvaraju put u nepoznato“ o kojima govori Roberto Bolanjo u romanu 2666.

Uz to, Don Kihot se bavi i istorijom. Na stranicama romana otkrivamo sliku španskog društva 16. veka s njegovim parosima i berberima, krčmarima i svratištima, aristokratijom, pastirima, kozarima, diplomcima, pesnicima i ratnicima, seljankama, vlastelinkama i razuzdanim ženama. Putovanje Don Kihota služi takođe da nam Servantes pokaže kakva je Španija tog doba uistinu bila. Obuhvaćeni su i stvarni istorijski događaji i ličnosti, poput katalonskih razbojnika na čelu s Rokeom Ginartom. Epizoda o robu služi autoru da se osvrne na rat protiv Turaka i Lepantsku bitku u kojoj je sâm učestvovao. U priči o robu uočljivi su autobiografski elementi iz Servantesovog iskustva kao vojnika i zatočenika, koji daju značajnu notu verodostojnosti romana. Čini se da je Don Kihotom sve obuhvaćeno. Ima čak i onih koji vele da knjiga daje praktične savete o zdravlju: „Ručaj malo, a večeraj još manje, jer u radionici želuca sprema se zdravlje celoga tela.“

Ako se vratimo na Suletu, možemo ponoviti njegove reči da Don Kihot „pruža zabavu, ali ujedno i najuzvišenije znanje“. Roman otkriva epizode i prelaze koji nas navode da se zapitamo i duboko zamislimo.

To su pre svega divne Don Kihotove besede o Zlatnom dobu ili o veštinama mača i pera, zatim susret na putu s parohom i kanonikom i njihov razgovor o viteškim romanima, u kom se vodi stara, ali i dalje aktuelna rasprava o tome šta je „prava“ umetnost, u kojoj kanonik iznosi stav da je to zapravo nešto potpuno oprečno ukusu običnog sveta. I naravno, ne možemo da izostavimo veličanstveni prikaz Don Kihotove lucidnosti u sceni kada Sanču deli savete o tome kako da vlada ostrvom Baratarijom. To su samo neki od bisera mudrosti koje Don Kihot sadrži, a koji omogućavaju ovom romanu da ih i dalje čitaocu šapuće na uho i povezuje s njegovom stvarnošću.

Ali to nije sve, „jer Don Kihotova zbitija moraju se slaviti ili sa divljenjem, ili sa smehom“. Smeh je osnovni element Don Kihota. Da moke humora, ova knjiga ne bi bila remek delo. Prevashodno se služi satirom o viteškim romanima, koja je znatno jasnija čitaocu tog doba nego savremenom. Te knjige bile su vrlo popularno štivo, a Servantes je znao da iskoristi sve njihove karakteristike, okrene ih naglavačke i izvrgne ruglu uz pomoć Don Kihotovih ludorija. U korišćenju parodije pak, otišao je još dalje. Po rečima Fernanda Valjea „Don Kihot ismeva sve što mu se nađe na putu, ruga se svemu i svakome, predmetom poruge postaje sve čega se dohvati: viteški i pastoralni romani, pravnički i crkveni jezik, Sveto bratstvo i Sveta inkvizicija, italijanski i antički pisci, mitologija i istorija, studenti i lekari, poezija i proza“.

Odatle proizlazi čitav niz smehotresnih epizoda. Čitalac se do suza smeje Don Kihotovim nesuvislim ispadima i Sančovim bezbrojnim poslovicama; sirotom prebijenom Don Kihotu kome su izbili zube, Sanču koji se „poče ispražnjavati na obe strane“ zbog Fjerabrasovog melema. Smejali smo se zatekavši Don Kihota kako se bori s mešinama crnog vina ili kada usred noći zajedno sa svojim štitonošom, uplašen šumovima koji dopiru iz tame, umisli da ga gone ljuti neprijatelji, da bi se ispostavilo da je posredi udaranje stupa valjarice o vodu. Šašave smicalice koje im priređuju vojvode, Don Kihotu i Sanču potpuno stvarne, mi doživljavamo kao krajnje besmislice. Ne možemo da se grohotom ne nasmejemo sceni u kojoj Sančo pokušava noću da vrši nuždu a da njegov gospodar to ne primeti, jednako kao kada zamišljamo Don Kihota s berberskim tanjirom na glavi, za koji je uobrazio da je šlem, Mambrinov šlem koji Sančo naziva „šlemtanjirom“. Smejemo se i kada Don Kihota ostavljaju da visi na prozoru, kada pomeša obične žene i uzvišene princeze – i uzgred veruje da su one zaljubljene u njega – smejemo se i događaju koji pripoveda berberin o ludaku koji uspeva sve žive da ubedi da je normalan sve dok ne izgovori najveću glupost koja ga naposletku oda.

Čitanje (i ponovno čitanje) Don Kihota ne treba da predstavlja obavezu: treba da bude zadovoljstvo. Budući da će još dugo biti obavezna školska lektira, profesori će morati da nađu načina da podstaknu đake na čitanje ove knjige. Možda je upravo isticanje humora u Don Kihotu dobra strategija za motivisanje učenika u pokušaju da prestanu da ga smatraju nerazumljivim starcem i da Servantesovom delu priđu s većim poverenjem i zanosom.

A oni koji su već imali ne tako prijatan susret s delom, mogli bi da razmisle o tome da mu daju još jednu šansu. Ukoliko bi Servantesovom romanu pristupili s manje strepnje i bez ustezanja, pružila bi im se prilika da se sretnu s blagom koje se tu skriva, da se smeju i razmišljaju zajedno s Don Kihotom i Sančom, te da se presele u taj čudesni svet koji je španski pisac stvorio, svet u kome su ludilo i zdrav razum dve strane istog novčića i gde ideal ima moć da promeni stvarnost. (Objavljeno na veb stranici La razón pública. Prevela sa španskog Izabela Beljić)

Za navode iz romana preuzet je prevod Đorđa Popovića Daničara iz izdanja: Migel de Servantes Saavedra, Veleumni plemić Don Kihot od Manče. Beograd: Zadužbina Ilije M. Kolarca, 1996.