Zlo rđavih i dobro dobrih

… nisam mogao da pretpostavim da će me pažljivo ukomponovane nekolike nepatetične u svojoj jezivosti (anti)ratne priče u onu osnovnu dalje navlačiti na radoznalost čitanja i voditi ka zadovoljstvu zaključka da, iako nije reč o umetnosti, jeste o dobroj literaturi, opet pismenijoj od štiva ponekih pisaca, a još manje da očekujem da će izvestan višak filozofskih mudrosti, često protivrečnih među sobom biti nadoknađen kulminacijom gotovo trilerskog raspleta, a najmanje sam mogao da pretpostavim da ću doživeti i sopstvenu malu katarzu – da uprkos što se mnogo radnje odvija u manastiru i oko njega – ni jednog trenutka ne pomislim da je reč o ratu na Kosovu, jer se ono imenom ne pominje, naprosto jer je autorka ne samo time nadmašila uobičajene lestvice za te teme, lepeći nasilje i zločine za rđave i loše LJUDE, provlačeći kroz štivo niti dobrote suptilno duhovno i svetački nam, u ovom vremenu teško očekivano, šaljući (meni) najdragoceniju poruku o nadnacionalnosti zla, a ne izgovorivši nijednom ni tu ni slične reči.