Kumanovo, R1244 i MSP 1Foto: Medija centar

Kao što je na primer tvrdnja „Rezolucija 1244 garantuje da je Kosovo deo Srbije“. To ponavljaju čak i visoki strani zvaničnici. Tekst je istovremeno i prilika da se naša javnost  upozna sa delovima ovih dokumenata koji nikad nisu dobili publicitet ni u onim medijima koji se samoproglašavaju za nezavisne, pa čak i profesionalne.

Okupacija ili ne?

I tu dolazimo do druge zablude koja se odomaćila – “Kosovo je okupirano”. Zanimljivo je da to govore baš oni koji šire i prvu zabludu – da Kumanovski sporazum nije vojna kapitulacija. Elemetarna logika kaže da obe tvrdnje ne mogu biti tačne. Ako nije kapitulacija, onda je to pobeda, koju je uzgred Milošević i proglasio jer je zaustavljeno bombardovanje. Ali tada ne može biti reči o “okupaciji Kosova”. A ako je ono “okupirano” sledi da je to posledica kapitulacije. Makar prihvaćene od Skupštine Srbije. Ali nikako ne može biti da je “okupacija” posledica Miloševićeve “pobede”.

Suština je u sledećem. Vojska koju negde na našu planetu pošalje Savet bezbednosti UN ne može biti “okupatorska”. Jer su takve rezolucije SB pravno obavezujuće. Dakle iznad su lokalnih pravnih propisa, uključujući i Ustave.  Na stranu što se u našem slučaju sa dolaskom stranih trupa na Kosovo, saglasila i Skupština Srbije, kao i Savezna vlada, čime Sporazum važio i za Crnu Goru.

Primer stvarne okupacije je npr Krim. Susedna država, a ne trupe UN, ga je zauzela kršeći međunarodno prvo, posebno Ugovor odnosno Memorandum potpisan u Budimpešti iz 1994. Njime su velike sile, uključujući i Rusiju garantovale teritorijalni integritet Ukrajni ukoliko preda atomsko naoružanje Rusiji što je ona i učinila. Ukrajna se, za razliku od Srbije sa tom okupacijom nije saglasila. Zato Ukrajna Krim smatra “privremeno okupiranom teritorijom”. I u skladu sa tim donela je odgovarajuće zakone u svojoj Skupštini. Takav zakon za Kosovo niko u Srbiji nikad nije ni predložio, jer bi on bio suprotan međunarodnom pravu. Pošto su deo tog prava, između ostalog i pravno obavezujuže rezolucije SB UN kakva je 1244.

Ko se povlači, pretnje silom, ograničenja i van Kosova

U Kumanovskom sporazumu “snagama SRJ” preti se upotrbom “nužne sile” na više mesta. Obrnuto ne postoji.  Inače, drugo ime za ovaj sporazum moglo da glasi – Sporazum o ovlaščenjima Komandanta KFOR-a.

Evo nekih izvoda. Najpre ko mora da napusti Kosovo u roku od 11 dana:

„Snage SRJ“ uključuju svo osoblje i organizacije SRJ i Republike Srbije sa vojnim sposobnostima. To uključuje redovne vojne i pomorske snage, naoružane civilne grupe, njima pridružene paravojne grupe, vazduhoplovne snage, nacionalnu gardu, graničnu policiju, vojne rezerviste, vojnu policiju, obaveštajne službe, Savezno i Republičko ministarstvo unutrašnjih poslova, lokalnu, specijalnu policiju, jedinice policije za suzbijanje nereda i antiterorističke jedinice i sve druge grupe ili pojedince koje kao takve označi komandant međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“). “

Dakle pisci sporazuma nisu zaboravili “pomorske snage”(!) na Kosovu, ali jesu šumare i vatrogasce. Ali tu je Komandant KFOR-a, nadležan čak i za “pojedince”.

Sledi deo koji se odnosi na ograničenja i zabrane van Kosova. Dakle na “centralnu Srbiju” i Crnu Goru. Jer i ona ima granicu sa Kosovom:

“Zona vazdušne bezbednosti (ZVB) je definisana kao zona od 25 km koja se proteže izvan granice pokrajine Kosova unutar ostalog dela teritorije SRJ. Ona uključuje i vazdušni prostor iznad te zone od 25 km. Zona kopnene bezbednosti (ZKB) je definisana kao zona od 5 km koja se proteže izvan granice pokrajine Kosova unutar ostalog dela teritorije SRJ. Ona uključuje teritoriju u okviru te zone od 5 km”.

Ovde vidimo da se pominju “granice pokrajne Kosovo”, a ne administrativne linije. U engleskoj, zvaničnoj verziiji, koristi se reč “border”. I cela teritorija Kosova (nema Metohije) jedinstven je prostor. Nema ni “s” od bilo kog razlikovanja nekog dela Kosova od ostatka. Dakle nema nigde nekog posebnog statusa “severa Kosova”.

Nema povratka bez dozvole

“Ni pod kojim uslovima, bilo koje snage SRJ i Republike Srbije neće ući, ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova ili u zoni kopnene bezbednosti odnosno zoni vazdušne bezbednosti bez prethodne izričite saglasnosti komandanta međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“)”

Dakle “ni pod kojim uslovima” osim uz prethodnu (dakle ne i naknadnu) dozvolu Komandanta KFORA. I nije dovoljna samo njegova saglsnost, već mora da bude “izričita”. Dakle samo za određeni slučaj, na određenom mestu, u određenom vremenu.

Sporazumom je propisano kog dana će se, kojim konkretnim putevima povlačiti određene  jedinice, iz sporazumom utvrđenih zona. Kao i šta treba one da urade pre nego što napuste Kosovo:

“SRJ se saglasila sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiji, izvan teritorije Kosova. Snage SRJ će obeležiti i očistiti minska polja, zamaskirane eksplozivne naprave i prepreke. Prilikom povlačenja, snage SRJ će raščistiti sve linije komunikacija, uklanjanjem svih mina, zarušavanja, zamaskiranih eksplozivnih naprava, prepreka i eksplozivnih punjenja. One će takođe obeležiti sva minska polja sa svim stranama”

Opasnost iz vazduha

Posebna pažnja je posvećena potencijalnim pretnjama iz vazduha po snage UN. Već od sutradan po potpisivanju ( a potpisan je 9.6. 1999. uveče). Dakle od jutra 10. Juna:

“Na dan stupanja na snagu sporazuma + 1 dan, ni jedan vazduhoplov SRJ, avion ili helikopter, neće leteti u vazdušnom prostoru Kosova ili iznad vazdušne zone bezbednosti bez prethodne saglasnosti komandanta međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“). Svi sistemi protivvazdušne odbrane, radari, rakete zemlja-vazduh i vazduhoplovi strana će se uzdržati od ciljanja, praćenja ili drugog radarskog osvetljavanja vazduhoplova međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) koji lete u vazdušnom prostoru Kosova ili vazdušnoj zoni bezbednosti.”

“Radarsko osvtljavanje” se pre svega odnosi na radar na Pančićevom vrhu na Kopaoniku. Dakle mora odmah da bude isključen. A saglasnost komanadta KFOR-a mora da dobije i helikopter koji iz Prolom banje vozi trudnicu u Kuršumliju. Jer treba da leti unutar VZB od 25 kilometara od granice Kosova. Dok za let u toj zoni helikoptera KFOR-a nije potrebna saglasnost nikoga iz Beograda.

Dalje na istu temu, trećeg dana 12. Juna:

“Do dana stupanja na snagu sporazuma + 3 dana, svi vazduhoplovi, radari, rakete zemlja-vazduh (uključujući i ručne protivvazdušne sisteme) i sva protiv-avionska artiljerijska oruđa na Kosovu će biti povučeni na druge lokacije u Srbiji izvan vazdušne zone bezbednosti od 25 km.  Komandant međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) će kontrolisati i koordinirati upotrebu vazdušnog prostora iznad Kosova i u zoni vazdušne bezbednosti počev od dana stupanja na snagu Sporazuma. Kršenje bilo koje od gore navedenih odredbi, uključujući i pravila i postupke komandanta međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) kojima se reguliše vazdušni prostor iznad Kosova, kao i neovlašćeni letovi ili aktiviranje integrisanog sistema PVO SRJ unutar zone vazdušne bezbednosti, dolazi pod udar vojne akcije međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) uključujući i upotrebu nužne sile.”

Pošto je radar na Pančićevom vrhu objekat, te ne može biti izmašten “izvan VZB  od 25 kilometara”, on ne sme biti ponovo uključen (“aktiviranje integrisanog PVO SRJ unutar zone vazdušne bezbednosti”). U suprotnom, biće upotrebljena “nužna sila” da se isključi. Ovo važi i danas.

“Carska ovlašćenja” Komandanta KFORA

Ako nekome iz citiranog nije jasno šta su sve ovlašćenja Komandata KFOR-a, sledi dodatno pojašnjenje:

“Komandant međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) će imati ovlašćenja, bez mešanja ili traženja dozvole, da čini sve što smatra za shodno, uključujući i upotrebu vojne sile, da zaštiti međunarodne bezbednosne snage („KFOR“), međunarodno civilno implementaciono prisustvo i da vrši odgovornosti koje proističu na osnovu ovog Vojno-tehničkog sporazuma i Mirovnog rešenja koje podržava “.

Sledi i deo koji jasno govori o “suverenitetu” nad Kosovom, odnosno o nadležnostima i odgovornostima:

“Međunarodne bezbednosne snage („KFOR“) niti bilo koji član njihovog osoblja neće biti odgovorni za bilo kakvu štetu nanetu državnoj ili privatnoj imovini tokom obavljanja dužnosti u vezi sa primenom ovog Sporazuma. Strane će u što kraćem roku utvrditi Sporazum o statusu snaga (SOFA).”

SOFA je magična reč srpskih kvazipatriota. Skraćenica je od “Status of forces agreement”, odnosno, u slobodnom prevodu, ugovor o prolasku stranih trupa preko nečije teritorije. Ugovor SOFA sa Vojskom SAD potpisan je šest godina posle Kumanova, što baš i nije kratak rok. I danas kvazipatriote proglašavaju za “izdajnika” tadašnjeg Ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića koji je taj sporazum potpisao. Inače, učinio je to, po ovlašćenju Vlade čiji je premijer bio Vojislav Koštunica. A sporazum je u septembru te iste 2005. godine ratifikovala i Skupština Srbije, a Predsednik Srbije Tadića na kraju potvrdio. Jer je to bila obaveza Srbije prema Kumanovskom sporazumu.

Još malo o ovlašćenjima komandanta KFOR-a:

“Komandant međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) predstavlja najvišu instancu za tumačenje ovog Sporazuma i bezbednosnih aspekata mirovnog rešenja koje podržava. Njegove odluke obavezujuće za sve Strane i lica.”

Na kraju šlag na tortu. Možda su autori sporazuma nešto zaboravili (kao one šumare i vatrogasce). Zato poslednji član sporazuma glasi:

“Bez obzira na bilo koju odredbu ovog Sporazuma, Strane razumeju i saglasne su sa tim da komandant međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) ima pravo i ovlašćenje da primora na uklanjanje, povlačenje, ili relokaciju određenih snaga i oružja, i da naloži obustavu bilo kojih aktivnosti za koje komandant međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) smatra da predstavljaju potencijalnu opasnost bilo međunarodnim bezbednosnim snagama („KFOR“) bilo njihovoj misiji, ili nekoj drugoj Strani. Snage koje se ne prerasporede, povuku, relociraju ili ne prestanu da ugrožavaju ili potencijalno ugrožavaju aktivnosti nakon takvog zahteva međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“), biće izložene vojnoj akciji međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“), uključujući i upotrebu nužne sile kako bi se obezbedilo poštovanje. “

Dakle On “može da naloži obustavu bilo kojih aktivnosti”. Znači može i da zabrani gradnju neke zgrade ili puta. Što je danas aktuelno zbog pokušaja nezakonite gradnje puta pored Manastira Dečani. A pisano je pre više od 20 godina!

Većina dosadašnjih komandanta KFOR-a su bili italijanski generali. Objašnjavati nekome da su oni nadređeni svim oficirima i vojnicima koje čine sastav KFOR-a, uključujući i američkog komandanta baze Bondstil kao i vojnike koji su tamo, zaludan je posao. Jer nisu čitali ni Kumanovski sporazum ni Rezoluciju 1244 u kojoj piše:

“Međunarodno bezbednosno prisustvo uz suštinsko učešće NATO mora da bude raspoređeno pod jedinstvenom komandom i kontrolom i ovlašćeno da uspostavi bezbedno okruženje za sve ljude na Kosovu”

Dakle i ruskim vojnicima na aerodromu Slatina kod Prištine, dok ih Putin  2003. nije vratio u Rusiju, prvi oficir KFOR-a je takođe bio komandant.

Inače Jelcin je svoje vojnike tamo poslao kako bi svom nasledniku omogućio da njihovo povlačenje bude adut u trgovini sa zapadom. Putin je svim sredstvima slamao pobunu u Čečeniji sve do 2009. za šta mu je bilao potrebno da ga zapad ne optužuje zbog ratnih zločina i kršenja običaja ratovanja. Što je i postigao povlačenjem ruskih vojnika Kosova.

REZOLUCIJA 1244 I MIŠLJENJE MSP

Uvod – kako nastaju nove države?

Države ne nastaju tako što neka teritorija proglasi nezavisnost u skladu sa univerzalnim principom prava na samopredeljenje. To je samo pokušaj ili želja da neka teritorija postane nezavisna država. Jer je takvo pravo ograničeno principom o nepoveredivosti granica priznatih država.  Ovo se pre svega odnosi na upotrebu sile, ali i unutrašnje zakonodavstvo. A upotreba sile se pre svega odnosi na spoljnu silu, odnosno agresivni rat jedne države prema drugoj.

Ali i na upotrebu oružane sile unutar jedne zemlje.

Nastanak država oružanim nasiljem

Prvi primer, upotrebe spoljne sile, je Turska Republika Severni Kipar.  Ali su zato,  za 50 godina, tu “državu” priznale samo dve članice Ujedinjenih nacija(UN) . Turska čija je vojska zauzela taj deo Republike Kipar i Pakistan. Sličan je slučaj sa Južnom Osetijom, priznalo je pet država.Kao i sa Abhazijom koju je priznalo sedam država. Tajvan danas priznaju 22 države. A nekada je imao oko 80 priznanja. Čak je, do 1972. bio član Saveta bezbednosti (SB) predstavljajući celu Kinu. Ali za sve druge države osim onih koje ih priznaju, ove tri su i dalje delovi matičnih država, Kipra, Gruzije Kine.

Sila može biti i unutrašnja, odnosno oružana pobuna koja obično vodi u građanski rat. Na taj način su u proteklih dvadesetak godina nastale Eritreja (bila deo Etiopije), Južni Sudan, Istočni Timor (Indonezije)… Sve one su danas članice UN. Dakle “separatisti” ili “borci za slobodu”, kako ih ko vidi, u tim ratovima su pobedili.

Jugoslavija – specifičan slučaj

Nešto je drugačiji slučaj nasilnog raspada Jugoslavije jer je tu pomešana upotreba unutrašnjeg i spoljnog oružanog nasilja. Najbolji primer je Bosna i Hercegovina. Kada je počela uptreba oružane sile u rešavanju političkih problema, Bosna nije biila priznata od većine država. Ali do marta 1992. većina svetskih država je priznala Bosnu, te je tada postala punopravni član UN. Rat se nastavio još četiri godine, uključujući i Srebrenicu.  Najbolji dokaz međunarodnog karaktera rata u toj državi je potpisivanje Mirovnog sporazuma u Parizu 1996. Pored predstavnika Bosne i Hercegovine, Alije Izetbegovića, mir su potpisali Predsednik susedne drževe Hrvatske i Predsednik veće federalne jedinice druge susedne države,  SRJ, a ne njen Predsednik (Lilić). Na stranu što SRJ, za razliku od Hrvatske, tada nije bila članica UN. Primljena je u članstvo tek četiri godine kasnije.

Prethodno su predstavnici te dve države u Dejtonu, čak učestovali i u pisanju Ustava njima susedne države Bosne i Hercegovine. Iz čega se može zaključiti da jedino u takvom formatu Ustav BiH i može biti promenjen. Inače Srbija i Hrvatska se često nazivaju “garantima” Dejtonskog sporazuma. One to i  jesu, ali zato što su potpisnice sporazuma.

Može i bez nasilja

Naravno nove države nastaju i dogovorom, odnosno mirnim putem. Kao što je to bio slučaj sa državama nastalim raspadom Čehoslovačke i Sovjetskog saveza.

Negde unutrašnje zakonodavstvo, pre svega Ustav, nije prepreka za nastanak novih država, a negde jeste. Na primer Škotska ima pravo da proglasi nezavisnost jer se svojom voljom priključila Ujedinjenom kraljevstvu pre 400 godina. Što je i pokušala 2014. godine, ali im referendum nije uspeo. Isto se desilo i kanadskom Kvebeku dva puta, 1980. i 1995. Ali zato Ustav Španije brani Kataloniji da održi referendum o nezavisnosti. On bi bio moguć, ako bi se prethodno promenio Ustav Španije. Isti slučaj je i sa dejtonskim Ustavom Bosne I Hercegovine.

Treba dodati i da je mišljenje Badinterove komisije takođe postalo dao međunarodnog prava koji važi za jugoslovenski slučaj. A ono je, analizom poslednjeg Ustava SFRJ utvrdilo da su republike imale pravo na otcepljenje u njihovim postojećim granicama. Kao i da se Jugoslavija raspala jer je većina republika to pravo iskoristila. Te pošto se država “raspala” ona više ne postoji, pa savez dve republike (SRJ) koji je zadržao njeno staro ime, može biti samo nova država.

Okupacije i aneksije

Potpuno je drugačiji slučaj kada upotrebom nasilja ne nastaje nova država, već se deo neke države, ili cele države, oružanom silom, koja prethodi nekom “referendumu”, ili čak bez njega, prisjedini drugoj državi. To je aneksija ili poznatije kao “anšlus” po Hitlerovoj okupaciji Austrije iz 1938. Ili aneksiji tada nezavisnih država Letonije, Litvanije I Estonije od Staljinovog Sovjetskog saveza 1939.  Kao i tadašnje Staljinove okupacije zapadne Poljske kao i Hitlerova aneksija sudetskog dela Čahoslovačke.  Skoro isto važi i za Putinovu okupaciju ( aneksiju) Krima 2014.

Zato ovakvi akti mnogo teže ili nikako ne dobijaju priznanje drugih država. Najbolji je primer Izraela.

On decenijama pokušava da anektira teritoriju zauzetu u odbrambenom ratu sa arapskim susedima koji su ga napali 1967.  U međuvremenu se Jordan odrekao suvereniteta nad okupiranom Zapadnom obalom, a Egipat nad Gazom, ali u korist nezavisne palestinske države, a ne Izraela. I brojne rezolucije UN, dakle bez veta Izraelskih saveznika, ne dozvoljavaju aneksiju teritorija okupiranih u, čak pravednom i odbrambenom ratu. Već se sve te rezolucije pozivaju na prarezoluciju UN iz 1948. po kojoj na teritoriji engleske Palestine treba da se formiraju dve države, Izrael i Palestina. Problem je i dalje status Jerusalima jer ga ta rezolucija iz 1948. nije rešila.

Kosovo i evroske integracije Srbije

Dakle države “prave” i “proizvode” nove države svojim priznanjima. Njihovom suverenom voljom koju imaju u skladu sa međunarodnim pravom. A ne stvaraju nove države proglašenja nezavisnosti ili  deklaracije i rezolucije o nezavisnosti.

Kosovo je drugačiji slučaj od svega pobrojanog. Jer je u trenutku “proglašenja nezavisnosti” bio pod upravom UN, a u skladu sa Rezolucijom SB 1244, (R1244).

Zabluda: “Rešenje statusa mora da bude u “skladu” sa R1244. I prihvaćeno u Savetu Bezbednosti UN”.

Ovo je najčešći stav onih koji žele da Kosovo ostane nerešen (“zamrznut”) problem. A time i da evropske integracije Srbije takođe budu zamrznute, odnosno prekinute.  Jer je napredak Srbije u evropskim integracijama vezan za normalizaciju odnosa sa Kosovom. Ovde je problem što oni koji su priznali Kosovo smatraju da je to u skladu sa R1244. Kao što i oni koji ga nisu priznali smatraju da je i to u saglasnosti sa istom rezolucijom. Međunarodni sud pravde u svom mišljenju iz  jula 2010.  sa tim u vezi je izneo sledeće stavove o R1244 SB UN”:

“U tom smislu, sud zapaža da je tadašnja praksa Saveta bezbednosti pokazala da u situacijama kada Savet bezbednosti odluči da uspostavi restriktivne uslove za trajni status neke teritorije, ti uslovi budu naznačeni u odgovarajućoj rezoluciji.

Nasuprot tome, prema Rezoluciji 1244 (1999), Savet bezbednosti nije zadržao pravo određivanja konačnog statusa Kosova, i nije se izjašnjavao o uslovima za postizanje konačnog statusa Kosova.”

Dakle suština R1244 je “konačni status Kosova” ali bez naznaka kakav bi on mogao da bude. Ako tada,1999. oni koji imaju pravo veta nisu bili u stanju da kažu šta je “konačni status” za Kosovo, zašto neko misli da je to danas moguće, kada su tri veto države priznale Kosovo kao nezavisnu državu?  Naravno da to niko ozbiljno ni ne misli. Jer i oni koji se zalažu da rešenje bude potvrđeno od SB vrlo dobro znaju da to nije moguće.  Čak ni po cenu trgovine velikih, po sistemu “ja tebi Kosovo, ti meni Krim”.

Evo paralele. Palestina ima brojne rezolucije SB UN da treba da bude država. Ona je inače jednostrano, proglasila nezavisnost još 1988, iako uopšte nije kontrolisala svoju teritoriju. Ali je stvarni međunarodno-pravni status stekla tek 2012. Tada je glasanjem u Generalnoj Skupštini UN (GS) dobila status koji zvanično glasi: DRŽAVA  posmatrač u UN. Dakle jeste država. Inače, Palestinu nije priznao Izrael, SAD, ni jedna država EU, osim Švedske. Ali Srbija je glasala za njen prijem u UN, prihvatajući njeno priznanje od strane SFRJ iz 1998. I dve članice SB sa pravom veta su glasale za njen prijem, a sve ukupno 138 država. Ali tri veto države su bile protiv. Dakle Palestina nije postala punopravna članica UN. Nije mogla i ko zna kada i da li će ikada, proći SB gde, za razliku od GS, važi veto.

Znači pozivanje na SB UN, kada su pet država se pravom veta oko nekog problema podeljene, je slepa ulica.

Da li je rešen status Kosova? 

Zato je ključno pitanje – da li je “konačni status” Kosova još uvek nerešen ili je odavno rešen? Ako nije, koji su argumenti za to? A ako je rešen – na osnovu čega se to tvrdi?

Status nije rešen!

Prvi argumenti, da “konačni status” nije rešen, su sledeće činjenice. Srbija nije priznala Kosovo, niti su ga priznale mnoge države sveta od kojih i dve članice sa pravom veta. Iako je Kosovo članica mnogih međunarodnih organizacija, isto tako mnogih drugih nije, pa ni UN.  U korist ovih stavova u R1244 piše:

“ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2”.

O “drugim državama regiona” nešto kasnije. Aneks 2 govori o principima ”kako bi se krenulo u pravcu rešavanja problema krize na Kosovu”. Dakle da bi se počelo sa rešavanjem, a ne da bi se do takvih rešenja došlo ili da takva treba da budu. Ovo “kako bi se krenulo” jasno se odnosi na 1999. godinu kada je usvojena rezolucija.  Dve od 10 tačaka Aneksa 2 odnose se na tadašnji “suverenitet I teritorijalni integritet SRJ”.

Peta tačka: “Uspostavljanje privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN. Privremena administracija treba da obezbedi prelaznu upravu, i da pri tome uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova”.

U ovoj tački je kljućno da će Kosovo “moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SRJ” kada odluku o tome donese SB UN. On takvu odluku nikada nije doneo, niti će. Čak da je i doneo dok je Kosovo bilo protektorat UN, iz celog teksta R1244 je jesno da bi to važilo do “konačnog rešenja”. I zanimljivo, da ne piše “u okviru Srbije” već SRJ. Iako Kosovo tada nije bila “autonomija” u SRJ, već Srbije. Ali svakako ne i “suštinska”.

Usput, ovde treba uočiti za kasnije, važnu reč -“nadgleda”.

Osma tačka: “Politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru koji će obezbediti suštinsku samoupravu za Kosovo, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja regiona, kao i demilitarizaciju OVK. Pregovori između strana u pravcu postizanja rešenja ne treba da odlažu ili ometaju uspostavljanje demokratskih samoupravnih institucija.”

Većina će, na prvu loptu reći da je suština osmog principa u dve međusobno protivrečne tvrdnje. Da suštinska (ali privremena, do konačnog rešenja ) samouprava Kosova (misli se na institucije na Kosovu) uzima u obzir, ali u potpunosti, sporazume iz Rambijea (koji inače potvrđuju građanima Kosova pravo na samoopredeljenje). Kao i principe (ne piše – u potpunosti) suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ.

Ali  suština ovog principa je u suverenitetu i integritetu “i drugih zemalja regiona”. Otkud susedi u R1244 po drugi put? Zato što su, očito u SB prihvaćeni principi Kvinte (SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija I Nemačka). Nema povratka na staro (vraćanja Srbiji), nema priključenja drugim državama (Albaniji). I nema priključenja Kosovu delova drugih država (Makedonije, Crne Gore, ni Srbije – Preševske doline). To i danas piše u Ahtisarijevom Ustavu Kosova. Dakle rezolucija 1244 garantuje teritorijalni integritet Makedonije, Crne Gore, čak i  Albanije. Uz sve to, garantuje i da Preševska dolina ostaje u Srbiji. A važi i obrnuto, niko od komšija ne može da se proširi na račun Kosova.  Jer su granice Kosova garantovane Kumanovskim sporazumom i R1244.

Status jeste rešen!

Argumenti onih za koje je status Kosova rešen su sledeći. Kosovo je 17. Februara 2008. proglasilo nezavisnost posle izveštaja specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN, Martija Ahtisarija. On je predložio “nadgledanu nezavisnost Kosova”, a Generalni sekretar Ban Ki Mun u pismu Savetu Bezbednosti u potpunosti je podržao Ahtisarijev predlog. Inače taj mandat je Ahtisari dobio na osnovu R1244 da bi se, mirnim putem, pregovorima došlo do “konačnog rešenja”:

“Traži od generalnog sekretara da imenuje, nakon konsultacija sa Savetom bezbednosti, specijalnog predstavnika koji će kontrolisati implementaciju civilnog prisustva i dalje traži od generalnog sekretara da da instrukciju svom specijalnom predstavniku da vrši koordinaciju sa međunarodnim bezbednosnim prisustvom kako bi se obezbedilo da oba prisustva rade u pravcu istih ciljeva i da se međusobno pomažu”

A šta se dešava dok traju pregovori oko konačnog rešenja?

“Unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir aneks 2 i sporazume iz Rambujea (S/1999/648)”

Još jednom – Rambuje.

Zanimljve su neke od “odgovornosti civilnog prisustva na Kosovu” iz R1244:

“c. organizovanje i nadgledanje razvoja privremenih institucija za demokratsku i autonomnu samoupravu, do konačnog političkog rešenja, uključujući i održavanje izbora;

d. prenošenje, u skladu sa uspostavljanjem tih institucija, svojih administrativnih zadataka, a nadgledajući i podržavajući učvršcivanje lokalnih privremenih institucija Kosova i drugih aktivnosti u pravcu gradenja mira;1

e. olakšavanje političkog procesa ciji je cilj definisanje budućeg statusa Kosova, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea (S/1999/648);

f. u konačnoj fazi, nadgledanje prenosa vlasti sa privremenih institucija Kosova na institucije koje će biti uspostavljene u skladu sa političkim rešenjem;”

Prema ovome odgovornosti UMNIK-a su razvoj privremenih intitucija Kosova kroz održavanje izbora. Ne po zakonima Srbije, već UNMIK-a i privremenih institucija. A u skladu sa razvojem tih institucija i prenošenje na njih svojih “administrativnih zadataka i drugih aktivnosti”, odnosno vlasti. I na kraju, nadgledanje prenosa vlasti sa privremenih institucija na one koje se formiraju po konačnom rešenju. Opet se naglašava da to rešenje mora da “uzme u obzir sporazume iz Rambujea”, a dva puta se pominje “nadgledanje”.

U hronologiji bitnih događaja oko Kosova, ključno je pitanje odnosa prema pregovorima u Beču od 2004 do 2007.

Bečki pregovori

Kosovo je 1999. Srbija predala na upravu UN i izabranim organima lokalne samouprave. Zatim je 2001. potpisan UNMIK Ustavni okvir, poznatiji kao sporazum Čović-Hakerup kojim je Kosovo dobilo pravo na Ustav, a njegova Skupština zakonodavnu vlast čime je ukinut pravni sistem Srbije  Njime su “izabrani organi lokalne samouprave” – dobili svoja imena. Predsednik Kosova, Vlada Kosova, Ustavni sud itd. Ali sve uz superviziju (nadgledanje) specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN kao drugog po vlasti na Kosovu. Prvi je ipak Komandant Kfora. Dakle korišćenje reči “takozvano” uz imena institucija na Kosovu nije u skladu sa dokumentom koji je Srbija odavno potpisala i danas služi samo za unutrašnju upotrebu.

Zatim su, 2004. u Beču, u skladu sa Rezolucijom 1244. počeli pregovori o konačnom status Kosova. Između predstavnika Beograda i Prištine, a u organizaciji specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Marti Ahrisarija. Beograd je insistirao na nastavaku UN protektorata, za “status quo”, odnosno da se konflikt “zamrzne”. To je značila tadašnja mantra V.  Koštunice – više od autonomije, manje od nezavisnosti. Jer tada je Kosovo bilo upravo to. Niti deo Srbije, niti nezavisno, već UN protektorat. Teritorija pod upravom svetske organizacije kojom ona nije želela da upravlja decenijama.

Priština je u Beču tražila punu nezavisnost.

Specijalni izaslanik Ahtisari je svom šefu, posle tri godine pregovora, uz konstataciju da su pregovori propali jer dve strane ne mogu da se dogovore o konačnom statusu Kosova, predložio  “nadgledanu nezavisnost Kosova”. Mun je predlog u potpunosti prihvatio i o tome pismom obavestio SB. Zanimljivo je kako Ahtisarijevo rešenje uključuje reč “nadgledana” koja je mnogo puta, očito ne slučajno, upotrebljena u R1244. Cinik bi rekao da je to “kompromisno” rešenje potpuno u skladu sa R1244. Doduše bliže zahtevima Prištine koja je tražila punu nezavisnost, ali je ipak tada nije dobila. Inače “nadgledanje” nezavisnosti Kosova trajalo je četiri godine kada je ukinuto.

Beograd nije prihvatio ovo rešenje, ali Kosovo jeste, te je Deklaracijom o nezavisnosti Kosova 17. februara 1998. proglasio nezavisnost. Nju je relativno brzo priznalo oko polivine članica UN, od kojih i tri sa pravom veta u SB UN.

Mišljenje Međunarodnog suda prevde (MSP)

Već iste godine Generalna Skupština UN je, na traženje Srbije, od svog suda, MSP u Hagu, zatražila mišljenje o usklađanosti proglašenja kosovske nezavisnosti sa međunarodnim pravom. Sud je rekao da je pitanje uopšteno jer nije zabranjeno proglasiti nezavisnost, pošto to ne krši opšte međunarodno parvo:

“”Sud primećuje da je Savet bezbednosti, iako je osuđivao pojedina proglašenja nezavisnosti, u svim tim slučajevima procenu donosio u svetlu konkretne situacije koja je postojala u vreme tih proglašenja nezavisnosti, te da on navodi da „nelegalnost tih proglašenja nezavisnosti ne proizilazi iz unilateralne prirode tih proglašenja, već iz činjenice da su ona bila, ili bi bila, vezana za nezakonitu upotrebu sile ili druga flagrantna kršenja normi opšteg međunarodnog prava, naročito onih kategoričkog tipa (jus cogens)“. Sud primećuje da „u kontekstu Kosova, Savet bezbednosti nije zauzeo ovakav stav.

Zbog navedenih razloga, Sud smatra da u međunarodnom pravu nema primenjive zabrane proglašenja nezavisnosti. U skladu s tim, zaključuje da proglašenjem nezavisnosti 17. februara 2008. nije narušeno opšte međunarodno pravo.””

 Zato je sud ocenjivao konkretan dokumet, Deklaraciju o nezavisnosti Kosova u odnosu na posebne izvore međunarodnog prava koje važe samo za Kosovo i ni za jedan drugi slučaj. Što Kosovo čini jedinstvenim slučajem (sui generis) jer niko drugi nema Ustavni okvir i R1244, kao dva izvora međunarodnog prava na koje se MSP u odluci iz 2010. godine pozvao. Inače “jedinstven slučaj” je suprotan od “presedana” koji bi mogao da važi za druge slične slučajeve u svetu

“Nikakva odluka koja prepravlja Rezoluciju 1244 nije doneta na sastanku Saveta bezbednosti održanom 18. februara 2008, kada se prvi put raspravljalo o proglašenju nezavisnosti, niti na bilo kom drugom sastanku od tada. Ni Rezolucija 1244 ni ustavni okvir ne sadrže klauzulu o njenom ukidanju; time se, dakle, stvara međunarodno pravo primenjivo na Kosovu 17. februara 2008. Sud zatim primećuje da specijalni predstavnik generalnog sekretara i dalje obavlja svoju funkciju na Kosovu i da generalni sekretar i dalje predaje periodične izveštaje Savetu bezbednosti, kao što nalaže tačka 20 Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti.

Iz gore navedenog, Sud zaključuje da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (1999) i ustavni okvir čine deo međunarodnog prava koji će biti razmatran u odgovoru na pitanje Generalne skupštine postavljeno u zahtevu za savetodavno mišljenje.”

Dakle Sud kaže da to što je R1244 tada važila, čini je delom međunarodnog prava važećeg za Kosovo u trenutku proglašenja nezavisnosti. Dalje Sud kontatuje da su Deklaraciju usvojili “demokratski izabrani lideri naroda”, a ne privremene institucije Kosova.

“Treba primetiti i da deklaracija nije dostavljena specijalnom predstavniku generalnog sekretara radi objavljivanja u službenom glasniku.

Sud zapaža i da je reakcija specijalnog predstavnika generalnog sekretara takođe značajna. Ustavni okvir ovlašćuje specijalnog predstavnika da kontroliše i, u određenim okolnostima, poništi mere koje usvaju privremene institucije samouprave.

Neoglašavanje specijalnog predstavnika generalnog sekretara povodom deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008. navodi na zaključak da on nije smatrao da je deklaracija delo institucija privremene samouprave, usvojena kako bi stupila na snagu u pravnom poretku za koji je on odgovoran. Kako praksa pokazuje, on bi imao obavezu da reaguje na postupke skupštine Kosova za koje smatra da su ultra vires.”

Ovo znači da specijalni predstavnik nije mogao sve i da je hteo, da poništi Deklaraciju. Obrni, okreni zaključak suda je nedvosmislen.

„Deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti (1999) niti ustavni okvir. Shodno tome, usvajanje te deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.“

Ko će priznati nezavisnost Kosova, a ko neće stvar je suverenih odluka država koje tu vlast imaju po međunarodnom pravu. I ni jedne, ni druge države svojim različitim odlukama ga ne krše. Čak ni Turska (pogotovo ne Pakistan) nije prekršila međunarodno pravo priznavši Tursku Republiku Kipar. Ali Turska je to uradila kada je izvršila oružanu agresiju na susednu državu. Brojne Rezolucije SB osuđuju Tursku okupaciju dela Kipra i pozivaju je da povuče svoju vojsku. Ali ni jedna od njih nije doneta na osnovu glave VII povelje UN. A to znači da protiv država koje te rezolucije ne poštuju, može biti upotrebljena oružana sila UN. Takve rezolucije SB su retke, ali je R1244 baš takva.

Da li je bombardovanje SRJ legalizovano R1244?

Iz te činjenice, kao i onoga što u njoj piše da se zaključiti da je SB imao u vidu i prethodno bombardovanje SRJ. Jer u R1244 piše i ovo:

“Podsećajući na svoje rezolucije 1160 (1998) od 31. marta 1998, 1199 (1998) od 23. septembra 1998, 1203 (1998) od 24. oktobra 1998. i 1239 (1999) od 14. maja 1999,

Izražavajući žaljenje zbog toga što nije došlo do potpunog poštovanja zahteva iz ovih rezolucija,

Odlučan da razreši ozbiljnu humanitarnu situaciju na Kosovu, u Saveznoj Republici Jugoslaviji, i osigura bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica njihovim domovima,

Osuđujući sve akte nasilja protiv stanovnika Kosova kao i terorističke akte bilo koje strane,

Podsećajući na saopštenje generalnog sekretara UN od 9. aprila 1999. u kome se izražava zabrinutost zbog humanitarne tragedije pogotovo koja se odvija na Kosovu,

Podsećajući na nadležnost i mandat Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju,

Utvrdujući da situacija u regionu i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti,

Odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija…

Dakle R1244 kaže da se na Kosovu “odvija humanitarna tragedija”, da SB osuđuje “nasilje nad stanovnicima Kosova, kao i terorističke akte bilo koje strane”, da ima ratnih zločina te “podseća na mandat  Haškog suda za zločine u bivšoj Jugoslaviju”,  kao i da “situacija u regionu i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti”.

Stvar je tumačenja da li se ovde, pozivanjem na glavu VII Povelje UN, preti samo eventualnom budućom silom, ako ona bude nužna ili se pravno pokriva i prethodna upotreba sile u operaciji “Saveznička snaga” (od Miloševićevih propagandista prekrštena u Milosrdni anđeo).

Ima tumačenja da R1244 ovim stavovima iz preambule naknadno, post festum, ipak legalizuje bombardovanje Srbije i Crne Gore. Posebno što su na početku pobrojane rezolucije koje Milošević nije poštovao. Uključujući i onu iz maja 1999. kada je bombardovanje već bilo uveliko u toku. Sve one nisu doduše donošene sa pozivanjem na glavu VII, ali su upravo u R1244 naknadno vezane za Glavu VII koja dozvoljava upotrebu oružane sile od strane UN.

Povratak našeg osoblja

U Anksu 2 R1244, tačka 6. glasi:

Nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije:

vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom;

obeležavanje/čišćenje minskih polja;

održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine;

održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima.

Ovo je prilično jasno. “Biće dozvoljeneo” bez dvosmislenosti. I dobar je prevod. U originalu stoji “will be permitted to return”. Ne piše recimo “može biti dozvoljen”. I “dogovoren broj” je jasan. Kasnije će broj biti dogovoren. Ovde je najčudnije što se pominje povratak “jugosovenskog I srpskog osoblja”. U celoj rezoluciji postoji samo SRJ. Čak da je Kosovo njena autonomija, a ne Srbije. I ne pominju se vojnici već osoblje. Dalje postaje dosta nejasno. Pretposlednji pasus rezolucije glasi:

“Osoblje koje se vraća

· Oprema osoblja koje se vraća;

· Okvir za funkcije koje ce obavljati;

· Raspored njihovog vraćanja;

· Geografsko razgraničenje oblasti u kojima će oni delovati;

· Pravila koja će regulisati njihov odnos sa međunarodnim bezbednosnim

  prisustvom i međunarodnom civilnom misijom.”

Ovo više liči na neki podsetnik, belešku, šta još treba da se dogovori oko povratka osoblja. Verovatno i jeste jer nema drugog logičkog objašnjenja.

Poslednji pasus R1244 u srpskoj verziji glasi “Drugi traženi elementi”. A u originalu “Notes”. Tu stoji:

“Brz i precizan raspored povlačenja što znaci, npr. 7 dana za okončanje povlačenja; povlačenje oružja za vazdušnu odbranu 25 km izvan zone bezbednosti u okviru 48 sati;

Povratak osoblja za četiri gore navedene funkcije obaviće se uz nadzor medunarodnog bezbednosnog prisustva i biće ograničeno na mali dogovoreni broj (stotine, ne hiljade);

Obustava vojne aktivnosti po otpočinjanju proverljivog povlačenja;

Razgovori i postizanje Vojno-tehničkog sporazuma neće prekoračiti ranije dogovoreni rok za okončanje povlačenja.”

Druga tačka, koja precizira okvirnu cifru onih koji će se vratiti, ima smisla i vezu sa prethodnim jer se odnosi na povratak našeg osoblja.

Ali ostale tri tačke baš i nemaju. Tu pišu stvari koje se već nalaze u Kumanovskom sporazumu koji je veoma detaljan i potpisan je dan ranije. I kraj je čudan, kao da je zaostao tekst iz neke ranije verzije rezolucije. Jer su se “razgovori i postizanje Vojno-tehničkog sporazuma” već desili. Njegovo potpisivanje bio je uslov da se usvoji R1244.

A zašto se naše osoblje nije još vratilo? Pa zato što ih komandant KFOR nije pozvao da dođu. Jer bez njegove dozvole povratak nije moguć. Možda će ih pozvati u budućnosti, jer u tekstu nema roka u kome to treba da se desi. Uostalom možda Komandant KFOR-a pod svojom komandom želi samo vojnike iz država koje su priznale Kosovo. Što je razumljivo i logično kao i u skladu je sa njegovim ovlašćenjima.

Briselski sporazumi

Još jedna propagandna floskula se ukorenila u javnosti posle potpisivanja Briselskih sporazuma 2013. i 2015. Protivnici normalizacije odnosa sa Prištinom, želeći da prekinu  pregovore Srbije sa EU, tvrde kako su ti sporazumi “protivustavni”, pa čak i da je to “izdaja”. Misli se na regulisanje režima na graničnim prelazima, carinu, integraciju policije u četiri severne opštine u kosovsku policiju, održavenje lokalnih izbora u tima opštinama po kosovskim zakonima, uključenje sudova i sudija sa severa u sudski sistem Kosova, poseban pozivni broj itd.

A sve to je potpuno u skladu sa R1244, jer ona zabranjuje, baš kao i Kumanovski sporazum, institucije Srbije na bilo kom delu Kosova, pa ni severno od reke Ibar.  Dakle može se reći da je tek sa Briselskim sporazumima, došlo do ukidanja (formalno) “paralelnih institucija” Srbije na Kosovu. Znači da je tek tada sprovedena u potpunosti R1244, dakle 14 godina posle njenog donošenja.

Tvrditi da su Briselski sporazumi suprotni Ustavu Srbije je isto kao kada bi rekli da je i R1244 suprotna Ustavu. Može biti samo obrnuto. Važeći Ustav je suprotan R1244, ali to je problem Ustava, a ne rezolucije. Jer je ona pravno obavezujuća i doneta po glavi VII povelje UN. I kada je doneta 1999. nije bila u skladu sa tadašnjim Miloševićevim Ustavom. Uprkos tome ona je važila ne samo za Kosovo već i za Srbiju. A naš Ustav je time prestao da važi na Kosovu. Kako tadašnji, tako i sadašnji.

Mogući zaključak

Da li se pregovori u Briselu između Beograda i Prištine vode oko “statusa” ili oko “normalizacije odnosa” kao i da li jedno drugo isključuje?

Argument onih koji misle da je pitanje statusa Kosova i dalje otvoren kažu – “ako je status rešen i Kosovo je nezavisno, zašto se od nas (Srbije) traži da ga priznamo”.  Mogući odgovor bi glasio. Ne traže oni da ga priznamo zbog Kosova, ili ne samo zbog njega, već i zbog nas. Da bi tako Srbija pokazala da li je iskreno posvećena evropskim integracijama što je već 20 godina njena zvanična politika .

Sa druge strane u zvaničnim stavovima EU od nas se očekuje normalizacija odnosa sa Kosovom kroz potpisivanje Pravno obavezujućeg sporazuma. Da li to uključuje i formalno priznanje? Teško, sve dok pet država članica EU to nisu uradile.

Dakle, da li je moguća “normalizacija odnosa” bez formalnog priznanja?

Oni koji vide Srbiji u EU, odgovoriće – da, moguće je. Oni koji je ne žele tamo, reći će – ne, nije moguće.

Videćemo ko je u pravu.

close
Kumanovo, R1244 i MSP 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.