Kolika je cena najskuplje srpske reči? 1Vučić i Dačić Foto: FoNet/ Nenad Đorđević (arhiva)

Da li će to biti prećutna saglasnost na stolicu u Ujedinjenim nacijama, kombinovana sa setom drugih mera, poput rasvetljavanja sudbine nestalih i ekonomskih aranžmana ili neka druga rešenja više će zavisiti od medjunarodnih okolnosti nego od volje Beograda i Prištine, koji se i dalje nalaze na nepomirljivim pozicijama. Stolica u UN za Kosovo, dakle, ne zavisi do Beograda nego od vodećih svetskih sile i njihovog interesa da se o tome eventualno nagode.

Žurbe možda i ne bude, ali to ne znači da će biti dugog čekanja i da će Srbija, bez ozbiljnih posledica po ekonomiju i medjunarodni položaj, moći da se vrati strategiji „zamrznutog konflikta“. Uostalom, tu strategiju je Vučić tokom ove godine u nekoliko navrata (barem verbalno) odbacio, verovatno ocenivši da glavnim akterima na medjunarodnoj sceni ona nije prihvatljiva. I sa pandemijom korona virusa i sa nadolazećom ekonomskom krizom svet će da ide dalje, uz nadu da globalni slom koji bi vodio do sukoba i haosa nikome ne ide u prilog. Kosovska kriza je samo mali deo planetarnih problema koje je, sa stanovišta Brisela i Vašingtona, ipak bolje rešavati pre nego kasnije.

Kada se sve sabere, Vučić u odnosu na Kosovo nije u raskoraku sa svetom i svetskim kretanjima, nego sa domaćom političkom javnošću koja, dobrim delom zahvaljujući njegovom ličnom delovanju i delovanju njegove stranke, pojednostavljeno gleda na ceo problem, držeći se slogana „Kosovo je Srbija“. Utisak je da dobar deo opozicije pokušava da to iskoristi i da veruje da će Vučića srušiti upravo na Kosovu. Ali, to je prilično varljivo uverenje, a insistiranje na stavu da vlast „izdaje Kosovo“ dodatno jača Vučićevu poziciju na medjunarodnoj sceni, gde se na njega i dalje gleda kao na političara spremnog i sposobnog da konačno zatvori „kosovsku stranicu“.

U takvim okolnostima Srbija bi trebalo da razmotri kolika bi se cena platila za ostajanje pri stavu o Kosovu kao integralnom i neotudjivom delu svoje teritorije i da li je spremna da tu ceni zaista i plati. Jedan od parametara bi, svakako, trebalo da bude i stanje u zemljama u okruženju, odnosno njihov napredak na ekonomskom planu i njihova mejdunarodna pozicija. Nasuprot tome su tvrdi nacionalni stavovi, prema kojima, ne sme da se popušta, uz očekivanja da će se situacija promeniti i da će doći povoljinija vremena. Problem je, medjutim, u tome što unutar srposkog društva nema ozbiljnog dijaloga na ove teme pošto se sve svodi na ogoljene kampanje.

Svet

Dugoročno održavanje sadašnje politike Srbije prema Kosovu je moguće, ali su odnosi u regionu i medjunarodni okviri za sprovodjje takvog pristupa i dalje veoma nepovoljni. Rezultati izbora u Americi mogu doneti eventualne promene u detaljima, ali ne i promenu američke strategije, a Rusija ima većih i važnijih problema od Kosova i svakako će slediti svoje, a ne srpske interese. Istina je da Moskva nema razloga da ne podrži srpsku vladu koja bi se snažno usprotivila Zapadu, ali takodje nema razloga da ulazi u dublje i ozbiljnije konflikte sa Zapadom zarad Srbije ili Kosova.
Povremeni pokušaji da se Kosovo i BiH, odnosno Republika Srpska (RS), posmatraju kao „spojeni sudovi“ mogu da donesu više štete nego koristi. Neminovno je da će na takva nastojanja svi u regionu (osim Srbije i RS) gledati kao na pokušaj prekomponovanja granica i ravnoteže uspostavljene nakon ratova devedesetih. Pri tome je važno imati na umu da su vodeće svetske sile, a to znači i Rusija, odavno dale saglasnost na ta rešenja i da je naivno očekivati da sada, zarad interesa Srbije, promene stav. Proces o kome je reč neće stati niti će se naglo preokrenuti, što nije dobra vest za zemlje regiona koje se sporo prilagodjavaju promenama.
Na delu je, zapravo, uskladjivanje politike sa novom ravnotežom snaga u regionu, čija izgradnja je započela sa sukobima tokom devedesetih, a sad ulazi u završnu fazu. Crna Gora već je u NATO i uskladjuje svoju politiku sa nastojanjima da udje u Evropsku uniju (EU), Hrvatska je davno i u NATO i u EU i upravo nastoji da učini praktične korake ka boljem tretmanu pripadnika srpske manjine, Makedonija se takodje ubrzano prilagodjava, a najsporije odmiču Srbija i Bosna i Hercegovina (BiH). Srbiju usporavaju nerešeni odnosi sa Kosovom, a BiH je opterećena odnosima unutar dvoentitetske države.
Izgledi
Dalji razvoj situacije u vezi sa Kosovom u velikoj meri će zavisiti od toga koliko se Zapadu žuri da reši taj problem i nastavi da gradi novu ravnotežu u regionu koju je uspostavio po meri svojih interesa. Nešto više o tome će se znati nakon američkih izbora i konstituisanja nove administracije, ali ne zbog eventualne korekcije američke strategije, nego naprosto zbog toga što sadašnja administracija na kraju mandata ipak nije imala potrebu da preduzima neke radikalnije korake. Ko god da odnese pobedu na predsedničkim izborima ponovo će razgovarati sa Rusijom i drugim svetskim silama, a ti razgovori će verovatno obuhvatiti i Balkan.

Srpskim vlastima je u takvim okolnostima ostalo da pripreme teren za teške odluke i to čine na oproban način, kroz bespoštedne kampanje. Strahujući od optužbi za „izdaju Kosova“ vlasti sve koji dovode u pitanje njihovu politiku proglašavaju za fašiste i izdajnike. To, zahvaljujući kontroli nad mejn strim medijima, solidno prolazi kod većine birača. Istovremeno, na delu je marginalizacija instrumenata pravne države i jačanje autokratskog načina vladanja. Otuda Srbija očekivano zatvaranje „kosovske stranice“ već sada plaća poništavanjem tekovina gradjanske države na čijem stvaranju sa promenljivim uspehom radi već 200 godina.

Predsednik Aleksandar Vučić svakako je svestan medjunarodnih okolnosti i razume da dugoročni opstanak Srbije kao neke vrste „pustog ostrva“ okruženog članicama NATO, a oslonjenog na Rusiju, nije moguć. Sa tim u vezu treba dovesti i optužbe na račun Rusije da je podsticala antivladine demonstracije u centru Beograda. Vučić je ovim potezom stavio do znanja Vašingtonu i Briselu da ipak nije „ruski čovek“, a Rusiji je poručio da on kontoroliše stanje u zemlji i da će oštro reagovati na eventualno „mešanje spolja“, pogotovo ako to ima makar i posredne veze sa pokušajima smene vlasti u Srbiji.
Istovremeno, zahladneli su i odnosi izmedju Srpske napredne stranke (SNS) i njenog najvažnijeg koalicionog partnera, Socijalističke partije Srbije (SPS), a ima nagoveštaja da bi ta stranka mogla da bude izbačena iz vladajućeg bloka. Budući da SPS tradicionalno slovi kao važan oslonac Rusije u Srbiji (a time i u regionu), i taj dogadjaj se može posmatrati kroz prizmu rusko-srpskih odnosa. Činjenica da je SPS kritike od strane SNS-a i Vučića prihvatila praktično bez otpora može se tumačiti i kao signal da Moskva procenjuje da zaoštravanje kursa prema srpskom predsedniku u ovom trenutku ne bi bilo za nju korisno. Potpuno izbacivanje SPS-a iz vlasti bio bi
oštar potez koji bi popravio odnose sa Zapadom, ali bi verovatno izazvao oštru reakciju Kremlja.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.