Đorđe Pavićević: Protesti su već ispunili svoju svrhu

* Kako komentarišete činjenicu da je SNS, uprkos pobedi u četiri opštine, izgubila lokalne izbore u Zaječaru?

– To su svakako očekivani rezultati. Ovi izbori nisu ispraćeni u medijima kao trijumf, budući da nije bilo vanredne konferencije za štampu. Bilo je konferencija i za stvari koje su manje značajne, kao što je pobeda u jednoj mesnoj zajednici u Leskovcu, ali i na ostalim manjim biračkim mestima. Očigledno se nešto dešava sa biračkim telom, a videćemo kako će se stvari dalje razvijati. Radi se o neočekivano brzom padu SNS-a, tim pre što je u nekim opštinama izlazio u koaliciji sa drugim strankama, praveći kalkulacije koje će povećati broj glasova. Očigledno je da će dalji koraci biti neizvesni. Veće poverenje naroda je dobra vest za tamošnju opoziciju, jer je prošla gore na prethodnim izborima.

* Sinoć je bio još jedan „Protest protiv diktature“. Koliko su u raskoraku cijevi demonstranata i njihova brojnost, imajući u vidu da ista konstantno varira nakon Uskrsa?

– Ja zapravo mislim da su zahtevi u celoj priči „najmanje bitni“. Ono što je važno jeste da je izašla jedna kompletna generacija i iskazala svoj stav o pravcu u kome ide država i društvo, a ne samo o izborima kao takvim. Svedoci smo toga da čitave generacije, npr. u Americi i juče u Francuskoj, više ne prihvataju rezultate izbora zdravo za gotovo kao nešto što daje legitimitet vlasti, već onda kada su izbori takvi da izbor jednog ili drugog kandidata vode državu u radikalno različitom smeru, onda prosto izbori nisu dovoljni da odluče, nego se na neki način moraju uvažiti i oni koji su na drugoj strani. U tom pogledu, protesti su nešto što je dalo svoj rezultat. NJihova dalja artikulacija nije toliko stvar demonstranata. Druga stvar je što su ti svakodnevni protesti iscrpljujući, čiji kontinuitet nije lako održati, a plašim se da to na ovaj način neće biti moguće. S druge strane, tematski protesti, kao što smo imali spajanje sa protestom Vojnog i Policijskog sindikata, prosvetnih radnika, a i protest sa Inicijativom „Ne da(vi)mo Beograd“ jesu nešto što doprinosi tome da strana koja nije bila vidljiva u javnosti dođe do glasa i političke artikulacije.

* I pored očekivanja i predloga studenata i pojedinih profesora da se blokiraju fakulteti, univerziteti u zemlji za sada funkcionišu. Smatrate li da bi obustava nastave podigla proteste na jedan viši nivo?

– Svaki protest vođen je tom idejom generalnog štrajka. Naravno, ukoliko bi institucije dale podršku i prihvatile predlog, to bi bilo nešto što prevazilazi okvire dosadašnjih protesta i dovelo bi do ozbiljnije krize. Ako govorimo samo o univerzitetu kao o instituciji, on nikada nije baš dobrovoljno i olako davao saglasnost, već je naknadno izlazio u susret, recimo pomeranjem ispitnih rokova i drugim ustupcima studentima. U ovom trenutku, to bi bilo važno za studente, ali nije presudno. Iako bi se takvim scenarijom građani u manjim mestima gde se svi znaju oslobodili straha prilikom iskazivanja svojih političkih stavova, očekivati da univerzitet da podršku je malo uzaludno, ali mislim da je sasvim u redu da pojedinci, nastavnici i ostali zaposleni, stanu na stranu studenata.

* Da li su zahtevi studenata realni?

– Nisu realni, ali su dobar put ka artikulaciji nekih težnji. Taj prvi deo političkih zahteva (smena predsednice Narodne skupštine, smena članova RIK-a) usmeren je ka onim grupama koje su zaslužne za karakter kampanje i izbora čiji smo svedoci. Dakle, ako suspendujete sva kontrolna tela (RIK, REM, Agenciju za borbu protiv korupcije) ali i medije, najpre RTS – ako imate televiziju koja pre izbora u udarnom terminu emituje serije i kvizove, umesto političkih debata u koje vlast ni sada ne želi da uđe sa studentima, onda nešto nije u redu. Takvo društvo ne može da ide u dobrom pravcu. Druga grupa tih socijalnih zahteva mi se sviđa u tom smislu što se njima upravo artikuliše negodovanje prema perspektivi koja treba da se nametne mladima, a koju verovatno niko ne bi želeo za sebe. Dva su načina za to: da radite za minimalac, nadajući se bilo kakvom napretku ili da steknete određenu političku promociju time što ćete postati „podanik“ u hijerarhiji određene političke partije. To prosto ne bi smelo da bude pravac u kome društvo hoće da se razvija. Svim kritikama usmerenim vlasti treba dodati i nezadovoljstvo urušavanjem obrazovnog i zdravstvenog sistema, kao i institucije socijalne pomoći.

* Da li je ovom scenariju doprinela i opozicija koja je, po rečima kritičara, umesto da bojkotuje izbore sa unapred poznatim ishodom ipak ušla u trku za predsednika države?

– Nisam siguran. Bojkot izbora je uvek rizična strategija. Kada su u Makedoniji bojkotovani izbori, nijedna stranka se nije kandidovala, što mislim da ne bi bio slučaj kod nas. Mi smo imali takav pokušaj 1997, koji nije urodio plodom. Tu takođe vidim veliku odgovornost opozicije koja nije bila u stanju da precizno artikuliše zahteve, što je demonstrantima pošlo za rukom. Opozicija je to više radila usputno i ne osvrćući se na svaki posebno, a imate i poseban deo koji, čini se, ne stremi ciljevima demonstranata.

* Kada bi danas bio poslednji protest, da li bismo mogli da zaključimo da je bio šta promenjeno u društvu?

– Protesti su već ispunili svoju svrhu samom činjenicom da su postojali i da su pokrenuli neka pitanja koja javno na drugi način nisu mogla da se postave, čak ni u izbornoj kampanji od strane opozicije.

Stabilnost po cenu demokratije

* Kako gledate na činjenicu da se evropski zvaničnici oglušuju o prigovore koji se tiču upravo nepoštovanja osnovnih evropskih vrednosti? Znači li to prećutnu podršku režimu?

– Oni svakako podržavaju režim pod okriljem te obećane stabilnosti koju pruža, makar ona bila i po cenu demokratskih vrednosti i procedura. To se mnogo bolje vidi iznutra nego kada neko drugi posmatra spolja. Ono što je evropskim zvaničnicima važno jeste da ne dođe do velikih sukoba i takav stav ide u prilog režimu čija je trenutna strategija tolerisanje protesta, jer su svesni da ljudi imaju i druga posla i da ne mogu svakodnevno protestovati.