Zbogom (slavni) ratovi

Pre izvesnog vremena vlada Italije pala je nakon što je izgubila poverenje u parlamentu posle glasanja o prisustvu italijanskih trupa u Avganistanu, dok su Britanija i Danska najavile da počinju povlačenje svojih trupa iz Izraka. I dok Bušova administracija razmešta dodatnih 21.000 američkih vojnika u Irak i zalaže se za više savezničkih trupa u Avganistanu, saveznici Amerike odbijaju njenu bliskoistočnu politiku. Oni su sve više ubeđeni da će u svakom asimetričnom sukobu između država, ma koliko moćnih, i religiozno nastrojenih oružanih pobunjenika „pobeda“ biti nedostižna.
Dogma vojne „transformacije“ Donalda Ramsfelda – tehnološko unapređivanje kapaciteta neke armije kako bi se s manje trupa omogućila odlučna pobeda – pretrpela je u Iraku neuspeh velikog odjeka. Ni Izrael, uprkos svojoj preovlađujućoj tehnološkoj prednosti, nije uspeo da porazi Hezbolah u Libanu. Više raketa i projektila palo je za 33 dana na severni Izrael nego što je pogodilo Britaniju tokom čitavog Drugog svetskog rata. Izraelci tako sada moraju računati s jednim potpuno novim fenomenom: asimetričnim entitetom, Hezbolahom, koji ima vatrenu moć nacije-države.
Zato je besmislena žestoka debata o tome treba li povećati veličinu američkih kopnenih snaga u Iraku. Ni sovjetsko iskustvo u Avganistanu tokom 1980-ih, ni današnja iskustva NATO ne opravdavaju tvrdnju da je broj trupa ono što je najvažnije na savremenom vojnom polju. Kad ne postoje geostrateške vojne linije fronta – kao na Kosovu, u Avganistanu i Iraku – mnoštvo više nije jednako pobeda. Primedba velikog vojnog mislioca Karla fon Klauzevica o „odlučnim bitkama“ kao „centru gravitacije“ rata jednostavno je irelevantna za sukobe koji nemaju vidljiv „centar gravitacije“.
Zaista, od vremena kada su 216. pre naše ere Rimljani porazili Hanibala do Zalivskog rata 1991, ratovi su imali ovakav centar gravitacije, s velikom koncentracijom snaga sposobnih da neprijatelja obore na kolena, ali su takvi industrijski međudržavni ratovi sada postali istorijski anahronizam. Većina država danas leži u okviru granica koje su naširoko priznate kao legitimne i one se u vremenu rata sve više pridržavaju međunarodnih normi ponašanja.
U stvari, ono što asimetrične ratove čini posebno nerešivim jeste obaveza država da se pridržavaju humanitarnih pravila ponašanja, dok su njihovi neprijatelji slobodni da vode varvarske ratove. Pored toga, u eri globalnih medija i međunarodnih sudova za ratne zločine kriterijumi za upotrebu vojne sile od strane država postali su složeniji nego ikad.
Međudržavne borbe mogu se još pojavljivati tamo gde se mogu naći strateške frontovske linije kao što je granica Izraela sa Sirijom, granica Indije s Pakistanom i granica koja deli dve Koreje. U takvim slučajevima, rat, kao što su to pokazali Egipćani 1973, može još poslužiti kao put za razrešavanje sukoba. Sirijci mogu doći u iskušenje da pokrenu inicijativu protiv Izraela s ciljem da se prekine ćorsokak oko budućnosti Golanske visoravni.
Međutim, u slučaju Kašmira, asimetrični sukob koji trenutno vode neregularne i terorističke grupe ne mora se izroditi u opšti rat upravo zato što Indija i Pakistan poseduju mogućnost međusobnog nuklearnog zastrašivanja. U suštini, takvi asimetrični sukobi preko alternativnih snaga postali su novi zgodan način da države izbegnu cenu opšteg rata.
Ova priroda bojnog polja koja se menja u suštini znači da je rat kao presudni događaj nekog međunarodnog sukoba postao prevaziđen. Poznata Klauzeviceva mudrost da vojna akcija na kraju dovodi do političkog rešenja nije više ubedljiva. „Pobeda“ ne može doneti mir, jednostavno zato što će uvek biti rata posle rata.
Tako je, na primer, konvencionalni rat na Kosovu trajao dva meseca, samo kao uvod u šestogodišnji asimetrični sukob. Slično tome, američka tronedeljna kampanja „šoka i zastrašivanja“ u Iraku 2003. završila se „pobedom“, ali je otvorila vrata pakla i za okupatore i za obične Iračane. A posle šest meseci nemilosrdnog bombardovanja južnog Libana, Hezbolah je snažan kao i ranije. Ni povratak Talibana u Avganistanu šest godina nakon njihovog zbacivanja sada ne izgleda tako udaljen.
Tokom rata posle rata otkriva se inferiornost okupatora, gde stalna pojačanja povećavaju broj meta za pobunjenike daleko brže nego što okupator može da se prilagodi bojnom polju koje se menja. Pobunjenici u Iraku, kako to priznaju Britanci, za samo tri godine uspeli su da se nose s tehnološkom superiornošću neprijatelja na način na koji IRA u Severnoj Irskoj nije uspela tokom 30 godina.
Irački rat i izreaelski ratovi s Hamasom i Hezbolahom pokazuju granice onog što može postići vojna moć, kao i opravdanost diplomatije i razrešavanja sukoba. Kad se radi o složenim političkim i kulturnim sukobima, stvaranje međunarodnih regionalnih alijansi oko nekog legitimnog cilja važnije je od pukih vojnih kapaciteta.
Pri svem tom, bilo bi opasno naivno verovati da primena moći i kapacitet zastrašivanja nisu potrebni. Ali ciljevi upotrebe sile treba da budu povezani s priznanjem da se u današnjim asimetričnim sukobima pobeda više ne postiže na bojnom polju. Samo dobro upućeni spoljnopolitički programi koji se mogu baviti stvarnim zabrinutostima civilizacija u krizi mogu doneti održivije rezultate.