Zašto na Balkanu nema pomirenja po francusko- -nemačkom modelu

Vilijem Montgomeri Između 1870. i 1945. Francuzi i Nemci vodili su tri rata, od kojih je svaki bio destruktivniji i s više ljudskih gubitaka od prethodnog. Pariz je bio dvaput okupiran. U Drugom svetskom ratu umrlo je više od pola miliona Francuza i oko 4,5 miliona Nemaca. Više od milion zgrada u Francuskoj bilo je uništeno i četiri puta toliko u Nemačkoj. Nakon prva dva rata, pobednici su zahtevali i dobili ogromne reparacije i teritorije. Ovi su se dobici, međutim, pokazali kontraproduktivnim jer su prouzrokovali ekonomski kolaps u zemlji gubitnike i revanšizam. Uspon Nacističke partije u Nemačkoj dogodio se upravo iz tog razloga.
Nakon okončanja Drugog svetskog rata, mnogi su na francuskoj strani postavljali iste zahteve za reparacijama i teritorijom. Pitanje kontrole nad Sarskom oblašću, na primer, nije bilo rešeno sve do 1957. Sve do današnjeg dana, ratni zločinci se i dalje gone i osuđuju. Ali u jednom od najznačajnijih događaja 20. stoleća, Nemačku su prihvatile Francuska (i druge zemlje) kao ravnopravnog partnera u ponovnoj izgradnji Zapadne Evrope. Francuska vlada pod vođstvom ministra spoljnih poslova Robera Šumana, a na osnovu plana ministra za rekonstrukciju i planiranje Žana Monea, izdala je 1950. ono što je postalo poznato kao Šumanova deklaracija. Njome je stvorena Evropska zajednica za ugalj i čelik, koja je 1957. dovela do Rimskog ugovora i stvaranja Evropske ekonomske zajednice (EEC), prethodnika sadašnje Evropske unije.
Sve ovo mi je proletelo kroz glavu pre neku noć dok sam posmatrao vesti na hrvatskoj televiziji i čitao glavne medijske izveštaje iz Bosne i Srbije. Četiri od pet glavnih priča na hrvatskoj televiziji bile su o ratnim godinama (treba li odustati od tužbe za genocid protiv Srbije; najnovije vesti o slučaju Glavaš; događaji u vezi s optužnicom za Operaciju Oluja u Hagu; i izveštaj o položaju „Majki iz Srebrenice“ koje pokušavaju da se vrate svojim kućama). Bosna je i dalje blokirana u borbi oko pitanja koja se tiču reforme policije i drugih mera što ih zahteva Evropska unija, ali koje zadiru u srce Dejtonskog mirovnog sporazuma. Bošnjaci su gorko razočarani rezultatima odluke Međunarodnog suda pravde o genocidu i pokušavaju da odluče kako je najbolje kazniti Srbiju za rezultate koje su dobili. Oni produžavaju da dovode u pitanje legitimitet Republike Srpske, koja pak nastavlja da nagoveštava referendum o nezavisnosti. U međuvremenu, u Beogradu su sada u toku iste rasprave o tome treba li određeno izraziti žaljenje zbog Srebrenice na isti način koji se dogodio pre dve godine na desetogodišnjicu tog događaja, s političkim partijama koje sada zauzimaju sasvim iste pozicije kao što su ih tada imale. Najčešće ponavljana tema u srpskim medijima jeste kako međunarodna zajednica previđa zločine počinjene protiv srpskog naroda.
Zar nije šokantno da su 12 godina posle Drugog svetskog rata (i stogodišnje istorije njihovog nasilnog sukoba) Nemačka i Francuska mogle da se približe toliko da formiraju EEC, dok ovaj region nakon isto tolikog vremenskog perioda izgleda zaglavljen u nekoj vrsti limba kao da se rat završio tek prošle nedelje? Šta su tajne uspeha Francuske i Nemačke u prevazilaženju prošlosti i nepostojanja takvog procesa ovde? Kako ovaj region može razbiti taj svoj ciklus mržnje i optuživanja?
Francuska i Nemačka, donekle, moraju da zahvale Sovjetskom Savezu za svoj uspeh. Ta snažna spoljna pretnja dovela je do stvaranja NATO i shvatanja da zemlje Zapadne Evrope moraju da se povežu da bi opstale protiv moćnog neprijatelja koji je ugrožavao njihovo postojanje i nezavisnost. Tu su takođe bile i akcije Sjedinjenih Država s njihovom vojnom podrškom kroz NATO i Maršalovim planom, koji je širom kontinenta stimulisao ekonomski oporavak. Osim toga, postojali su lideri s vizijom i u Francuskoj i u Nemačkoj, koji su se oduprli nacionalističkim pritiscima i svoje zemlje pokrenuli napred.
Postoji, međutim, i nešto više od toga. Postojanje jasnog pobednika i jasnog gubitnika olakšalo je to kretanje. Zlo je zvanično bilo viđeno u ideologiji fašizma i njegovih lidera, počev od Adolfa Hitlera. Pošto su posleratne okupatorske snage rigorozno zabranile svako izražavanje podrške toj ideologiji, ona je bila diskreditovana i nije bila faktor u nemačkom političkom životu. Nije bilo produžene debate o ratu pošto nije bilo odbrane nacističke filozofije ili ponašanja.
Gotovo svi pomenuti faktori, koji su omogućili Francuskoj i Nemačkoj da prevaziđu prošlost i rade zajedno za budućnost Zapadne Evrope, u ovom regionu ne postoje. Ne postoji bilo kakva jedinstvena snažna spoljna pretnja. Ekonomska pomoć nije pomogla da se dovoljno i brzo pokrenu privrede, naročito u Srbiji i Bosni. Ratne izbeglice još su mnogobrojne u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni. One ne žele ili ne mogu da se vrate svojim kućama i to je kao rezultat donelo veoma gorke plodove. Ove grupe, u svakoj od tri zemlje, jesu među primarnim izvorima podrške ekstremistima i protivnicima pomirenja.
Malo je političkih lidera bilo gde u regionu imalo hrabrosti ili uverenja da pokušaju da povedu svoje zemlje ili etničke grupe stazom stvarnog pomirenja. Veoma važno, gotovo sve političke grupe u svim zemljama bile su ili filozofski nevoljne da istaknu neuspehe svojih ratnih vlada, ili uplašene da to učine zbog domaćih političkih razloga. Naprotiv. Umesto da otvore nova poglavlja u ovim zemljama, političke partije su se povezale s akcijama i političkim programima ratnih vlada i pojedincima optuženim za ratne zločine pred Haškim tribunalom. Više od bilo čega drugog, ovo je održavalo mržnju i vraćalo fokus na sukobe iz ratnog vremena s kojima se sada suočavamo.
Duboko žalim zbog dva faktora koji se odnose na Evropsku uniju. Prvi je da se ona udaljava od svog zaveta da će ubrzati članstvo za zemlje ovog regiona (uprkos brojnim suprotnim izjavama). To je najbolji i možda jedini put da se građani i političke partije ovog regiona ubede da usvoje potrebne reforme. Drugo, veoma mi je žao što EU nije bila delotvornija u korišćenju svoje značajne snage u svim zemljama da insistira na daleko konkretnijim koracima pomirenja između država i nepristrasnijeg pogleda na događaje iz prošlosti.
Ova dva pitanja su povezana. Jer, mada u Evropskoj uniji u svakom slučaju zaista postoji zamor zbog širenja, nesposobnost ovog regiona da postigne stvarno pomirenje, kao što su to učinile Francuska i Nemačka, čini da se mnogi Evropljani pitaju da li ovaj region deli iste filozofske vrednosti kao ostatak EU. I to protivnicima bilo kakve buduće ekspanzije daje divan izgovor da se ona odloži.
Ovo ne znači da u odnosima između Srbije, Bosne i Hrvatske nije bilo nikakvog napretka. Naravno da je bilo. Postoje puni diplomatski odnosi, nisu potrebne vize, sada počinje saradnja u okviru CEFTA, tu je učešće u sportskim i kulturnim događajima. Uprkos svemu tome, u stanovništvu i dalje opstaju radikalno drugačija viđenja prošlosti i mržnje prema akcijama drugih etničkih grupa. Prevazilaženje ovih osećanja je, po mom mišljenju, najveći izazov s kojim se suočava ovaj region i najveća prepreka punoj integraciji s Evropskom unijom.