Zločin, strast i ljubav u doba ekstrema

Kao najsmešniji virus u istoriji univerzuma, kovid 19 pokazao se prilično upornim u ogađivanju javne sfere, čak i kad je TV uglavnom isključen, kao u slučaju potpisnika ovih redova.

Isključite televizor, međutim, a ono brdo materijala na internetu, Fejsbuku, Tviteru i Instagramu podređeno koroni; ljudi za koje se inače sumnja da umeju napamet da pomnože dva dvocifrena broja odjednom su postali statistički eksperti i pravi mali registri za praćenje svakodnevne promene broja zaraženih, obolelih i umrlih širom sveta, od Zanzibara do Tunguzije…

Da ne pominjemo ludake opsednute teorijama zavere o poreklu virusa. Isključite li se sa društvenih mreža, nastaviće da vas bombarduju bezbrojnim gifovima, memoima i skečevima o koroni posredstvom vajbera, votsapa ili neke slične aplikacije. Isključite i telefon, i dok kucate tekst poput ovoga, prići će vam vaš trogodišnji sin sa izvrnutom pernicom za bojice okačene preko lica i reći – “Vidi, tata, napravio sam masku da mi bolest ne uđe na usta”! (oh, bless.)

Dosada se, s jedne strane, može pobediti vraćanjem standardnoj zabavi iz vremena pre poslednje tehnološke (internet) revolucije, čitanjem, recimo, knjiga; nekad davno slušao se i radio, u ono vreme kad se program na svakoj mogućoj stanici nije svodio na besmislena lupetanja voditelja isprekidana blokovima muzike; ili su se recimo igrale razne društvene igre…

Seća li se neko tablića? S druge strane, internet ima i svojih prednosti, pre svega jer pruža mogućnost da se doaka TV stanicama, tako što se maksimalno preuzme stvar/TV-program u svoje ruke pa se, uz pomoć raznih striming platformi, lično bira šta gledati, bez straha da program prekine vanredno premijerovo obraćanje naciji (misli se na Lea Varatkara, pošto autor ovog teksta živi u Dablinu).

Uglavnom, ovaj tekst svodi se na poziv čitaocima koji su propustili, da obavezno pogledaju jako dobru nemačku seriju Vavilon Berlin, čije je prve dve sezone RTS otkupio i prikazivao tokom 2019, dok se u Nemačkoj, Britaniji i Irskoj upravo završilo prikazivanje treće sezone na Skaju.

Razlog potesećanja na Vavilon Berlin, dve godine nakon premijere, iznenađujuće je saznanje koliko malo ljudi u Srbiji uopšte zna za ovu seriju (pretpostavka je da je to posledica kasnog večernjeg termina u kome se prikazivala, ali to sugeriše i neveštost nacionalne TV u reklamiranju programa, naročito onog dobrog i kvalitetnog).

“Noar” krimi serija

Elem, Vavilon Berlin je, dakle, nemačka noar krimi-serija u koprodukciji ARD i Skaja, rađena po romanima pisca Folkera Kučera. Sa budžetom većim od 50 miliona evra, trenutno je najskuplja nemačka i uopšte TV serija snimljena van engleskog govornog područja. Srećom, u ovom slučaju budžet i kvalitet apsolutno idu ruku pod ruku. Odlično odabranu glumačku ekipu predvode glumci mlađe generacije, Folker Bruh i Liv Liza Friz.

Za neupućene sledi kratak sažetak – ne brinite, bez spojlera. Dakle, mlađani policijski inspektor Gereon Rat biva 1929. godine poslat iz rodnog Kelna, u kome mu je otac načelnik policije, u prestonicu Vajmarske Nemačke kako bi istražio slučaj kompromitujućih fotografija i sprečio skandal u koji bi navodno bio upleten niko drugi do tadašnji gradonačelnik Kelna, Konrad Adenauer.

Po standardnom šablonu, Gereona u Berlinu kolege u početku dočekuju sa podsmehom i nepoverenjem, podjednako zbog njegovog rajnlandskog katolicizma, strogog postupanja po propisanim pravilima službe i visokih etičkih principa.

Slučaj na kome radi ubrzo poprima mnogo ozbiljnije razmere, kako se Gereon sve više upliće u brutalni svet berlinskog podzemlja i političkih intriga visokih krugova. Komplikovani privatni život Her Rata, koji je kod kuće u vezi sa suprugom svog brata nestalog tokom rata, je dodatno začinjen posttraumatskim stresnim poremećajem od koga pati, budući i sam ratni veteran, i zbog koga je u međuvremenu postao zavisnik od lekova na bazi morfijuma, heroina, ili čega god.

Uloge junakinje i pomoćnika glavnog muškog lika objedinjuje mlada Šarlote-Lote-Riter, lepa karakterna, inteligentna, radoznala i pomalo nepromišljena, tipična mlada Berlinka tog doba, koja preko dana sanja o karijeri policijskog detektiva radeći kao stenografkinja u Gereonovom odseku, dok se noću bavi prostitucijom po elitnim berlinskim klubovima.

Atmosfera serije levitira negde između klasika Alfreda Deblina iz 1929. Berlin Aleksanderplac, kojim je pisac svojim sumornim ekspresionističkim opisom sveta berlinskog podzemlja označio početak moderne nemačke književnosti 20. veka i koji je nedavno uvršten na listu nemačkih romana koje bi svako tokom života morao da pročita, serije zanimljivih krimi priča britanskog pisca Filipa Kera o Berniju Gunteru, privatnom detektivu u Berlinu tokom 1930-ih, te dva vanvremenska filma vajmarske epohe, M Frica Langa iz 1931. i Berlin: Simfonija velegrada Valtera Rutmana iz 1927. godine.

U isto vreme, atmosfera serije savršeno opisuje originalni i jedini grad greha u prvoj posleratnoj deceniji: Berlin – grad koji nikad nije spavao, grad hedonizma, zabave, raskalašnosti i razvrata, duboko opsednut seksualnim eksperimentisanjima i čulnim zadovoljstvima, ali i grad koji je širom otvarao vrata svim formama modernih umetnosti, bez trunke licemernog i kvazi-elitističkog zgražavanja nad istima, te svojim spremnim prihvatanjem anglo-američkog materijalizma sa zadovoljstvom brkao prst u oko konzervativnim zagovornicima nemačkog Kultur.

Vizuelno, serija je na nivou vrhunskih svetskih produkcija; muzika je potpuno inspirisana periodom; scenario je dobar, a priča realna – odlično ukomponovana fikcija, smeštena u jedan detaljno istražen istorijski period, sa galerijom važnih istorijskih likova koji povremeno paradiraju ekranom, počev od ministra inostranih poslova Gustava Štrezemana, preko budućih predsednika vlada Hajnriha Brininga i Kurta fon Šlajhera, do Predsednika Republike Hindenburga.

Dok je Veding živ, Berlin ostaje crven

Ipak, u priči ima i nepreciznosti koje su možda mogle da se izbegnu; takozvanom Crnom Rajhsveru data je uloga koju istorijski u tom trenutku nije imao, dok je vazduhoplovnom bazom u Lipecku u Sovjetskom Savezu, koju su nemačke vojno-političke elite ilegalno stvorile u saradnji sa sovjetskim vlastima tokom 1920-ih, a čime su prekršile slovo versajskog ugovora po kome Nemačka nije smela da ima ratno vazduhoplovstvo, tajno upravljao zvanični Rajhsver.

Premijera Opere za tri groša Bertolda Brehta održana je 1928, a ne 1929. godine. Tamo gde istorijske činjenice nisu mogle da se usaglase sa pričom, stvarnost je iskrivljena u službi atmosfere; tako je recimo naslednik izmišljene prestoničke porodice industrijalaca koja finansira moćne desničarske strukture u zaveri protiv republike, nazvan Alfredom Nisenom. Nije u pitanju čak ni igra reči: Nisen/Tisen – scenaristima je bio potreban lik koji će biti otelotvorenje aristokratskog prezira prema Vajmaru, a istorijska figura Frica Tisena, je ipak bila daleko, u industrijskom Ruru. Pa opet, fiktivni Nisen nije mogao biti niko drugi do Tisen, jedan od retkih industrijalaca koji je Naciste finansirao od samih početaka ranih 1920-ih.

Budući da je umetnik Džon Hertfild (rođen kao Helmut Hercfeld) negde u to vreme napravio svoju poznatu fotomontažu Tisena kako se igra lutkom Hitlera, možemo da pretpostavimo da će u sledećim sezonama Nisen postepeno prići berlinskim Nacistima, što bi možda u priču moglo da uvede i Jozefa Gebelsa, gaulajtera (oblasnog partijskog vođu) Berlina (eventualna loša prognoza uzrokovana je činjenicom da potpisnik ovih redova nije čitao Kučerove romane po kojima je serija snimljena).

Ako ostavimo kriminalističku priču po strani, Vavilon Berlin daje sliku Berlina koja je retko prisutna ne samo na televiziji, već u javnoj sferi uopšte. Iz razumljivih razloga – ali neopravdano – akcenat je nekako uvek na tridesetim godinama 20. veka. Verno napravljene kulise vraćaju gledaoca u svet duboko podeljenog grada, u kome se već naziru obrisi terora koji će uslediti u sledećoj deceniji.

Producenti zaslužuju pohvale što Naciste uvode u priču vrlo postupno, iz pozadine, i to tek od druge sezone; nacional-socijalisti u Berlinu sve do početka 1930-ih nisu bili preterano jaka i masovna stranka – jedan od mnogih razloga zbog kojih je Hitler prezirao glavni grad, te odabrao konzervativni Minhen za prestonicu svog pokreta. Naspram komunističkih uporišta u radničkim četvrtima poput Vedinga, Fridrihshajna i Nojkolna, u Berlinu su tokom 1920-ih stajali mahom pruski monarhisti, konzervativni centristi i umereni nacionalisti srednje i viših klasa.

U periodu 1930/33, Nacisti će višestruko ojačati, ali će sve do kraja Vajmarske Nemačke (januara 1933) u Berlinu ostati brojčano slabiji od komunista. I nakon nacističkog preuzimanja vlasti u Nemačkoj 1933, još uvek će ostati legenda o crvenom Vedingu, radničkoj četvrti severnog Berlina (“Dok je Veding živ, Berlin ostaje crven“), u kojoj se dešava istorijski verno prikazana scena policijskog terora tokom prvomajskih protesta 1929. godine.

Jer Berlin 1920-ih je i Berlin velikih socijalnih razlika, siromaštva i hiljada obogaljenih prosjaka – ratnih veterana, koji čame po mračnim haustorima, dvorištima stambenih zgrada ili prose po zamračenim ćoškovima ulicama, dok trotoarima osvetljenim lampionima paradiraju nalickani kicoši, mlade doterane radnice i frajle željne provoda i ljubavi, te mnogobrojne prijateljice (i prijatelji) noći.

U događajima koji slede u seriji, ogleda se sva tragedija ne samo Vajmarske republike, već i šire evropske istorije – do današnjih dana. Standardni kliše, po kome su po ustaljeni poredak opasniji siromašni i ugnjeteni čije parole traže socijalnu pravdu i pravedniju raspodelu društvenog bogatstva, od fašističkog ološa čije se pretnje, nasilje i ubistva tolerišu sve dok je mržnja okrenuta ka drugima: komunistima, demokratama, Jevrejima, verskim, seksualnim i drugim društvenim manjinama, strancima…

Jer za državu je opasnija pretnja privatnom vlasništvu, nego ustavom garantovanim slobodama (kao da prvo ne proizilazi iz drugoga)! Koliko god fenomenalna muzika serije vraćala u zlatno doba kabarea, džeza, čarlstona i tanga, serijom kao neka centralna muzička tema ipak dominira muzika iz gore pomenutog Brehtovog omaža radničkoj klasi; ponekad samo kao melodija koju s vremena na vreme zviždi Bruno Volter, Gereonov policijski partner u čiji pravi karakter je gotovo nemoguće proniknuti. Scenu u kojoj u tišini mračne uličice dolazi do sukoba ispred lokalnog kluba Komunističke partije, zlokobno najavljuje vergl uličnog svirača Baladom o Mekiju Nožu.

Višegodišnja saradnja Brehta i kompozitora Kurta Vajla je verovatno dostigla vrhunac Operom za tri groša, mada se ljubitelji Dorsa sa ovim možda neće složiti (šifra: Alabama song / Uspon i pad grada Mahagonija). Da li je saradnja ove dvojice velikana umetnosti 20. veka mogla da ponudi još više, nikad nećemo saznati – obojica su odmah po Hitlerovom dolasku na vlast pobegli iz Nemačke, jedan kao komunista, drugi kao Jevrejin.

Neamerički standardi

U takvom Berlinu razvija se odnos Lote i Gereona, za koje (kao romantični par) verovatno navija svaki gledalac. Lote, tipična berlinska šmizla tog doba, šaci sa bob frizurom, kratkim i uskim suknjama, haljinicama sa dekolteom i golim leđima, cigaretom u jednoj i čašom šampanjca u drugoj ruci dok provokativno pleše od jednog do drugog muškarca u elitnom noćnom klubu Moka Efti do ranih jutarnjih sati, pre nego što se vrati svom malom, raspalom, memljivom stanu koji deli sa još šestoro najbližih članova porodice, u atmosferi koja odiše nemaštinom, bolešću, alkoholizmom i porodičnim nasiljem.

Lote je jedan od najsnažnijih likova u seriji; stabilna, odlučna, ambiciozna, sa visprenošću kakvu daje samo ulično vaspitanje, i sa jasnim ciljem koji je sebi postavila i ka kojem grabi, a zarad koga se ne snebiva ni vršenja manje moralnih radnji (u očima drugih).

I Gereon, krut, pomalo uštogljen, sa tvrdoglavim osećajem za pravdu koji je tih godina izumiruća kategorija u društvu koje se galopirajući približava trenutku u kome više neće biti bitno ko je kakav iznutra, već koje je boje spolja, a koga Berlin i Lote uzimaju pod svoje i lagano preoblikuju u skladu sa imidžom grada u kome sada živi.

Gereon je sušta suprotnost klasičnoj predstavi o holivudskom detektivu.

Nije ni snagator, ni super-policajac, niti mačo akcioni heroj; naprotiv, reakcije su mu ponekad usporene toliko da iritira gledaoca, sve dok ne shvatimo da se radi o čoveku koji ostaje funkcionalan samo zahvaljujući narkoticima koji mu smiruju drhtavicu u trenucima krize. PTSP ga povremeno čini nesposobnim za dubljim povezivanjem sa najbližim osobama oko sebe, što donekle objašnjava zbog čega pune tri sezone čekamo na poljubac između njega i Lote.

Na toliko mnogo nivoa ova serija odudara od standarda koji najčešće stiže sa druge strane Atlantika; počev od kriminalnih zapleta koji su realni i pre svega imaju za funkciju prodiranje u dubine ljudske psihe, do par golišavih i scena seksa, koje ostaju u službi priče, a ne svrha sama po sebi. Likovi serije Vavilon Berlin nisu ni dobri ni loši; to je zabluda o ljudskom karakteru koju donosi upravo televizija.

Ovo nije serija o dobrima i lošima, već o običnim ljudima u turbulentnim istorijskim epohama, i o preziru koji prema njima osećaju elite. Jer šta je život običnog radnika, poljoprivrednika, sekretarice, lekara, vaspitačice, ili školskog nastavnika, naspram velikih snova političara, generala i bogataša o slavi i moći države, teritoriji, proširenju, ujedinjenju, suverenitetu… i o mestu u istoriji koje će na taj način sebi obezbediti, preko leđa, ili bolje reći grobova običnih ljudi!

Jer čak i ako prežive mafijaške sačekuše, bankarske prevare, policijske podmetačine i ekonomski krah, većina svih ovih mlađih likova će maksimum petnaestak godina kasnije skončati na istočnom frontu, u Normandiji, ili pod gusenicama savezničkih tenkova, a od Berlina koji je u epizodama ove serije ostaće samo ruševine.

Vavilon Berlin je osveženje na koje gledaoci umorni od Holivuda dugo čekaju, i pokazuje da i pored nedavnog gubitka usled smrti velikog Bruna Ganca, nemačka kinematografija ima lepu budućnost. A, potpisnik ovih redova, već sada sa nestrpljenjem očekuje sledeću sezonu.