Znači književnost!

A gde je ovde književnost?

I oni koji govore o Ninovoj nagrdi i oni koji su dodelili nagradu neprestano govore o književnosti, a zapravo sriču sledeće: “nisam ni za gusle, a nisam ni za tehno” (deo rečenice, u romanu iz 2019).

Dakle, pisac ovog teksta kod prvih podržava ideju bojkota, a kod drugih podržava ono što bi trebalo da predstave (srpsku književnost) i nagrade (najbolji roman godine).

Ideja nije izvedena do kraja (jer i pokušaji/ potezi nisu bili preterano pametni) i nije predstavljen i nagrađen najbolji roman godine.

I jedno i drugo je poprimilo oblik bezveznosti, nekmoli da to ima veze sa književnošću.

Iako, treba sada samo naznačiti, među potpisnicima se nalazi pisac koji jeste napisao književno delo vredno pažnje, a njegov roman će, u daljem tekstu, biti otkriven čitalačkoj publici.

U svem tom dobošarenju i tebriziranju niko nije obratio pažnju na izjavu jednog člana žirija (a, kako je rekao, takvo je mišljenje i ostalih članova) o receptu za dobijanje nagrade/ Nagrde: “Rečenica mora biti dobra i ulančana”.

Kad se to ispuni, onda je to i najbolje, a ne ko neki nesrećnik koji ima besprekornu rečenicu (koje se ni Danilo Kiš ne bi postideo, napominje se u izjavi), a u romanu se ništa ne dešava.

Ako član/ovi žirija misli/e da roman mora imati ideju (to se ne napominje u izjavi), i te kako greši.

Trebalo je bar pročitati dokraja, a prelistati ponešto od Marka Šorera, Džozefa Frenka, Melvina Fridmana, Harija Levina, Simura Četmana – i ne odustati nakon pedeset stranica.

Odustajanje od čitanja, prepravljanje Ninove plakete, vraćanje nagrade i novca (postsartrovska Zabluda – neću nagradu, ali hoću novac), bojkot Ninove nagrade iz 2010. aktuelnog laureata… jeste, zapravo, priča radi književnosti bez imalo književnosti.

Ili, kako to reče jedan pesnik: “Svako se zeza kako ume”.

Tebra, znači, književnost!

Ako sve ovo opstane, onda mi ne zaslužujemo kulturu i književnost koju smo nasledili, a ne zna se ni koliko ćemo podneti sebe kao takve, jer, “nije bitno šta će biti sa umetnošću, nego šta će biti sa čovekom ukoliko ostane bez umetničkog čula” – kako to reče jedan veliki pesnik.

Ono što će opstati, iz prošlogodišnje književne produkcije, i ono što treba svakako pročitati ne čini veliki spisak romana, ali se autor ovog teksta slaže sa članovima žirija da je prošla godina donela veliki broj kvalitetnih romana. Samo, znači, nije to taj kamen, tebra Sizife.

Knjige Radivoja Šajtinca (Suva igla), Igora Marojevića (Roman o pijanstvima), Saše Radonjića (interesantno je da Rubikova kocka nije bila ni u širem izboru) i Vidosava Stevanovića (Paučina) predvode, iako je reč patetična i ništa bitno ne mora da označava, romane Slobodana Tišme, Mladena Jakovljevića, Nebojše Milenkovića, Jovice Aćina, Jadranke Milenković, Andree Popov Miletić i Dragana Velikića.

Svi ovi romani, ali i većina onih koji nisu navedeni, imaju “dobru i ulančanu rečenicu”, ali…

Zamislite samo da se umesto Paučine pojavio roman kao Nišči, žiri bi verovatno rekao: “Ovaj Vidosav načisto prolupao, vidi ti šta piše, ništa nije ulančano!”

Tebra, znači, književnost!