Zelenovićev iskorak

Izjava lidera Zajedno za Srbiju i gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića da opozicija treba da se uključi u rešavanje kosovskog problema i da definiše Zapad kao jedini stub spoljne politike jedna je od retkih novosti na opozicionoj sceni u Srbiji u proteklih nekoliko meseci.

Ona nije striktno vezana za medjupartijske i medjuliderske svadje nego za sadržaj, odnosno za političke teme koje su na stolu i za pozicioniranje opozicionih stranaka na medjunarodnoj sceni. Zelenović je time otišao korak dalje od kritike na račun autokratskih vlasti u Srbiji.

Uprošteno rečeno, on smatra da opozicija ne može da računa sa tim da će uspešno da se nosi sa vladajućim blokom ukoliko nije spremna da se uhvati u koštac i sa tako važnim političkim pitanjem kakvo je Kosovo.

Definisanje Zapada kao jedinog stuba spoljne politike je izraz uverenja da je ono što bismo kolokvijalno mogli da nazovemo geopolitička realnost u regionu dugoročno nepovoljno za neku drugačiju opciju.

U svakom slučaju, ostaje činjenica da je ova tema ipak pokrenuta i da je otvorena mogućnost za ozbiljne razgovore, procene i zakaljučke, naravano, pod uslovom da opozicione partije pokažu spremnost za takvu vrstu diskusije.

Zelenović verovatno želi da partnerima na domaćoj političkoj sceni skrene pažnju da vreme neumitno teče i da treba uhvatiti korak sa političkom realnošću u regionu, a potencijalnim partnerima na Zapadu da pokaže da je definitivno opredeljen za evropske vrednosti, piše Dragan Janjić za Demostat.

Ni sa jedne ni sa druge strane za sada nema jasnog i definitivnog odgovora pa je još rano za procene da li će se neočekivani politički potez koji je povukao još aktuelni gradonačelnik Šapca isplatiti ili će mu doneti ozbiljne nevolje.

Bitno je, naravno, i kako će se postaviti valadajući blok koji već godinama drži svojevrstan politički monopol na kosovsku agendu.

Prve reakcije iz opozicionih krugova su negativne i svode se na stav da se na ovaj način  pomaže predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da se izvuče iz škripca u koji ga dovode zahtevi vezano za Kosovo, odnosno kao ponuda demokratske opozicije da potpiše sve što se od Srbije traži.

Naročito oštro je osudjen Zelenovićev stav da Kosovo ne treba da ostane „zamrznut konflikt“ nego da ga treba rešiti što pre.

Njemu je prigovoreno i da, zalažući se za uključivanje opozicije u procese vezane za normalizaciju odnosa sa Kosovom, stvara utisak kako u Srbiji postoji nacionalni konsenzus zasnovan na zapadnom vidjenju kosovskog problema, što takodje olakšava Vučićevu poziciju.

Kolebanja

Imajući u vidu prve reakcije, može se zaključiti da Zelenovićev stav nije rezultat nekih prethodnih usaglašavanja sa potencijalnim partnerima iz opozicije nego rezultat procene stranke koju predvodi i krugova u Srbiji i inostranstvu sa kojima je povezan.

ZZS sama nije uspela da u prvom krugu reši lokalne izbore u Šapcu u svoju korist, pa nije realno očekivati da gaji ambiciju da će sada sama da rešava kosovsku krizu.

Iskorak o kome je reč ne može je dovesti ni u poziciju vodećeg protivnika vladajućeg bloka, ali će svakako uticati na njeno profilisanje na srpskoj političkoj sceni, bilo tako što će joj uliti novu snagu, bilo tako  je udaljiti od potencijalnih partnera.

Moguće je da medju opozicionim strankama zaista postoji snažno uverenje da je najbolje sačekati da Vučić „padne na Kosovu“, pa da onda oponenti preuzmu vlast optužujući ga da je izdajnik.

Ali, takva procena je u najmanju ruku naivna jer podrazumeva da Vučić sedi skrštenih ruku, a Brisel i Vašington mirno gledaju kako političke partije koje ne pokazuju naklonost za njihove planove i odluke vezane za Kosovo i region preuzimaju vlast u Srbiji.

Zelenović je zaključio da je to ćorsokak u kome bi i njegova stranka i opozicija (ali i Srbija) mogli da ostanu zaglavljeni, a mogućnost da izgubi lokalnu vlast u Šapcu ga je verovatno dodatno podstakla da preduzme inicijativu i izadje iz lokalnog okvira.

Reč je, zapravo, o sukobu dva pristupa. Prvi polazi od stava da je Kosovo po Ustavu ipak deo Srbije i da nije dobro povući bilo koji potez koji bi to narušio, a drugi od procene da je napravljena nova geopolitička ravnoteža u regionu, da se ta činjenica ne može ignorisati i da će Srbija, ukoliko ostane ušančena u tvrdim stavovima u odnosu na Kosovo, vremenom sve više i više da gubi.

Niko ne pominje mogućnost zvaničnog priznavanja kosovske nezavisnosti od strane Beograda, ali se ta floskula obilato koristi u medjusobnom „političkom ratu“, kako izmedju vlasti i opozicije, tako i izmedju samih opozicionih stranaka i drugih oponenata vlasti.

Zagovornici prvog pristupa, koji su i na opozicionoj sceni i dalje u većini, insistiraju na tome da je važno znati da se do rešenja kosovskog problema ne može doći bez demokratizacije na obe strane (u Beogradu i Prištini).

Dakle, prvo uspostavljanje vladavine prava i istinske demokratije, pa onda rešavanje problema  poput Kosova. Oni smatraju da  onaj deo opozicije koji je bojkotovao prošle izbore već ima sagovornike na Zapadu i da nema potrebe da se kosovska agenda koristi za jačanje pozicija u Briselu i Vašingtonu.

Zagovornici drugog pristupa smatraju da geopolitičko stanje u regionu nije privremeno i da je reč o dugoročnom procesu u koji Srbija treba da se uklopi, odnosno da mu krene u susret.

Front

Stvaranje širokog opozicionog fronta oko Zelenovićeve inicijative za sada ne treba očekivati pre svega zbog činjenice da stranke u Srbiji (i opozicione i vladajuće) zaziru od mogućnosti da budu optužene za „izdaju Kosova“, što bi vodilo ka slabljenju podrške u nacionalistički orijentisanom većinskom delu biračkog tela.

Mnogima, izgleda, više odgovara da sa strane posmatraju šta se dogadja i da, u zavisnosti od reakcija sa medjunarodnog nivoa i reakcija domaćih političkih aktera, odluče kako će da postupe.

Zelenović može da računa sa tim da će dobiti ponudu za učešće u očekivanom dijalogu vlasti i opozicije i da će u tome imati podršku Zapada, a za ostalo će se tek videti.

U svakom slučaju, na pomolu je neka nova ideja koja istina dolazi sa velikim zakašnjenjam, ali ide korak dalje od floskule o jedinstvenom nastupu sa ciljem da se sruši Vučić. O toj ideji treba raspravljati (ako bude volje), ali je pitanje šta je, nakon svih deoba i sukoba, ostalo od opozicionih stranaka i ko će da se povezuje, ujedinjuje i definiše platforme za delovanje.

Raniji planovi o ukrupnjavanju opozicije, vezani za Demokratsku stranku (DS), Zelenovićevu ZZS i Socijaldemokratsku stranku Borisa Tadića, tapkaju u mestu pre svega zbog činjenice da DS, koja je trebalo da bude stub tog okupljanja, prolazi kroz novi krug podela, suočavajući se sa opasnošću da bude potpuno marginalizovana.

Vladajući blok svakako razume značaj novih predloga i verovatno već razmatra moguće odgovore. Vlastima je stalo da dobiju podršku opozicije kada je reč o Kosovu, ali samo pod uslovima koje one diktiraju i u okvirima koje one smatraju prihvatljivim. Da opoziciju vidi kao poželjnog partnera čije stavove uvažava Vučić bi odavno našao načina da je uključi u procese vezane za Kosovo.

Otuda je logično pretpostaviti da će, ukoliko odluči da u ovoj fazi obrati pažnju na predlog poput onog koji je izneo Zelenović, nastojati da ga iskoristi kao dokaz da uvažava oponente.

Zelenovića (ili bilo koga drugog opozicionog lidera ili partiju) na opreznost teraju i loša iskustva iz takozvanog unutrašnjeg dijaloga održanog uoči prošlih izbora.

Jedino mesto sa koga opozicione stranke mogu da dobiju neku ozbiljnu podršku je Zapad, odnosno Brisel i Vašington, dakle isti oni centri koji očekuju da Vučić normalizuje odnose sa Kosovom.

Zato će budući razvoj dogadjaja u značajnoj meri zavisiti od toga da li će Zapad proceniti da je došlo vreme da u celu priču uvede i „nove igrače“, odnosno opozicione stranke spremne i na razgovore o Kosovu, ili treba čvrsto da se drži dosadašnjeg pristupa.