Bar tako kažu nadležni. A pošto je on uglavnom ovde ‘krvnik’, trebalo bi ga nekako učiniti ‘simpatičnijim krvnikom’. Pisao si mi takođe da je Haradinaj nekada kao vojnik JNA imao čin desetara i da je od Albanaca u toj četi „jedini koji je znao srpski“.

Međutim, kada je reč o tome kako Haradinaj govori srpski jezik, na Kosovu imaju mnogo drugačije mišljenje. Jedan novinar je bio iznenađen kako se Haradinaj uopšte usudio da govori srpski jezik, kojim, prema njegovom mišljenju, premijer Kosova „vlada u onoj meri koliko i onaj albanski nadničar u Vojvodini, pošto je otišao tamo da bere kukuruz, a koji je poslao fotografiju na kojoj se on sam vidi između dva vola i – da ne bude nikakvih dilema – ispod slike je pisalo: ‘majko, ja sam između’.“ I kao da to nije bilo dovoljno, kolega iz Prištine je primetio, da je srpski novinar „sve vreme potcenjivao premijera Kosova, tretirajući ga kao glumca u nekom cirkusu, kao pripadnika ‘niže rase’, i kao kriminalca“, i da je sam Haradinaj ispred intervjuista „bio inferioran u svim pogledima, pošto nije uspeo da kaže ništa drugo, osim neke banalnosti“.

Dalje, on je rekao da je Ramuš Haradinaj, u tom intervju potvrdio predrasude velikog dela Srba, koji vide Albance prosto kao „pekare u naselju beogradske Skadarlije, amaline, nosače uglja, primitivne, daleko od tokova civilizacije“.

Ramuš Haradinaj, svestan da taj intervju može da komprimituje njegov ugled antisrpskog sokola, požurio je odmah posle toga da dâ jedan drugi intervju za jednu prištinsku televiziju, u kome je koristio jedan sasvim drugačiji jezik. Upitan „da li vi vidite Srbiju kao partnera u pokušaju da konsolidujete kosovsku državu“, Haradinaj je odgovorio: „Ovo što me pitate je uvreda. Kako možete da zahtevate od mene, da mi Srbija bude partner? Nije mi partner Srbija. Za mene je partner Albanija. Albanija mi je i brat i sestra, a ne Srbija. Srbija je neprijateljska zemlja.“ Ovaj grub i nekultivisan jezik, koji je u limitima mucanja, dragi Zorane, može da te natera da pomisliš da krivicu snose novinari, koji su ga pogrešno citirali. Ali ne, Ramuš je taj koji govori, on glavom.

Ali da ostavimo po strani nivo Ramuša Haradinaja, i bavimo se porukama koje on prenosi, koje su u drugom intervju drugačije nego u prvom. To je jedno uobičajeno ponašanje albanskih političara u javnom životu. Oni imaju više nego jedan registar u javnoj komunikaciji. „Kakvi sagovornici takav i razgovor“ /na srpskom: „U kakvo kolo dođeš, onako i igraj“, prim. pr./, to je jedna stara albanska izreka, koja je u suštini apel da se vodi računa o komunikaciji i da se poštuju običaji i tradicije ostalih, ali u albanskoj politici to se vidi kao jedan alibi iskrivljenja jezika, a to znači da njima nije teško da ližu ono što su pljunuli, pošto su sigurni da se u mnogim slučajevima o tome neće doznati.

U tome im uskaču u pomoć i neki izvori informacija na Balkanu. Srpskoj publici, verujem, ne kaže se mnogo o tome šta se dešava u Tirani ili u Prištini. Ne znam zašto sam ubeđen, npr. da ovaj drugi Haradinajev intervju dat albanskom novinaru u Prištini nije prenesen u Srbiji, u vreme kada ne izgleda da srpska javnost nema interes. Analogno, albanskoj javnosti se ne kaže tako reći ništa o tome šta se događa u Beogradu i u Srbiji. Vučić se pominje u albanskoj štampi samo kada kaže nešto o Kosovu, dok Ivica Dačić samo kada započinje neku „diplomatsku“ pesmu. Čak, i u tim slučajevima, ne uvek. Ja se više informišem o Vučiću čitajući strane novine i portale, nego čitajući albansku štampu. U poslednje vreme sam čitao dva članka u The Guardian o Vučiću (pošto je pomenut, da li vi prevodite i objavljujete članke važnih zapadnih novina o Srbiji? Kod nas je već postao običaj: Ne postoji niti jedna jedina glupost o Albaniji a da je mi ne objavljujemo). U prvom članku (od 11. aprila) brujilo je o prijateljstvu Vučića sa Orbanom, i obojicu su gledani kao sijamski blizanci, i opisivani istim pridevima. Zvali su ih kameleonima, nacionalistima, majstorima realne politike, sposobnim da nadžive sve oluje, i demagozima. Autorka članka Natalie Nougayréde, drugačije je nazvala ono što sam ja maločas nazvao iskrivljenje jezika političara. „Slogans and beliefs are to Vucic and Orban just a dress code that can be replaced, whenever convenient“ (Obojica, Vučić i Orban, menjaju ideje kao što menjaju odeću; to rade bez problema, dosta unosno). U drugom članku novinar Shaun Walker citirao je Vučića: „svaki dan se iskilavim na poslu; Kosovo je ono što mi jede dušu; sve ostalo su sitnice; poslednjih četiri godina Kosovo mi je uzelo 400 dana“.

Evo, na ovoj tački imamo još jednu veliku razliku između Edija Rame i Aleksandra Vučića. Edi Rama mota se po Evropi, da ubedi predsednike i premijere da daju zeleno svetlo siromašnoj Albaniji, zaostaloj i sa jednom korumpiranom političkom klasom, na putu otvaranja pregovora o učlanjenju u EU, dok Aleksandar Vučić mora da potroši najveći deo vremena u pregovorima o Kosovu. Učlanjenje u EU čini se da nije neka prednost za vas, ali za nas je bitka za život i smrt. Politika Tirane je stvorila narativ spašavanja, ili blagosiljanja, ili iskupljenje (redemption), koje se odnosi na učlanjenje u EU. I taj narativ prihvatila je javnost. Kod nas nema glasa protiv tog narativa. Ima onih koji govore protiv Albanije i protiv Kosova, ali nikada protiv EU. U našoj kolektivnoj svesti, EU postoji kao jedan last resort, kao velika sreća koja će nam se napokon osmehnuti.

Mi Albanci ne ubrajamo sebe u grupi srećnih naroda. Žalimo se dosta na našu sudbinu. To nam je, čini se, način da opravdamo sebe, ali i da se ne bavimo slabostima, zaostajanjima i našim manama u istoriji. Jer istina je da je u istoriji Evrope teško naći narod koji ima veću sreću nego Albanci. Međutim, jedan deo Albanaca nastavlja da veruje da je ih „Bog zaboravio“. Neki kulturnjaci su imali običaj da povezuju lošu sudbinu Albanije tokom istorije sa nekakvom božanskom voljom. Đerđ Fišta, o kome sam ti pričao u jednom od prethodnih pisama, i za koga sam ti rekao da je bio žigosani „anti-Srbin“, jednom prilikom je rekao svom prijatelju Karlu Gurakućiju, da je Sveti Pavle „istresao cipele kada je napuštao Drač da ne bi sa sobom poneo albanski prah, jer je to donosilo nesreću, kao svinjska dlaka“.

Fišta, koji je bio sveštenik, mora da je dobro poznavao jevanđeljska putovanja Hristovih apostola, ali nije imao razloga da veruje da je Sveti Pavle zakoračio ikada krajevima gde žive danas Albanci, ali ova anegdota nije ga interesovala radi istorijske tačnosti. Interesovalo ga je nešto drugo. Interesovalo ga je da prenese poruku da je loša sudbina Albanaca određena neblagonaklonom rukom Neba. I ova naopaka igra nastavlja se i dan-danas. Ali učlanjenje Albanije u EU je događaj koji malo kvari ovu zlokobnu mistiku. I pošto su mnogi posvećeni ovoj mistici, sada su počeli da govore da „onog dana kada Albanija postane član kluba EU, ovaj klub će se raspasti“.

Oni čak teška vremena u kojima živi današnja EU povezuju s „evropskim uspehom Albanije“. Drugim rečima, što više se Albanija približava Evropi, utoliko više oboleva Evropa, boluje i pada u agoniju. Nekome, van Albanije, to može da izgleda kao  čin mazohizma, ali nama je to zabavno. Kao što je za vas predviđanje „Trećeg svetskog rata, u kome ćete, uz pomoć Putina, biti u stanju da povratite Kosovo kao deo Srbije“. Znaš li: i u Albaniji predviđaju Treći svetski rat, dragi Zorane. Mi Balkanci smo kao oni stanovnici Travnika u romanu Ive Andrića, koji ležeći u bašti jedne kuće, sa čašicom rakije u ruci, maštaju kako da se bore protiv Napoleona i kako da ga pobede.

Mi mislimo samo o velikim ličnostima i velikim događajima, a kraj ovih događaja vidimo sa wishful thinking /puštanjem mašti na volju/. Pošto je pomenut Treći svetski rat, za Albance on će imati drukčiji kraj. To zato što vi imate Putina, a mi imamo Trampa, kome će, po svemu sudeći, saveznik u junu biti: Kim Džong Un. Koji nije bilo kakav saveznik. On je nuklearni saveznik.

Možda nije umesno da završim pismo sa ovim crnim humorom. Ali, bilo kako bilo, ja ću da ga završim ovde, pošto vidim da je to najbolji način da se rugam ovim zlokobim fantaziranjima.

Prevela Nailje Malja-Imami